АПИС ВИШЕ ЗАСЛУЖУЈЕ
СУБНОР Србије здушно се, са преко 100.000 активних чланова у широкој мрежи организације широм наше државе, залаже за доследно и дужно беспоговорно поштовање историјске истине и славне слободарске прошлости.
Та морална обавеза не сме, како су то у више наврата истакли Републички одбор и Председништво СУБНОР-а, бити поштована зависно од потреба неког и нечијег тренутка и политичке воље странака, без обзира на то да ли су на власти или у опозицији, а још мање наручених фалсификатора стварности за нама и кројача судбине са маказама и идеолошком диоптријом.
Обележавање једног века од почетка Првог светског рата и великог страдања недужног српског и осталих народа на брдовитом Балкану, које су моћници поново, у историјски недугом периоду, претворили у буре барута инвазијом хитлеровских завојевача у Другом светском рату, прави је повод да се неправде и неистине исправе.
У том погледу подржане су оцене министра Александра Вулина да Србија много дугује пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису, коме се, без обзира на извршну одлуку судских органа из 1953.године, гроб још, у ствари, не зна после егзекуције на солунском пољу 16. јуна 1917. Школовани српски официр, за кога се тврдило да је као врсни обавештајац учествовао у свргавању Обреновића и довођењу онда Карађорђевића на престо у Београду, а потом и организовао, са ”Младом Босном” и Гаврилом Принципом и друговима, атентат на Франца Фердинанда у Сарајеву, осуђен је под оптужбом да је ковао заверу против Александра Првог Карађорђевића. Стрељан је у Солуну и покопан на војничком гробљу у Зејтинлику, без имена и чина, само под бројем 5027.
Оправдано се пита члан актуелне Владе Србије, задужен иначе и за борачка питања, није ли пуковник Драгутин Димитријевић Апис, заједно са својим колегама официрима Љубомиром Вуловићем и Радетом Малобабићем, заслужио бар достојну сахрану.
У отаџбину су враћени посмртни остаци династије Крађорђевића, која је примила српску круну после погубљења Обреновића у београдском двору и касније организовала монтирано суђење својим официрима, тврдећи да су завереници. А били су неразложно оклеветани у страху интриганата да способни обавештајци у краљевој војсци не доакају алавој новој власти.
Апис и његови другови из Првог светског рата заслужују, историјски документи то доказују, поштовање на родној груди.
Исто као хиљаде бораца и родољуба који су положили живот на олтар отаџбине у Другом светском рату доносећи слободу Србији после вишегодишње окупације хитлеровске фашистичке армаде и њених послушника из домаћих редова.
То се не сме, такође, заборавити и сада, у припремама за прославу седме деценије победе и ослобађања Београда и Србије.
Доста је било фалсификата и накарадних ревизионистичких покушаја у претходном периоду. Сав демократски свет, нарочито земље победнице над фашизмом који поново диже главу, са поносом говори о доприносу нашег народа. Само неки овде, међу нама, упорно покушавају да смање улогу и значај ослободилачке партизанске борбе и револуције. Велики јубилеји су прилика да се за сва времена прекине тај погубни ретроградни ланац.
СУБНОР ће у томе, као и увек досад, остати доследан и упоран у одбрани аутентичног и јединог антифашистичког непоколебљивог покрета у Србији.