Ратко Митровић

Политички комесар Чачанског НОП одреда и народни херој Југославије. Рођен је 27. маја 1913. у Чачку, Србија. Основну школу и гимназију завршио је у родном месту. Још као гимназијалац пришао је напредном радничком покрету и ангажовао се у раду спортских друштава, у којима је могао да испољи свој политички утицај с позиција напредног покрета. Био је секретар спортског друштва „Борац“ у Чачку, око којег су се окупљали напредни радници и средњошколци. Био је врло активан члан радничког културно-уметничког друштва „Абрашевић“ у Чачку, а изузетно се ангажовао у Уједињеним радничким синдикатима, који су били једина и права радничка организација. На Београдском универзитету студирао је права. Учествовао је у свим акцијама, демонстрацијама и манифестацијама које су организовали напредни студенти Београдског универзитета. Изабран је за председника Акционог одбора и био врло омиљен међу студентима. Због његове политичке ангажованости на факултету и ван њега, полиција га је прогањала, затварала и у затвору мучила, али се пред њом увек храбро држао. Као већ проверен борац, примљен је у чланство КПЈ 1939. на Београдском универзитету.

У време окупације 1941, Ратко Митровић је био секретар Окружног комитета Комунистичке партије Југославије за округ чачански, и један од најодговорнијих и најактивнијих организатора устанка у чачанском крају. Поступајући по директиви Партије, организује прикупљање оружја и муниције и врши припреме за дизање устанка. Крајем маја и почетком јуна одржава Окружну конференцију Партије, посвећену раду партијске организације у условима окупације и припрема устанка.

По одлуци ОК КПЈ за округ Чачак, Митровић је 12. јула 1941. године, на Стјенику, на планини Јелици, формирао Чачански партизански одред и постао његов први политички комесар. Одред је носио име истакнутог комуниста овог краја, „Др Драгиша Мишовић“. За врло кратко време одред је разбио квислиншку власт спремну да служи окупатору; попалио општинске архиве, нападао и рушио комуникације у сливу Западне Мораве према Краљеву и Пожеги, затим према Београду, напао немачке јединице у Милићевцима на Јелици, Јежевици, Слатинској коси и другим местима, а затим, у врло кратком времену, ослободио Чачак и успоставио око њега слободну територију.

У свим овим борбама Митровић је показао неизмерну храброст и пожртвовање. После ослобођења Гуче, Горњег Милановца, Чачка и других места, Митровић неуморно ради на организацији позадине, успостављању власти и омасовљењу одреда који је с осталим одредима опседао Краљево.

Митровић је непрекидно активан, свуда стиже. Био је одличан говорник. Често је говорио народу на великој пијаци у Чачку, и у својим ватреним говорима уливао веру у победу и ослобођење: „Доћи ће дан када ћемо мрског окупатора истерати из своје земље! Доћи ће дан победе, другови, дан када ћемо ведра чела моћи свакоме у очи да погледамо, дан када ће нам ћело напредно човечанство рећи: хвала, показали сте како се треба борити за слободу!“

Митровић се нарочито истакао 7. новембра 1941, када су четници Драже Михаиловића, пошто су напустили положаје према Краљеву оставили слободан пролаз Немцима и покушали да на препад преотму Чачак од партизана. Митровић је, с Трнавским и Љубићким батаљоном и четом градске милиције, разбио четнике и претерао их према Равној Гори.

У I непријатељској офанзиви немачка 113. пешадијска дивизија, довучена с источног фронта, продрла је брзо и незадрживо у Чачак, и поново га окупирала 28. новембра 1941. године. Због брзине дејства ове дивизије, неки делови Чачанског одреда ,,Др Мишовић“ нису успели да се повуку, већ су остали у граду. Главнина одреда повукла се према Санџаку. Немци су јаким снагама заузели целу слободну територију.

Међу онима који су остали у опкољеном граду био је и комесар Чачанског одреда и секретар Окружног комитета КПЈ за округ Чачак, Ратко Митровић. Ухватили су га четници 8. децембра 1941. године, у селу Јежевици, код Чачка. Као што добрим слугама и издајницима и приличи, предали су га својим господарима, Немцима. Гестапо га је, после дугих мучења, мрцварења и саслушања, на којима се херојски држао и никог није одао, обесио о стуб на чачанској пијаци, 11. децембра 1941. године, на истом месту с којег је своје суграђане у тек ослобођеном граду говорима позивао у борбу за ослобођење. Умро је достојанствено и херојски, пркосећи непријатељу и изражавајући веру у победу и ослобођење.

Народним херојем проглашен је 25. септембра 1944. године.

(М. Анд.)