Поводом Дана победе над фашизмом у Другом светском рату у Народном позоришту одржана је свечана академија на којој је говорио председник СУБНОР-а Србије генерал Љубиша Диковић. Његов говор преносимо у целости:

Поштована председнице Народне Скупштине Републике Србије, поштовани чланови Владе Републике Србије, поштовани начелниче Генералштаба Војске Србије, поштовани изасланиче патријарха српског, поштовани чланови дипломатског кора, драги ветерани, саборци, чланови удружења која негују традиције наших ратова и борби за ослобођење, другарице и другови, даме и господо.

Дан победе над фашизмом 9. мај један је од најзначајнијих датума у слободољубивом делу света, а посебно у нашој отаџбини Србији. Посебно ове године у којој обележавамо 80-ту годишњицу победе над фашизмом у народноослободилачком рату против сила Oсовине на челу са Немачком, Италијом и Јапаном.

И после 80 година, с обзиром на сложеност Другог светског рата, као и идеолошке и друге поделе које и дан данас играју, о узроцима избијања рата постоји далеко мањи историјски консензус него о узроцима других сукоба у двадесетом веку.

Оно о чему су историчари највише сагласни јесте да су узроци избијања Другог светског рата:

-пораз Аустроугарске царевине у Првом светском рату и њен распад, а посебно Немачке, која по Версајском мировном споразуму губи колоније и није задовољна расподелом утицаја;

-појава немачког нацизма;

-слом економског поретка утемељеног на слободној трговини;

-појава две идеологије – фашизма и комунизма.

Поражени у Првом светском рату почињу интензивне припреме за нови рат, а нацистичка Немачка, фашистичка Италија и Јапанско царство стварају савез Рим-Берлин-Токио познат као силе Осовине.

Ратна машинерија сима Осовине, покренута је нападом на Пољску 1939. године што је означило војни почетак Другог светског рата.

Пред избијање Другог светског рата, тада, Краљевина Југославија је оптерећена великим противуречностима и проблемима понајвише националног и економског карактера. Процена тадашње Владе била је да Краљевина није спремна за нови рат и да је најбоље решење потписати споразум и приступити тројном пакту без обзира на услове под којима се потписује приступ пакту.

Грађани слободарског Београда, пре свих, 27. марта 1941. године на великим демонстрацијама одбацују приступ тројном пакту, под историјском паролом: „боље рат него пакт, боље гроб него роб“

На чело антифашистичког покрета ставља се КП Југославије и део војске у отаџбини која се убрзано припрема да брани земљу.

6. априла 1941. године под називом „Директива – 25“ отпочела је немачка инвазија на Краљевину Југославију, која означава почетак Другог светског рата на територији Краљевине Југославије, а тог 6. априла Београд је бесомучно бомбардован.

Југословенска војска пружила је жилав отпор елитним немачким трупама, а посебну храброст исказују пилоти ратног ваздухопловства, који не марећи за сопствени живот крећу у неравноправну ваздушну битку, која је пример херојства, патриотизма и посвећености позиву.

Бројчано мања, слабије наоружана, али храбра војска била је поражена у борбама које су трајале до 17. априла, а Краљевина Југославија престаје да постоји, формира се НДХ која немачке трупе дочекује као ослободиоце у Загребу, а само 23 године пре, као ослободиоце је дочекивала српску војску у Сплиту, Загребу и другим местима.

Пораз у априлском рату није обесхрабрио слободољубиви народ који се организовао за борбу против непријатеља, пре свега кроз партизанске јединице, одреде и друге војне формације одлучне да се супротставе агресору.

Херојски отпор радничког батаљона на Кадињачи у одбрани прве слободне територије у Европи „Ужичке републике“ био је подстрек за јачање отпора и омасовљавање партизанских јединица, без обзира што је ту погинуо батаљон цео, батаљон радника, пекара, ткача, опанчара који је стао пред немачке тенкове, бранећи свој град и своју слободу.

Ређале су се епопеје – Козара, Сутјеска, Неретва. Партизанским начином ратовања, брзим покретима и ударима, непријатељу су наношени неповратни губици.

Слободарски дух и одлучност да се боре до смрти, нису успели да сломе ни до тада незапамћена злодела, по бруталности и бешчашћу, учињена од стране фашиста и усташа НДХ на Козари, у Јасеновцу, у Крагујевцу, у Краљеву, у Старој Градишци, Старом сајмишту, Бубњу и Црвеном крсту, у Нишу, Јадовну, Керестинцу, Билећи, Сремској Митровици, Бањици, Јајинцима и другим стратиштима.

У окупираној Европи само је злочиначка НДХ имала специјалне логоре за децу, у Сиску и Јастребарском, где је уморено око 75.000 деце млађе од 14 година српске, јеврејске и ромске националности. У окупираној Европи само је фашистичка Немачка стрељала ђаке у Крагујевцу као одмазду 100 – за једнога Немца.

Бројни су примери јунаштва и жртава за слободу у антифашистичкој борби на територији Србије и другим крајевима тадашње Југославије, а најсветлији пример је пробој Сремског фронта, када су партизанске јединице, у садејству са јединицама Црвене армије и мањим снагама из Бугарске и Италије после ослобођења Београда, кренуле у завршну операцију ослобођења земље, при чему је живот дало око 13.000 српских родољуба, 1.100 црвеноармејаца, 630 Бугара и 163 италијанска војника. И тог 9. маја 1945. године, пре 80 година коначно је побеђен фашизам у НОР-у и дошла је слобода, слобода чију смо цену високо платили животима наших предака, јер смо после СССР-а и Пољске, дали највише жртава за победу над фашизмом.

Слобода, коју су нам покушали одузети 1999. године у агресији НАТО, али смо показали свету и самима себи да смо достојни предака са Цера, Колубаре, Кајмакчалана, Кадињаче, Козаре, Сутјеске, са Сремског фронта.

Фашизам је поражен пре 80 година, али није нестао, већ је и данас присутан и кроз савремене облике деловања, опет представља својеврсну претњу светском миру.

Поражене снаге и губитници гурају се у строј победника, чине све да трагове злочина избришу, да се број жртава минимизира и да се прикаже нека нова истина. Њихова.

СУБНОР Србије и друге патриотске и хуманитарне организације, уз несебичну помоћ државних органа коју имамо и још већу помоћ, које ће сигурно бити, бориће се против прекрајања историје.

Слава палим борцима и свим жртвама у антифашистичкој борби и ослободилачком рату.

А ми, њихови и наши потомци да уживамо у слободи и градимо мир:

-да више не буде споменика, осим постојећих, који ће нас подсећати на жртве и страдања;

-да нам постојећи споменици и знамења не зарастају у трње и коров, да их чувамо и посећујемо, да се не забораве жртве које су страдале у одбрамбеним ратовима за слободу отаџбине;

-да победимо заборав, нашег највећег непријатеља данас и то заувек;

-да градимо споменике и знамења економских револуција и сваког напретка у миру;

-да збијамо редове и јединством спречавамо сваки покушај угрожавања права и слобода наших грађана, а да нам права и слободе не буду основ за покриће саможивости, похлепе и безвлашћа;

-да елиминишемо све поделе а посебно оне на комуњаре и гибаничаре јер нисмо ни једно ни друго;

-да побудимо добро у нама, јер зло никада не спава и биће нам боље таман онолико колико ми будемо бољи.

И као што рече наш блаженопочивши патријарх Павле: „Будимо људи.“

Живео Дан победе!

Живела Србија!