СПОМЕНИК "ЛОМАЧА" СКРИВЕНИ ЧУВАР ХЕРОЈСТВА

Споменик „Ломача“ на Доварју подигнут је народном хероју Душану Јерковићу и Вуколи Дабићу, командантима одреда Народноослободилачког покрета (НОП) које су 14. децембра 1941. године мртве спалили Немци у Ужицу.

Душан Јерковић погинуо је као командант Радничког батаљона на Кадињачи, а Вукола Дабић тешко рањен, опкољен од окупаторских војника у родном Буару, извршио је самоубиство 13. децембра 1941. године. Немци су прво њихова тела изложили на Житном пијацу да застраше Ужичане, а затим их спалили на Доварју.

Према причи старијих суграђана једном од њих је у џепу била муниција која се активирала током спаљивања па се причало„да и мртви командатни пуцају“.

На том месту је подигнут монументални споменик, познат као „Ломача“, посвећен спаљеним командантима НОП-а. Пројектовали су га вајар Милица Рибникар – Богуновић и архитекта Угљеша Богуновић из Београда.

Споменик је рађен у комбинацији пешчаника и сиге. Централни део споменика представља стилизоване фигуре жена нарикача. На платоу испред споменика постављена је бронзана плоча на којој је урезан текст песника Славка Вукосављевића:

ТЕКСТ НА СПОМЕНИКУ

„Децембра 1941. на овом месту немачки окупатори су спалили тела погинулих револуционара Вуколе Дабића, радника, команданта партизанског Ужица, и Душана Јерковића, учитеља, команданта Ужичког партизанског одреда. АЛИ ЛОМАЧОМ СЕ НЕ УНИШТИ ПЛАМЕН“. Споменик је откривен 24. септембра 1968. године.

Душан Јерковић рођен је у Срему 1914. године. По занимању је био учитељ, а када је формирана Прва рачанска чета ужичког одреда на Тари, постао је командир чете. Нешто касније именован је за команданта Ужичког партизанског одреда. Од оснивања Ужичке републике учествовао је у свим акцијама за оснивање првих органа власти у Ужицу и околини. Посебно се истакао на организовању привредног живота и снабдевању војске и становништва. Погинуо је као командант Радничког батаљона на Кадињачи.

За народног хероја проглашен је 1944. године. Његова биста, рад вајара Милана Верговића, постављена је 29. новембра 1959. године у дворишту Основне школе „Душан Јерковић“.

Вукола Дабић рођен је у Буару 1902. године. По занимању је био машинбравар, а као комуниста бавио се синдикалним радом у Ужицу. Осуђен је на шест година затвора, који је издржао у Сремској Митровици. Током 1941. године био је један од организатора устанка у ужичком крају, комесар чете и заменик команданта у Ужичком партизанском одреду, али и командант града Ужица.

Спомен биста, рад Милуна Мирића, академског вајара, 7.јула 1959. године, постављена је у ткачници, а од 1983. године, биста се налази на Тргу Светога Саве.

О споменику „Ломача“ за „Вести“ секретар Градске организације СУБНОР-а Ужице и члан Председништва СУБНОР-а Србије Војин Мрђа рекао је да овај споменик у граду највише је изложен погледима бројних пролазника.

-Већина Ужичана не зна за овај споменик, поготову млађих, иако свакога дана поред њега пролазе. Чак и старији суграђани само кажу знају да има неки споменик на Доварју. Променом Закона о уџбеницима историја Другог светског рата је врло мало заступљена, па још ако наставник историје није томе посвећен онда отуда и незнање ученика о том периоду-наводи Мрђа.

Он наводи да ово место са спомеником је веома значајно за историју 1941-1945.године јер су спаљена два команданта са Кадињаче, што је био још један немачки покушај да заплаше храбри ужички народ.

-Било би лепо да од првог разреда у школском програму имају бар један дан посвећен нашим споменицима, Музеју, Старом граду, Кадињачи, али и свему што је везано за богато историјско наслеђе. Ужице има изузетно бројна спомен обележја јер нам је таква била историја, а наши преци су учествовали у свим ратовима и ниједан нас није заобишао- истиче наш саговорник.

Ми имамо веома квалитетан Закон о ратним меморијалима који је дефинисао обавезе о чувању и бризи о спомен обележјима. У надлежности локалне самоправе пренета су сва спомен обележја, осим оних која се налазе у војним објектима која су у надлежности Министарства одбране.

– Нажалост, од те примене закона нема баш много, а градска управа је дужна да сваког 30. новембра поднесе извештај о стању, броју, шта је предузето и која су средства издвојена за обнављање споменика. То покрећем увек кад је расправа о буџету за наредну годину, када се говори о финансирању удружења. СУБНОР нема могућности за све то, али ми се боримо тако што предлажемо и залажемо се да сами спроводимо неке акције. То генерално није довољно, – наводи Мрђа.

Што се тиче споменика „Ломача“њему само треба улепшавање кроз редовно чишћење и озелењавање, јер на овом простору могу да се одржавају и различити садржаји и манифестације.

Додајмо, да је Ужице за разлику од већине градова још почетком Другог светског рата пружило жесток отпор.

-Још једно важно спомен обележје налази се на Сарића осоју које сведочи о одбрани града где је погинуло преко 112 људи. То обележје је урађено и налази се испод пута према Сарића Осоју, али је зарасло у шибље, није осветљено и нема државних симбола попут заставе, нити паркинг. Ми из СУБНОР-а сваке године посећујемо то место. Генерално, ми немамо изражену бригу за спомен обележја, као ни за гробља – рекао је наш саговорник.

Мрђа закључује да имамо срећу што је на чело СУБНОР-а Србије за председника изабран наш генерал Љубиша Диковић. Ми из СУБНОР-а Ужице ћемо се трудити да неке од пропуста које смо уочили у раду поправимо, јер баштинимо традиције свих ослободилачких ратова. Подсећа да су недавно додељене борачке споменице, али иако је донет Закон о ветеранима и даље постоје проблеми бораца као што су материјални положај, запошљавање, ослобађање дела плаћања комуналних услуга као што је то одавно у другим градовима.