У организацији СУБНОР-а АП Војводине и у сарадњи са Музејом Војводине у Новом Саду одржана је промоција књиге аутора Павла Катића „Мој живот у цртицама“.
О књизи говорили су аутор Павле Катић, историчар Војислав Мартинов и председник СУБНОР-а АПВ Јово Барошевчић. Аутора и присутне је посебно поздравио Дани Золтан, члан председништва СУБНОР-а АПВ.
Јово Барошевчић у име СУБНОР-а АПВ се захвалио аутору на пренетим сећањима, као и присутнима који су се одазвали представницима Војске Србије, Музеја Војводине, Архива Војводине, Историјског архива „Срем“, Јеврејске општине Нови Сад, Удружења потомака новосадских мађарске фашистичке рације и друге.
Књига „Мој живот у цртицама“ је аутобиографског карактера и обухвата најважније догађаје који су обликовали живот аутора, али и нашу историју.
Павле Катић, најмлађи од петоро деце, рођен је и одрастао у Новом Саду. Септембра 1940. године уписао је Средњу техничку школу, али је већ у марту 1941. године постао део бурних историјских дешавања, учествујући у демонстрацијама против Тројног пакта под паролом: „Боље рат него пакт – боље гроб него роб“. Почетком лета 1941. године постао је члан СКОЈ-а, активно се укључивши у антифашистичку борбу. Ухапшен је 2. октобра 1941. у школи и спроведен у новосадски затвор „Армија“, где је био мучен. Осуђен је на пет година затвора због противдржавне активности, а сличну судбину доживео је и његов брат Александар. Павле је прво заточен у Будимпешти, а потом у Централном мађарском затвору у Вацу.
У јануарској Рацији 1942. године мађарске жандармеријске снаге ухапсиле су његове родитеље и сестру Антонију. Већ сутрадан, 23. јануара 1942. године, сви су убијени на фудбалском игралишту у Новом Саду.
Крајем фебруара 1943. године Павле је пребачен у затвор у Шатораљаујхељу, где је био међу 150 заточених припадника Народноослободилачког покрета. Упркос ужасним условима, затвореници су одржавали борбени дух. Крајем 1943. године почеле су припреме за пробој из затвора, али је покушај бекства у марту 1944. године био неуспешан.
Како су савезничке трупе напредовале, затвореници су евакуисани у логоре у Немачкој. Павле је прво пребачен у Дахау, затим у радни логор Аугсбург-Пферсе, али је због исцрпљености враћен у Дахау у „инвалидску бараку“, где су заточеници били намењени за ликвидацију. Судбина му је ипак дала другу шансу – у априлу 1945. године Дахау су ослободиле америчке снаге, а Павле се у Нови Сад вратио 11. јуна 1945. године.
Након рата, посветио се образовању и науци. Дипломирао је 1954. године на Природно-математичком факултету у Београду, на смеру за метеорологију. Одмах се запослио у Републичком хидрометеоролошком заводу, а касније је каријеру наставио у Новом Саду.
Био је један од оснивача предмета „Метеорологија с климатологијом“ на Пољопривредном факултету у Новом Саду, где је 1965. изабран за наставника, а 1977. за редовног професора. Аутор је бројних стручних радова.
Осим научног рада, био је активан у друштвено-политичком животу, укључујући рад у Савезу бораца и Универзитетском комитету. Био је члан Секције политичких затвореника СУБНОР-а на нивоу Покрајине и Републике. Предводио је бројне делегације на међународним сусретима и обележавањима годишњица страдања и ослобођења фашистичких логора и затвора. Добитник је бројних признања и одликовања, носилац је Партизанске споменице 1941.
Председник СУБНОР-а АПВ на крају промоције посебно се захвалио Музеју Војводине и Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања на подршци у реализацији пројекта у којем је промовисана књига.
