НИКО ОД НАС НИЈЕ ТРАЖИО ОПРОШТАЈ
У Јајинцима је говорио, у име СУБНОР-а Србије као део колективног чланства, председник Удружења логораша ”Јасеновац” Милинко Чекић:
”Српски народ је кроз историју цену опстанка увек плаћао животима својих грађана, али је у Другом светском рату, по броју страдалих, превазишао све до тада преживљено.
Одајући помен и евоцирајући сећања на оне који су током Другог светског рата уморени на овом стратишту, подсетимо се на још нека од многих стратишта и логора, где су без кривице убијани Роми, Јевреји, Срби – одрасли људи, стари, жене, деца.
Логор на Старом београдском сајмишту и Бањици, одакле су логораши довођени и убијани на овом стратишту, Топовске шупе на Аутокоманди и стратиште у селу Јабука код Панчева (гдеје убијено око 10.000 људи);
Масовне ратне злочине на немачком окупационом подручју – Банату, Мачви, Подрињу и Посавини октобра 1941. године, злочине у Драгинцу (2.956), Краљеву (2.295), Крагујевцу (2.796), почињене од јединица Вермахта;
Злочине мађарске окупационе војске – рацију јануара 1942. године у Новом Саду, у Жабљу, Чуругу, Мошорину, Ђурђеву, Старом Бечеју (укупно око 4.000. убијених);
Злочине почињене на југу Србије од бугарских војно-полицијских снага у Бојнику и Драговцу (500 цивила) и на Косову од албанских јединица и локалних албанских власти (10.000 убијених);
Злочине и ликвидације у логору Црвени крст и стратиштима Бубањ и Делински вис у Нишу, логоре у Смедеревској Паланци и друге.
Фашистичка Независна држава Хрватска је на својој територији имала преко 80 сабирних и концентрационих логора, које су претворили у монструозне испоставе за уништавање људи, где је усмрћено преко 700.000 Срба, Јевреја, Рома. Од 34 већа логора, најозлоглашенији и по броју жртава највећи је био логор Јасеновац, затим логори Стара Градишка, Сисак, Јадовно и други. Највеће стратиште са преко 360.000. усмрћених било је у Доњој Градини, том највећем српском гробљу жртава „примитивног фашизма“ Независне државе Хрватске. Од свих зараћених земаља, једино су у Независној држави Хрватској постојали логори за децу и убијана су деца.
Обраћам се као један од 380 бивше деце логораша, колико нас још живи у Србији.
Избегли смо судбину вршњака који су уморени у усташким логорима:
- гушење отровним гасом у логору Стара Градишка; спаљивање у пећима Хинка Пичилија, или разбијањем глава на „гранику“ логора Јасеновац; тровање каустичном содом коју нам је стављала у храну опатица Берта Пулхерија у логору Јастребарско;
- преживели смо заразне болести које нам је др Мејџер убризгавао инјекцијама у дечијем логору у Сиску;
- преживели смо без хране и воде у Млаки, Јабланцу и другим логорима;
- душегупке у затвореним вагонима, где смо остављани по више дана без воде и хране.
Рано детињство смо провели у усташким логорима, поратне дане у домовима ратне сирочади. Сазревали на добровољним радним акцијама, рано почели да привређујемо за живот и оснивамо породице.
На жалост, 74.981 дете, наши тадашњи вршњаци, браћa, сестрe, нису преживели. Над 60.234. детета је извршен геноцид. Само у логору Јасеновац је уморено је 20.514. деце.
Кажу да време лечи сваку рану. Прошло је више од 70 година, а рана која нам је тада нанета никако да зарасте. А како да зарасте кад је стално повређују.
Често чујемо да „треба опростити али не и заборавити“. Не знам да је неко, у име оних који су починили геноцид и холокауст, од српског и јеврејског и ромског народа затражио опроштај. Нисам чуо ни речи кајања од народа у чије име су чињени злочини.
Никад од оних који су преживели злочин, нисам чуо да позивају на освету али ни да се злочин опрости.
Завршићу речима писца Меше Селимовића, са којим делим иста осећања: „Ја немам снаге да опростим, а знам да заборавити не могу, можда би требало да их мрзим, али не могу. Ја немам два срца, једно за мржњу, друго за љубав. Ово што имам зна само за тугу…али моја жалост припада само мени“ – рекао је у Јајинцима Милинко Чекић, председник Удружења логораша ”Јасеновац”.
