ДОКЛЕ ТАЈ ОТРОВНИ ЈЕЗИК
На најсвечанији и најзахвалнији Дан победе над фашизмом, искочи одједном човек да да оцену СУБНОР-у, борцима јунацима против највећег зла познатог у историји људског рода. Да минимизира народноослободилачку антифашистичку борбу, вређа оне који своје животе дадоше за сламање и уништење фашистичког зла. Тачно је једино, та борба и ти борци вођени су од стране КПЈ и Врховног команданта Јосипа Броза Тита чије име зна читав свет мало и велико, а гле чуда није био Србин. Заборавља или не зна, не могу га назвати господином, јер такве инсинуације и грозоте господа неизговарају, да га ословим са другом, то не могу никако, јер другови сигурно нисмо, да титулирам нећу, имам свој понос.
Оливер Антић, саветник председника Републике Србије, али не и мој, да су ти „комунистички борци – партизани“ били савезници једне од највећих комунистичких држава Русије, читавог СССР-а. Да су се борили од истока до запада против зла нацифашизма и домаћих помагача. Имали су у времену када је Европа стењала под фашистичком чизмом једину слободну тачку, имали су Ужичку републику.
Писаније Оливера Антића и понеки звиждук некултурних и од својих предака научених његових истомишљеника, баш у сали Сава центра, којег подигао на дику стотинак земаља несврстаног света, баш тај за њега непознати Јосип Броз Тито. Учесници свечане академије, онај непобедиви и морално чврст свет, срцем је обележио 70 година од победе над фашизмом, доказујући да остаје чврсто на позицијама антифашизма. Они који годинама покушавају да газе по тековинама НОР-а и антифашистичке борбе народноослободилачке партизанске војске Југославије на челу са маршалом Јосипом Брозом Титом, доживели су и доживљавају велики идеолошки, морални и политички пораз, остали су усамљени, негујући илузије, гледајући слике по својој необузданој жељи да их пласирају кроз разне рехабилитације оних који су, заједно са окупатором, нанели највише зла своме народу. Међутим, историја је стварност, она постоји и траје, нико је не може окренути у своју корист.
Нешто морам рећи и од Оливера хваљеном тзв „ команданту војске у отаџбини“ Драгољубу Дражи Михаиловићу, морао би знати да је та војска највећим делом по окупацији и капитулацији одведена у радне логоре широм Европе, да су тамо многи и остали. У Србији је остала шачица официра нижих чинова и нешто скривених војника. Оружје и оруђа су била ван употребе. Из Добоја је у Србију дошао пуковник Дража, спремајући се да окупи и насилно мобилише некакву своју војску. Али ту се испречио народноослободилачки партизански покрет или како је волео да каже „комуњаре“ који су пружали велики отпор окупатору. Само се треба сетити Козаре, Неретве, Сутјеске и свих других офанзива у којима су са фишистичким снагама учествовале и четничке јединице. По селима Шумадије још се чује крик због клања јуначких тројки. Тада се није говорило немојте то су деца, то су Срби. Због тога и ради тога, боли ме не могу више да одговарам на небулозе изречене од стране острашћеног човека, према ономе и оној историјској истини.
ПРЕДСЕДНИК СУБНОР-а АПВ
Светомир Атанацковић