Неколико стотина сабораца, колега и грађана окупило се на Централном гробљу на комеморативној свечаности приликом које је откривен споменик Алберту Ахсарбековичу Андијеву, из Осетије у Русији, који је као добровољац, са малом групом сабораца дошао 12. априла 1999. да брани Косово и Метохију. Као врхунски спортиста (професионални рвач) био је и психички и физички спреман за најкомплексније војне задатке који су били испред њега и његових другова.
Прво се прикључио 72. специјалној бригади, а недуго затим Херојској 549. моторизованој ударној бригади „Цар Душан Силни“. Андијев је служио роду као снајпериста. У борбама је изгубио десно око. О овоме догађају је сам рекао: „Нисам ја изгубио око. Ја сам га оставио тамо, да кад сви други разлози нестану, да макар имам тај разлог да се вратим на свето Косово и Метохију и потражим око“.
На отварању споменика, након парастоса окупљенима се обратио генерал Божидар Делић, ратни командант, који је имао само речи хвале за Алберта као војника али првенствено човека. Био је то, како рече генерал, „човек за кога су реч и ратни другови били светиња“.
Преживео је Алберт ратове, али се није вратио кући већ се настанио у Власотинцу, где се оженио и добио сина којем је кум на крштењу дао име Лазар у част кнеза Лазара Хребељановића.
Свечаном отварању споменика јунаку Андијеву присуствовали су и: државни секретар Миодраг Капор, директор Руског Дома Евгениј Баранов, генерали Стојан Коњиковац, Лука Кастратовић и Миладин Миладиновић, представници Удружења српских домаћина, а у име предеседника СУБНОР-а Србије генерал-мајора Видосава Ковачевића, његов секретар Станислав Рескушић.
Најдирљивији моменат је био када је труба засвирала песму „Видовдан“, а сви присутни су је као један отпевали.
Ово јесте дан посвећен Алберту Андијеву (који је преминуо од Короне пре годину дана), али и дан посвећен свим руским добровољцима који су своје војничке вештине, а неки и животе уткали у слободу Србије.
Нека им је вечна слава и хвала!
