ВУКОТИЋ Јанко (Чево, Цетиње, 18. II 1866—Београд, 4. II 1927), дивизијар црногорске и генерал југословенске војске. Завршио Војну академију у Модени 1886. Постао је бригадир 1902; од 1905. до 1914. са малим прекидима члан Државног савета, а 1910. постављен је за команданта 1. дивизије. У првом балканском рату 1912—13. успешно је командовао Источним одредом у Санџаку и у Метохији, а затим је постављен за начелника штаба Врховне команде. У другом балканском рату 1913. командовао је Црногорском дивизијом која је у саставу 1. српске армије успешно дејствовала на правцу Пасаџиково—Калиманци, и био делегат на конференцији мира у Букурешту. У I СР био је начелник Штаба Врховне команде, кдт Херцеговачког одреда и кдт Санџачке војске, која је са српском Ужичком војском у офанзиви, у источној Босни, избила до 25. IX 1914. на Јахорину и до с. Пала и угрозила бок и позадину аустроугарских снага на средњој Дрини. За време повлачења српске војске са Санџачком војском лично се истакао и успешно је садејствовао 1. српској армији у обезбеђењу левог крила српских снага. У безизгледној ситуацији предложио је у децембру 1915. краљу Николи план за евакуацију владе, Народне скупштине и државних установа, а касније и повлачење целокупне војске према Скадру, куда је одступала и српска војска. Пошто краљ није усвојио његов план, поднео је 2. I 1916. оставку на положај председника владе и министра рата, али је одмах иза тога, 12. I 1916, постављен за команданта свих заштитничких трупа које су требале да задрже надирање аустроугарских снага, а 17. I 1916. поновно постао начелник Штаба Врховне команде. После капитулације црногорске војске, 21. I 1916, одведен је у заробљеништво. Од 1919. је у југословенској војсци. У чин армијског генерала унапређен је 1926, а 1927. именован за члана Војног савета. Одликован КЗм, ОБОм, Златном медаљом за храброст, Легијом части.

Материјали преузети
из „Војне Енциклопедије“ 
– Друго издање,
Београд 1970