Пре тачно 100 година, 22. августа 2020. на општинским изборима у Лесковцу победили су комунисти. Тако је Лесковац постао једна од првих општина у Краљевини СХС са комунистичком влашћу. Те историјске чињенице данас многи не желе да се сете, а биста тадашњег председника општине Јована Дискића, која је деценијама „стајала“ испред Народног музеја – уклоњена је. На њено место постављен је имагинарни провизоријум који би требало да представља кућу из праисторије…

У Лесковцу је још од пре Првог светског рата био развијан модеран раднички покрет. Индустријски и занатски радници организовали су читав низ активности и штрајкова у циљу побољшања свог тешког економског положаја и стицања политичких права.

Први светски рат је прекинуо континуирани рад Социјалдемократске партије у Србији, па и у Лесковцу, а у новоствореној заједничкој држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, радни народ остао је обесправљен, а положај радничке класе веома тежак.

Повратком војника из рата, почели су да се стварају услови за обнављање радничког покрета на нов начин и с појачаним интензитетом, чему је допринело опште револуционарно расположење инспирисано идејама Октобарске револуције у Русији.

Српска социјалдемократска партија у Лесковцу је након ванредне скупштине партије 4 (17) децембра 1918. обновила свој рад и наставила борбу на политичком и економском пољу и организовала низ партијских конференција и зборова. Смисао тих активности био је не само даље развијање покрета него и обнављање и формирање нових синдикалних организација.

Једна од првих обновљених синдикалних организација био је пододбор Савеза фабричких радника који је развио делатности у фабрици кудеље, јединој лесковачкој фабрици која је радила, али у којој су услови били веома тешки, а наднице веома ниске. Он је већ до средине фебруара 1919. године одржао неколико радничких конференција.

До половине 1919. године обновљено је седам синдикалних подружница са 475 чланова. Партијска организација имала је 90 чланова. Продавано је и преко две стотине примерака „Радничких новина“ и око педесет примерака „Ослобођења“. Одржано је седам зборова и око четрдесет конференција, којима је присуствовало више хиљада људи.

На Конгресу уједињења радничког покрета Југославије 20-23. априла 1919. године у Београду створена је јединствена Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста) СРПЈ (к). Из Лесковца је присуствовао Коста Стевановић Ерсеновски, као делегат месне организације Српске социјалдемократске партије. У исто време одржан је и синдикални конгрес уједињења, коме је као представник радника из Лесковца присуствовао Коста Стевановић.

Већ 18. маја 1919. године одржана је скупштина свих чланова СРПЈ (к) у Лесковцу и на њој је изабрана нова партијска управа са председником Василијем Цветковићем. Уследила је реакција власти и почињу жестоки напади на партију и радничке организације.

На општинским изборима у Србији (са Македонијом) 22. августа 1920. године учествовала је и Комунистичка партија Југославије. О њеном учешћу на овим изборима одлучено је још почетком 1920. године прихватањем „Руководних начела у општинским изборима“, која су дала основне оквире садржаја и циљева изборне акције. Месна партијска организација је у духу „Руководних начела“ издавала и своје прогласе у којима је, придржавајући се општег програма, давала и свој тзв. локални програм, упознајући бираче са циљевима борбе партије. И поред свих изборних махинација власти у спровођењу избора, резултат је био поражавајући за носиоце буржоаске кандидатске листе. Од укупно 2.299 гласача, колико је изашло на изборе, комунистичка кандидатска листа добила је 1.160 гласова, док су остале грађанске партије укупно добиле 1.139 гласова. Тако су комунисти освојили лесковачку општину добивши председника, три кмета и 24 одборника од укупно 36. Председник општине постао је Јован Дискић, угледни терзијски радник.

Радничка класа и радни народ Лесковца примили су комунистичку победу са највећим одушевљењем. По казивању Јована Дискића, „победа на изборима претворила се у опште народно весеље“. После саопштења резултата, одржан је велики народни митинг у летњој башти хотела „Круна“.

Поред освајања општинске управе у Лесковцу, има индиција да су и у општини у Турековцу комунисти добили већину. Међутим, и поред великих изборних успеха, комунистима је онемогућаван нормалан рад. Окршаји са владајућом класом и буржоаским режимом настављени су и за време рада Комунистичке општине. У том циљу одржано је више зборова „О раду и реду“, за одбрану права на штрајк и побољшање економског положаја радничке класе.

После неколико месеци од општинских избора, у којима су се комунисти показали као веома значајна снага, отпочела је нова политичка борба за уставотворну скупштину. Наступајући са истим програмом и паролом као и на општинским изборима, лесковачки комунисти су и на овим изборима победили грађанске партије, освојивши приближно исти број гласова као и на општинским изборима (1.153).

У округу скопском и брегалничком, за народног посланика изабран је Лесковчанин Душан Цекић, члан Централног већа КПЈ и рођени брат Ђорђа Цекића Лешњака.

Велики успеси комуниста на општинским изборима и изборима за уставотворну скупштину и оживотворење тарифних покрета убрзали су владине припреме за одлучан обрачун са револуционарним радничким покретом. Крајем 1920. године донета је Обзнана, акт којим се забрањује јавна делатност КПЈ, под изговором да она припрема преврат у земљи. После тога настаје период масовних прогона руководилаца и чланова КПЈ, а нарочито комуниста у општинама у којима су били на власти.

Разочарани држањем партијског руководства због опортунистичког нереволуционарног става према буржоазији, поједини комунисти су се одлучили на индивидуални терор, па су настала хапшења и прогони комуниста. На основу Закона о заштити државе, након четири месеца расформирана је општинска управа у Лесковцу, а одборници комунисти, са Јованом Дискићем на челу, као и велики број комуниста, похапшени су. Управа је декретом предата Чеди Николићу.

После ових коренитих промена које су неизоставно водиле у диктатуру, положај народа и свих напредних снага у земљи, пре свега комуниста, постао је веома тежак. И синдикални покрет је претрпео велике штете. Потпуно су престале да функционишу синдикалне организације, а њихово обнављање, иако је одлуком Министарства унутрашњих послова од 23. маја 1921. године одобрен рад синдиката, отпочело је тек 20. јануара 1922. године формирањем пододбора кројачких радника. Тиме је отпочео процес оснивања класних независних синдиката у Лесковцу.

Хранислав А. Ракић, историчар