ЗАВРШНИ УДАРИ САВЕЗНИКА, АПРИЛ — СЕПТЕМБАР 1945.

СЛОМ НЕМАЧКЕ, АПРИЛ—МАЈ 1945.

Источни фронт. — Избијањем Црвене армије на р. Одру и Нису и образовањем мостобрана на левој обали Одре, створени су услови за наношење завршног удара непријатељу. Тежиште дејства Црвене армије биће на берлинском правцу, главни циљ биће заузимање Берлина. Због тога је с обе стране Одре и Нисе извршена веома јака концентрација снага: Немци су ангажовали око милион војника, а Црвена армија око 2,5 милиона.

Немци су средином априла 1945. на Источном фронту имали три групе армија. На доњем току Одре била је група армија Висла (под командом генерала Г. Хајнриција, Готтхард Хеинрици): 3. оклопна, и 9. армија; у позадини, на ширем подручју Берлина,

било је око 200 батаљона Волксстурм и гарнизон града; на Ниси и дуж северне чехословачке границе група армија Центар (под ко­мандом фелдмаршала Ф. Шернера, Фердинанд Сцхорнер: 4. оклопна и 17. армија; јужно од Татра и у Аустрији налазила се група армија Југ (под командом генерала о. Велера): 8. и 6. армија, 6. СС оклопна армија и део 2. оклопне армије.

Према плану совјетске Врховне команде, заузимање Берлина поверено је Првом белоруском фронту (61. армија, пољска 1. армија, 47. армија, 3. и 5. ударна армија, 8. гардијска армија, 69, 33. и 3. армија, 1. и 2. гардијска оклопна армија, 9. и 11. оклопни корпус, 2. и 7. гардијски коњички корпус, уз подршку 16. и 18. вазд. армије) под командом маршала Г. Жукова. Први украјински фронт (3. и 5. гардијска армија, 13. армија и пољска 2. армија, 3. и 4. гардијска оклопна армија, 28. армија, 25. оклопни, пољски 1. оклопни, 4. гардијски оклопни, 7. гардијски моторизовани и 1. гардијски коњички корпус, уз подршку 2. вазд. армије) под командом маршала И. Коњева имао је задатак да напредује делом снага према Дрездену, а главним снагама да разбије немачке снаге јужно од Берлина, изолује групу армија Центар од Берлина и тако олакша дејства Првог белоруског фронта. Други белоруски фронт (65, 70. и 49. армија, 1, 3. и 8. гардијски оклопни, 8. моторизовани и 3. гар­дијски коњички корпус, уз подршку 4. вазд. армије), под командом маршала К. Рокосовског на северу везаће део снага групе армија Вида. Задатак фронтова на левом крилу Источног фронта био је: Трећи украјински фронт, са линије Беч—Марибор, напредоваће на запад док не успостави везу са савезничким снагама; Други украјински фронт продираће на северозапад општим правцем Бра­тислава—Праг и у садејству са Првим украјинским фронтом, који ће са севера продирати у Чешку, и Четвртим украјинским фронтом, који кроз Словачку продире на запад, уништити групу армија Север у Чехословачкој.

Први и Други белоруски и Први украјински фронт прешли су у напад 16. априла ( Берлинска битка). До 18. априла јединице Првог белоруског и Првог украјинског фронта пробиле су дубоко ешелонирану и веома одлучно брањену немачку одбрану, продужиле продор с обе стране Берлина и спојиле се 25. априла код Потсдама и тако окружиле Берлин који је бранило 200 000 војника. Истог дана делови Првог украјинског фронта, који су нападали с југа, спојили су се у рејону Торгауа са челом америчке 1. армије, која је са запада продрла до Лабе. У току битке за Берлин совјетске јединице окружиле су јужно од Берлина 13 непријатељевих пд и до 30. априла их уништиле. Други белоруски фронт је 19. априла форсирао Одру код Штетина и продро до Висмара (Wисмар) на Балтичком мору и, у лево, до великог лука Лабе и Шверина (Сцхвиерин), где се 3. маја спојио са британским снагама. У потпуно безнадежној ситуацији Хитлер је у опкољеном Берлину извршио самоубиство 30. априла, а 2. маја у 1 ч. 50 мин. капитулирале су последње снаге одбране града.

Четврти и Други украјински фронт запосели су фронт од чехословачко-пољске границе код Ратибора преко Татра до чехословачко-аустријске границе и даље на југозапад до Занкт Пелтена (Санкт Полтен), западно од Беча, и на југ до Марибора. Са те линије совјетске армије су продужиле продор према Прагу. У међу­времену, под водством Чешког националног савета (формираног на иницијативу КП Чехословачке) 5. маја букнуо је оружани уста­нак у Прагу, у коме је 30000 грађана почело борбу против немачког гарнизона (око 40 000 људи). Јединице Првог украјинског фронта заузеле су 8. маја Дрезден и продужиле ка Прагу. Истог дана капитулирала је група армија Курландија у Латвији. Деветог маја, на дан објављивања капитулације Немачке, у Праг су ушле јединице Другог украјинског фронта.

Дејства совјетске ратне морнарице. — На арктичком поморском војишту, совјетска Северна флота је наставила успешно обезбеђивање дужобалског и прекоморског саобраћаја, упркос сталним нападима немачких подморница, све до капитулације Немачке. — На балтичком поморском војишту немачка флота, сабијена у неколико преосталих лука северозападне Немачке, била је подвргнута жестоком бомбардовању морнаричке авијације совјетске Балтичке флоте и авијације савезника и изгубила је скоро све преостале бродове. Крај рата дочекали су једино тешка крстарица Принз Еуген, лака крстарица Ниирнберг, неколико разарача и већи број подморница и мањих ратних бродова. — На црноморском поморском војишту, за совјетску Црноморску флоту рат је завршен септембра 1944, али је Дунавска флотила наставила садејство са КоВ све до пада Беча 13. 4. 1945.

Западни фронт. — По избијању савезничких армија на десну обалу Рајне и успешно изведеној рурској операцији, од средине априла организовани отпор немачких снага брзо је опадао, па су савезничке снаге до првих дана априла без отпора продрле до р. Емса, Касела (Кассел), Хамбурга и Кила. Савезничке снаге на западу шириле су се лепезасто кроз Немачку. Левокрилна, 21. група армија, продирала је ка североистоку и стигла до Либека на Балтичком мору. Централна, 12. група армија, продирала је кроз централну Немачку ка Лајпцигу. Деснокрилна, 6. група армија, делом снага продрла је до Чехословачке и са севера ушла у Аустрију; други њен део продирао је упоредо са северном границом Швајцарске ушао у западне делове Аустрије и на Бренеру 5. маја успоставио везу са савезничким снагама које су ишле с југа, из Италије. Изоловане немачке снаге у Холандији, у њој суседном делу Немачке и у Данској капитулирале су 4. маја. Сутрадан, 5. маја, капитулирала је група армија Г.

Фронт у Италији. — Савезничке снаге су од краја августа 1944. до почетка 1945. прошле скоро целу Зелену линију, али нису успеле да се пробију даље. У зиму 1944/45. обострана активност је била мала. За новог команданта Југозапада (немачке групе армија Ц) 10. марта је постављен генерал Х. Фитингхоф фон Шел (Хеинрицх Виетингхофф вон Сцхеел).

Прикупљене између језера Комакја и Модене, на северним падинама Апенина и јужној ивици Падске низије, америчка 5. и британска 8. армија (15. група армија) уз ангажовање јаких ваздухопловних снага, почеле су офанзиву 9. априла. До 20. априла немачки фронт се постепено померао на север, а онда је почео све брже да попушта. Болоња је заузета 22. априла, 24. априла савезници су форсирали р. По. Америчка 5. армија је потом скренула на запад и северозапад, а британска 8. армија продужила је на север. — Италијански партизани су 28. априла ухватили и убили вођу италијанског фашизма Б. Мусолинија.

Америчка 5. армија наставила је продирање с обе стране р. По и дуж обале Тиренског мора. Британци су 29. априла заузели Венецију, а Новозеланђани прешли р. Пијаву. Тога дана представници групе армија Ц потписали су у Казерти безусловну капитулацију немачких снага у Италији (ступила на снагу 2. маја). — Напредујући дуж обале ка Словенском приморју и Истри, претходнице новозеландских јединица прешле су 1.. маја Сочу, наставиле напредовање кроз крајеве Словенског приморја, ослобођене од јединица Југословенске армије, и продужиле ка Трсту. Јединице америчке 5. армије, које су напредовале ка Бренеру, сусреле су се 4. маја са деловима америчке 7. армије, која је продрла из Баварске у Аустрију.

Фронт у Југославији.—Завршне операције ЈА почеле су 20. марта офанзивом 4. армије ( Завршне операције). Њене је­динице су пробиле фронт и ослободиле Бихаћ 28. марта. Обезбедивши тако десни бок, 4. армија је наставила напредовање ка Ријеци, подржавана на приморском правцу од Југословенске морнарице која је превозила трупе и са поморском пешадијом учествовала у десантима на острва северног Јадрана ( Паг, Раб и Крк). Када је средином априла избила пред Ријеку, развиле су се тешке борбе. Ради појачања одбране на овом правцу, немачка Врховна команда потчинила је 25. априла 97. корпус из групе армија Ц штабу групе армија Е.

У међувремену, нападом југословенског 2, 3. и 5. корпуса почела је 29. марта сарајевска операција, која се завршила 10. априла по ослобођењу Сарајева. Два дана касније почеле су офанзиву 1.. армија на Сремском фронту и 3. армија из Барање. У наступање је прешла и 2. армија јужно од Саве, чиме су се у завршној офанзиви укључиле све главне југословенске снаге.

До краја априла 2, 1. и 3. армија избиле су на линију р. Уна, р. Илова, р. Драва. У међувремену је 4. армија у садејству с Југословенском морнарицом левим крилом преко Цреса и десним крилом преко пл. Снежника, извршила обухват немачких снага ангажованих у ри­јечкој бици, продрла у Истру и у Нотрањско, почела борбу за Трст и ослободила га 2. маја(в. Тршћанска операција). Очистивши Истру (осим Пуле и Пазина који су ослобођени 6. маја) и Словенско приморје од непријатеља, југословенске јединице су се на Сочи сусреле 1. маја са британским снагама које су надирале из Италије. Четврта армија је у Нотрањском опколила немачки 97. корпус и, после оштрих борби, присилила га 7. маја на капитулацију. Јединице 2. армије ослободиле су 7. маја Карловац. Загреб је ослобођен 8. маја, а Љубљана 9. маја. Немачке јединице у Југославији наставиле су отпор и после објављивања капитулације савезницима немачких оружаних снага. Да би пресекле одступницу немачким и квислиншким снагама, које су се повлачиле према Аустрији, јединице 3. армије су продрле кроз Хрватско загорје и источни део Словеније до Дравограда, а Моторизовани одред 4. армије до­лином Соче у Корушку, стигавши у ИЦлагенфурт 12. маја. Јединице 3. армије пресекле су одступницу остацима групе армија Е и кви­слинзима. После оштрих борби ове снаге су капитулирале 15. маја. Тиме је Југословенска армија завршила четворогодишњи ослободилачки рат југословенских народа. — НОР у Југославији био је снажан чини­лац у борби антифашистичке коалиције против сила Осовине и њених са­везника. На југословенском ратишту у току 2. СР било је ангажовано у прошеку преко 600 000 немачких, италијанских, бугарских, мађарских и квислиншких војника.

Крај рата на Атлантику и Средоземном мору. — По­четком 1945. поморска дејства на Атлантику ограничена су на обалне воде. Британци су лаким поморским снагама и авијацијом нападали немачки дужобални саобраћај и поморске базе. Немачки подморнички рат практично је престао. У марту 1945. бројно стање немачке подморничке флоте износило је 463 подморнице, месечна производња 30 подморница. Кад су савезници форсирали Рајну и угрозили бродоградилишта, производња је нагло опала. Неколико дана пре потписивања капитулације, адмирал Дениц је наредио да подморнице прекину борбена дејства и врате се у базе. Са извесним оклевањем немачки подморничари су послушали наређење, ах се свега 156 подморница предало, 221 уништиле су сопствене посаде, а 2 су пребегле у јужноамеричке луке. Савезничко ваздухоплов­ство уништило је или тешко оштетило преостале немачке веће ратне бродове, сем 1 тешке и 1 лаке крстарице.

Поморски рат у Средоземном мору био је ограничен на обалске воде Лигурског мора, од Ла Специје до француско-италијанске границе и на северозападни део Јадрана. Ослабљене немачке поморске и ваздухопловне снаге ангажоване су претежно у обезбеђењу поморског саобраћаја; једино су поморски диверзанти извршили неколико безуспешних препада на савезничке луке. Последњи бој на мору, у коме су Немци изгубили 2 торпиљарке, одиграо се средином марта северно од Корзике. Савезничке по­морске снаге биле су ангажоване у разминирању и одржавању пловних путева, обезбеђењу властитог и нападима на поморски саобраћај непријатеља, а подржавале су и приморско крило своје КоВ у Лигурском мору. На Јадрану, Морнарица НОВЈ је успешно сарађивала са КоВ у ослобођењу Хрватског приморја, Кварнер­ских острва, Истре и Трста ( Завршне операције).

Капитулација немачких оружаних снага. — У Италији су Немци учинили први покушај да обуставе непријатељства. После неуспеха акције генерала Х. Фитингхофа у марту, успостављен је контакт са савезницима преко генерала К. Волфа (Карл Wолфф), опуномоћеног генерала немачке оружане силе у Мусолинијевој Републици, а већ 29. априла у присуству америчког, британског и совјетског представника, Немци су у Казерти потписали »документ о лојалној предаји«, са искључиво војним одредбама, који ће ступити на снагу 2. маја. У то време је рајхсфирер СС Х. Химлер покушао да преговара са западним савезницима о предаји немачких снага. Када је тај покушај пропао, нова влада адмирала К. Деница, формирана 2. маја, послала је 3. маја представнике у Штаб савезничке 21. групе армија, са предлогом да се немачке армије повуку са Источног фронта западно од Лабе, а евакуисано становништво да се кроз територију запоседнуту од 21. групе армија пребаци у Шлезвиг-Холштајн. Када је тај предлог одбијен, немачка влада и Врховна команда су 4. маја послале представнике са овлашћењем да се савезничкој 21. групи армија безусловно предају немачке снаге које се боре на њеном делу фронта. То је командант групе армија прихватио. У исто време у Ренс, седиште савезничког врхов­ног команданта на западу, стигли су представници владе адмирала К. Деница. Немци су покушали и овом приликом да се предају само западним савезницима. Када им то није успело, покушали су да одлагањем предаје добију у времену како би извукли што више трупа и становништва изван зоне дејстава совјетских армија. Када је ултимативно затражено да потпишу капитулацију или ће се

Западни фронт затворити за трупе које беже с истока, у присуству представника западних савезника и Совјетског Савеза, начелник оперативног одељења Врховне команде, генерал А. Јодл потписао је капитулацију 7. маја у 02 ч. и 41 мин. Западни савезници су обја­вили акт капитулације 8. маја, а њена званична ратификација извршена је у Берлину (Карлсхорст) 9. маја у 00 ч. и 16 мин. Потписали су је фелдмаршал В. Кајтел, генерал Х. Ј. Штумпф (Ханс-Јурген Стумпфф) и адмирал Х. Г. Фридебург (Ханс-Георг Фриедебург). Акт капи­тулације ступио је на снагу на дан објављивања, али су Немци и квислинзи на југословенском фронту продужили борбу до 15. маја када их је Југословенска армија принудила на капитулацију. Тиме је рат у Европи био завршен.

Конференције у Сан Франциску и Потсдаму. — У рату створена идеја о обезбеђењу послератног мира довела је, преко многих савезничких конференција и резолуција, до образовања Организације Уједињених Нација (ОУН) на конференцији у Сан Франциску. На тој конференцији, одржаној од 25. априла до 26. 6. И945> представници педесет држава донели су 26. јуна Повељу Уједињених Нација, којом су прецизирани циљеви и струк­тура ОУН.

На Потсдамској конференцији, одржаној јула—августа И945> највиши представници три водеће силе антифашистичке коалиције решавали су, поред осталог, питање послератне безбедности. Донете су одлуке о Немачкој (окупационом систему, денацификацији, демилитаризацији, промени граница, репарацијама, кажњавању ратних злочинаца), Аустрији, Пољској, Румунији, Бугарској, Мађарској, Јапану и др.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970