Државна церемонија поводом обележавања Дан сећања на страдање Срба, Рома и Јевреја током Другог светског рата почела је служењем помена код Централног споменика у Спомен-парку „Јајинци“.
Државну церемонију предводио је председник Владе Републике Србије Ђуро Мацут који је у име Владе Србије положио венац. Након што је оркестар Гарде Војске Србије извео химну „Боже правде“, венце и цвеће положили су и начелник генералштаба Војске Србије Милан Мојсиловић са представницима Министарства одбране, представници Града Београда, чланови Националног савета ромске националне заједнице Србије, представници Јеврејске заједнице Србије, чланови породица настрадалих, представници СУБНОР-а Србије, СУБНОР-а Лаћарка, Удружења логораша Јасеновац, ветерана Војне полиције и борачких удружења која негују традиције ослободилачких ратова Србије. Цвеће и венце су положили и представници дипломатског кора, међу њима и амбасадорка Израела у Србији Авивит Бар-Илан, као и изасланици војних мисија страних земаља у Србији.
„Сваки људски живот вредан је поштовања и својим примером ћемо показати да се Србија залаже за мир, стабилност и дијалог. Јер у миру и стабилности је наша снага”, казао је Мацут, обраћајући се на обележавању Дана сећања на страдање Срба, Рома и Јевреја у Другом светском рату у Јајинцима.
Наводећи да нас историја понекад упозорава тихо, а понекад местима као што су Јајинци, Мацут је казао да зато данашња церемонија није само чин сећања и чувања достојанства жртава, већ и обећање да ћемо учинити све да генерације које долазе никада не упознају страхоте које су преживели они чије успомене данас чувамо.
„У времену када свет поново пролази кроз тешка искушења, морамо знати да мир није нешто што се подразумева. Мир морамо свакога дана да чувамо, а дијалог да негујемо. Србија има трајну обавезу да чува успомену на невино страдале и да истину о њиховим животима преноси будућим генерацијама. Зато Србија неће заборавити Јајинце”, нагласио је он.
Мацут је казао да су Јајинци место на којима се историја осећа и подсетио да су ту, током најмрачнијих година Другог светског рата, насилно прекинути животи десетина хиљада људи: Срба, Јевреја и Рома, жена и мушкараца, стараца и деце.
„Људи различитих вера и порекла, са једном заједничком судбином, постали су жртве идеологије која је човеку одузела право да буде човек”, казао је Мацут.
Присутнима се обратио и преживели логораш Милинко Чекић који је указао на страдање српског народа на читавом простору тзв. НДХ, окупиране Србије и Београда, истичући да је света дужност свих нас да памтимо и сведочимо о страдању убијених.
Чекић је навео да је околина Београда премножена гробницама невиних жртава уморених у логорима Бањица, Топовске шупе, на Аутокоманди и Старо Сајмиште.
„Стратишта се налазе свуда око нас: Јабука код Панчева, Бежанијска коса, Беловница јама код старог бежанијског гробља, Јеврејско гробље на Бежанији, као и неколико локација у процесу чишћења”, рекао је Чекић.
Чекић је нагласио да се на сваком од тих места помиње број од пет до осам хиљада сахрањених.
„Само на списку, који се данас брижљиво чува у једном београдском архиву, забележена су имена 10.084 логораша, убијених у кругу логора Старо Сајмиште. За сваког од тих жртава сачувани су сви лични подаци, као трајно сведочанство о њиховом постојању и страдању”, рекао је Чекић.
Указао је и на трагичну судбину заробљених Срба из Подкозарја који су систематски убијени у логорима Јасеновац, у Сиску, Јастребарско и Доња Градина, али на многима другим стратиштима широм територије бивше НДХ и окупираног Београда.
Подсетио је и на стравичне догађаје када је река Сава доносила тела убијених Срба у Јасеновцу и другим стратиштима свакодневно стизала до Београда, често увезана у језиве гомиле и сплавове.
„Људи који су их извлачили знали су одакле те жртве долазе, али о томе, под претњом, нису смели међусобно проговорити ни реч. Извађена тела су ужурбано сахрањивана без икакве евиденције у већим или мање масовним гробницама, набацана у више слојева, без сандука, многа потпуно нага и у полураспаднутом стању”, навео је Чекић.
Додао је да и ако места страдања никада нису званично обележена, сведоци тих догађаја су својим сећањима забележили оно најважније – микролокације више хиљада гробова на простору између Куле Небојше и бастиона Светог Јакова.
„Данас се на том месту одржавају концерти, поп и рок музике, пева се, игра и слави, а људи који ту долазе не слуте да газе по гробовима наших предака. Како то данас можемо да разумемо и прихватимо? Кад посматрате тај уређени парк, древне зидине тврђаве и реку, ништа на површини не указује на страшну истину која лежи испод, на читавим слојевима неистражених гробница”, навео је Чекић.
Стрељања у Јајинцима трајала су од јула 1941. до новембра 1943. године, а немачки Гестапо је од 8. новембра 1943. до 2. априла 1944. године вршио ексхумацију и спаљивање лешева, како би сакрио трагове злочина.
Комисија за утврђивање ратних злочина, која је формирана одмах по завршетку Другог светског рата, након истраге је изнела податак да је на стратишту у Јајинцима страдало 80.000 људи.
У Јајинце су редовно довођени и стрељани логораши из Бањичког логора, а као место за стратише изабрано је бивше војно стрелиште у близини Јајинаца, испод Авале, као најподеснији простор како за погубљења десетина хиљада људи, тако и за сахрањивања оних који су убијени угљенмоноксидом у душегупкама.
Околна густа шума и постојање насипа и грудобрана, чинили су цео простор адекватним за неометана стрељања.
Стрелиште се налазило на друму Београд – Авала у селу Јајинци.
Заробљеници осуђени на смрт довођени су у Јајинце Авалским друмом из београдских затвора и логора. По изласку из камиона, жртве су, уском, кривудавом стазом, спровођене до места егзекуције. На путу до стратишта некада би сатима чекали испод надстрешница импровизованих барака, до тренутка када би дошао ред за њихово погубљење.
За копање рака у Јајинцима у које су сахрањивана тела стрељаних и угушених угљенмоноксидом били су ангажовани радници са Централног и Новог гробља у Београду. Масовне гробнице су копане за 100 до 300, а некада и више лешева.
Спомен-парк Јајинци има више сегмената а његово формирање почело је 7. јула 1951. године постављањем споменика на самом улазу у споменички комплекс.
