ФИШЕКЛИЈЕ ПАРТИЗАНКЕ МАРЕ
Од нашег читаоца инж. Ратка Кошпића из Земуна добили смо текст који говори о уобичajеном догађају из НОБ. То је добар пример за младе генерације какав је био морал у време освајања слободе.
“Тетка МАРА УГАРКОВИЋ, рођена 1920.г. у селу Комић /Удбина/ Хрватска, била је у партизанском одреду другог батаљона „Огњен Прица“ чији је водник био ДУШАН ВУЊАК. Овај батаљон као и остала три („Мића Радаковић“, „Стојан Матић“, и x.x.), били су део 2. бригаде (од укупно 4 бригаде колико је бројио састав 6. Пролетерске дивизије „Никола Тесла“ – командант Ђоко Јованић). Командант друге бригаде био је ДРАГАН РАКИЋ (доцније и народни херој), а командир другог батаљона је био Дане Угарковић, брат од стрица тетка Маре.
Део изложене приче из 1943. везан је за период ослобађања народа присилно приведеног, заробљеног и закључаног у сеоској православној (српској) цркви у селу Широка Кула код Госпића, коју су усташе планирале да запале у наредном дану заједно са људима. По речима тетка Маре, црква (у функцији затвора за једну ноћ, до ликвидације) је била пуна народа, родом из српских села из околине око Госпића, међу којима много и жена и деце.
ГРОБНА ТИШИНА ПРЕД ЦРКВОМ
Да да би се спречила свака евентуална спољна помоћ ради бекства заробљених, око цркве биле су постављене јаке наоружане страже. Такође од упада евентуалних ослободиоца, чувало се са врха брда а изнад самог села, из прикривеног већег бункера (митраљеског гнезда, озиданог каменом и џаковима са песком) где је стално дежурала наоружана посада од око десетак униформисаних усташких стражара.
По обавештајном сазнању о намерама непријатеља, и о распореду свих њихових стражарских места, штаб 2. бригаде под командом Д. Ракића, је одмах покренуо јединицу у правцу Широке Куле, да би у зону периферије села стигли касно око поноћи након вишечасовног марша. Ту ноћ у највећој тишини, два батаљона су извела нечујну операцију; прво окруживања села по обронцима у дубини шуме (у формацији поставке: војник до војника на размаку од 10 м), а потом и уништење описаног митраљеског гнезда на врху брда. Ово је изведено тихим пузећим прилазом више омладинаца (тзв. бомбаша добровољаца), обучених и одабраних за ову намену, који су неопажено успели да приђу и бомбама униште сву посаду унутар бункера. Овим је био остварен предуслов за напад на стражу око цркве и ослобођење села и заточених становника, што је потом успешно и изведено.
Догађај који је везан за тетка Мару и водника Вуњака, десио се у времену наредбе за потпуном тишином, у периоду након завршетка распореда окружења и ишчекивања да бомбаши одраде свој део задатка на уништењу наведеног бункера.
Дакле у том времену на месту где је тетка Мара стајала, прислоњена поред једног високог камена, како она каже више од једног сата, у времену поодмаклом после поноћи, приметила је да је испод њених ногу, у шупљини испод камена био у лежећем положају скривен, затечен ситуацијом, усташки војник. Приметила га је тек када је на месечини угледала врх ногу са ципелама, које су вириле изван скривеног места у којем је нечујно и прикривено лежао. Запрепашчење које је тетка Мара доживела (тада партизанка од 23 године), није утицало на исказани бес у којем му је наредила са упереном и репетираном пушком, следеће: „Изађи из скровишта, одложи пушку, одмакни се и ништа да ниси покушао или одмах пуцам“.
Немајући куд исти је све послушао, говорећи: „Немој ме убити, имам породицу и двоје деце …“.
УБИЈАЛИ СУ И ДЕЦУ
Мари је тада пао мрак на очи, јер су дан раније усташе убили у селу, а на прагу куће, њену баку по мајци, али и једно комшијско дете од 5 година које се ту затекло поред њене баке.
Душан Вуњак је на позив Маре партизанке, приликом превентивног претреса у џепу усташе нашао (уместо очекиване бомбе) пуне две шаке златних огрлица и наруквица. Пре него што је одвео заробљеника у штаб јединице, прича тетка Мара, добила је нове кожне фишеклије за муницију које је имао усташа на својем појасу.
По успешном ослобођења села и народа у цркви, а на првој смотри батаљона, када је међу осталима и Мари одавана почаст, и када је са командантом пролазила поред постројених бораца, доживела је да су јој сви борци клицали: „Неће Сеја злато већ само фишеклије“.
После акције са Душаном Вуњаком више никад није Мара имала контакт, али зна да је све време био у њеној јединици, како приликом ослобађања Београда, тако и на Сремском фронту, где су обоје учествовали, и све до ослобађања Загреба и краја Другог светског рата” – прибележио је Ратко Кошпић из Земуна, такође из партизанске антифашистичке породице.