БИЛИ СМО САМО ДЕЦА…

На народном скупу у Јајинцима говорио је и Милинко Чекић, почасни председник Удружења логораша „Јасеновац“.

„Удружења логораша „Јасеновац“ из Београда идуће године обележава 60 година рада на чувању сећања и ширењу истине о геноциду почињеном над српским, јеврејским и ромским народом током Другог светског рата.

Припремајући се за ово обраћање и у име СУБНОР-а Србије чији смо колективни члан, подсетио бих на неке догађаје из овог месеца, које памтимо и обележавамо:

*Прве недеље у октобру обележавамо погром над српским, јеврејским и ромским народом на стратишту у Јајинцима.

Стрелиште Војске Краљевине Југославије у Јајинцима Немци су током Другог светског рата претворили у стратиште за масовну ликвидацију заточеника из немачких логора у Београду (Топовске шупе, Бањица, Сајмиште).

*На овом највећем стратишту у Србији погубљено је преко 60.000 Срба, Јевреја и Рома, углавном цивила, затим припадника покрета отпора и антифашиста, који се нису мирили са окупацијом Србије. Гестапо је уништавао трагове злочина ексхумацијом и спаљивањем лешева.

*Четврти октобар се слави као Међународни дан деце. И док је тај дан у свету посвећен благостању деце, српски народ тог дана одржава комеморације на местима где су били логори, стратишта и гробља деце, где су усташе и друге војне снаге те примитивне државе хрватског народа, на монструозан начин погубиле или биле директно одговорне за смрт 74.762 деце. Над 60.234 детета је извршен геноцид.

*14. октобра 1941. године у Краљеву су Немци стрељали најмање 2.190 грађана узетих за таоце. Генерал Беме је похвалио јединице које су извршиле масакр.

*14-19. октобра 1941. године извршен је масакр над становницима Јадра. Из 12 села убијено је 2.950 становника, међу којима је било и деце.

*21. октобар је Дан сећања на жртве српског народа. На тај дан Немци су у знак  одмазде стрељали 2.796 цивила из Крагујевца и околних села, међу којима и децу, од којих је 40 било испод 15 година и 272 младића од 15 до 19 година. Треба запамтити немачке мајоре, Ота Деша и Паула Кенига, који су командовали масакром.

*23.и 24. октобра 1912. године, српска војска је у Кумановској бици победила знатно надмоћније отоманске трупе и после више од 500 година поново овладала Косовом и Метохијом. Српском војском командовао је Војвода Радомир Путник.

Набројао сам само неке од значајнијих догађаја у последњих 100 година који су се десили у једном месецу – октобру. А шта је све српски народ доживео и преживео, ако бисмо прелистали историју и за осталих 11 месеци тог периода?

СТРАТИШТА СЕ НЕ МОГУ ПРЕЋУТАТИ

У име деце логораша говорим на манифестацији посвећеној убијенима на овом стратишту, а не могу прећутати и друга стратишта српског и других народа из периода Другог светског рата.

То у мени поново буди емоције на логоре у којима сам био као дете, на страдалу породицу, затрто огњиште на којем су моји преци запалили ватру пре неколико стотина година, а све то сам деценијама покушавао да потиснем из сећања.

Одлучио сам да говорим не о томе како сам са 5,5 година ја преживео, већ да подсетим на више стотина хиљада оних који нису преживели.

Да демантујем повампирене хрватске усташе који јасеновачки логор проглашавају радним логором, тврде да у Јасеновцу није страдало ни једно дијете те да је само умро незнатан број старих и болесних, да је у Градини сахрањено четрдесетак људи!!!

Да се сетимо жртава које су остале у вртачама Козаре, Псуња, Папука, јамама херцеговачког крша, логорима Јадовну, Јасеновцу, Старој Градишци, стратишту у Доњој Градини. Оних који су уграђени у савске насипе или бачени у мочваре Великог Струга и Требежа или у Саву којом су лешеви  1942. године стизали све до Београда или заувек остали заглављени у корењу врба дуж обала пута без повратка.

Да се сетимо оних који су заклани на прагу својих домова или запаљени у кућама, црквама или Пецилијевим пећима и дубичким кречанама.

Да подсетим на децу уморену у дечијим логорима Јастребарском, Горњој Ријеци, Сиску, у логорима Јасеновац, Стара Градишка, Млака. На децу умрлу по прихватилиштима у Загребу.

За дечје логоре кажу да су била прихватилишта. Из мог искуства то су била прихватилишта где су деца била осуђена само на умирање. Сместити скоро 7.000 деце у неколико неусловних објеката, на бетонске подове са нешто сламе, и да је било намере да им се помогне, било је немогуће. Шака мекиња и казан воде били су углавном и ручак и вечера.

Ја се не сећам да сам било шта јео. Млађу децу, одојчад, није имао ко да нахрани, нити је за њих било хране.

У тим објектима прво нас је напала глад и лоши хигијенски услови. Оно мало хуманитарне помоћи која је стизала, узимале су усташе а деци ако нешто остане, она су ионако била осуђена на смрт.

Затим су нас посетиле заразне болести. Нападало нас је више оболења одједном, све заразне болести које је тадашња медицинска наука познавала.

Смрт је масовно косила. Прво најмлађе и слабије, а после није бирала.

Сваког јутра погребник је са колицима пролазио халом и сакупљао децу преминулу током ноћи. Хватао их је за руку или ногу, и бацао на колица као џакове.

О броју деце које је сахрањивао, водио је уредну евиденцују ради наплате.Та евиденција је сачувана и налази се и у нашим архивима. У дечјим логорима у НДХ преминуло је свако треће дете.

МОРАЈУ СЕ ЗАУСТАВИТИ ФАЛСФИКАТОРИ

У Србији има око 360 логораша евидентираних у Удружењу, можда још око 50 старих и болесних који се нису пријавили. Скоро смо сви ушли у девету деценију живота и сваки дан нас је мање.

Једина смо социјална категорија која се за ових 75 година у миру није нашла ни у једном пропису, нити је била предмет разматрања у смислу коришћења неких бенефита. Са старијим генерацијама које су прошле нашим путем током ратних година то није тако.

Никада нам нико не одговара на наше предлоге, нити нас позива на разговор, било да је у питању захтев за подршку у остваривању права на обештећење, предлогу за подизање спомен обележја онима који су спасили више хиљада деце, давању назива улице Јасеновачким жртвама.

Ми смо били само деца. Не споримо заслуге које је неко некад утврђивао нити се поредимо са њима, поштујемо их.

Са ове комеморације позивам све друштвене чиниоце да се свим расположивим средствима, политичким иступањима и радовима историјских института, путем штампе, радио и телевизијског програма боримо не са појавама, већ са веома присутним фашистичким деловањем у нашем непосредном окружењу.

Позивам да се боримо и против свакодневног срачунатог кривотворења историјских чињеница о страдању српског народа, а нарочито о умањењу броја жртава страдалих у Независној држави Хрватској током Другог светског рата.

Запамтимо, у систему јасеновачких логора је један број грађана Независне државе Хрватске, Хрвата, извршио убиство преко 700.000 деце, жена и одраслих људи – Срба, Јевреја и Рома. Колико их је убијено на преко 1.000 других стратишта, то никада нећемо утврдити.

То је истина, коју нико никад не може да оспори” – рекао је у Јајинцима Милинко Чекић у име логораша у Јасеновцу у квислиншкој творевини НДХ током Другог светског рата.