Објављено у листу „Борац“ број 186Сећања
Живан Сарамандић почасни члан СУБНОР-а
Био је људска громада саздана од непоновљивог човека и великог уметника, пореклом из старе шумадијске породице, потомак легендарног устаника Крађорђеве и Милошеве Србије, великог јунака Сараманде, чувеног из боја на Мишару 1806. Када се у опкољеном шанцу, са Карађорђем, борила невелика српска војска на коју кидишу бројно далеко надмоћнији Турци, дгодило се да је погинуо гласник послат да пренесе наредбу скривеној српској коњици којом командује поп Лука Лазаревић, па Вожд наређује Сараманди да својим моћним гласом пренесе наредбу коњици за напад. У најкритичнијем тренутку борбе прса у прса, чуо се громки глас из шанца, који је за моменат прекинуо борбу: „Попе, јуриш!“ Живанов глас многих јунака из опера и убојитих песама – неодољиво је подсећао на тај громогласни поклич његовог чукундеде Сараманде; тако је слушалац доживљавао његове песме, интимно осећајући полет, снагу, задовољство, опуштање, самопоштовање, самосвесност…
Рођени Дорћолац, Живан је детињство и младост провео у Аранђеловцу, у који се, са породицом и тешко болестан, вратио његов отац – после бомбардовња Београда 1941, када им је разорена породична кућа. Бригу о породици преузела је мајка и, у тешким условина и раду, подигла и школовала децу. Живели су оскудно – као и највећи број људи тог времена.
Живан је убрзо показао свој таленат, а генетика за песму и музику уврстила га је у најпознатије омладинце Аранђеловца и његове гимназије, после које је дошао у Београд, на студије. Као напредног и опредељеног омладинца, Душан Петровић Шане га је запослио у ЦК СК Србије, одакле су га, када су сазнали да слободно време проводи уз песму и гитару, послали у Народно позориште – на школовање и усавршавање његовог талента.
Младог Живана партијски и политички рад није интересовао, али је у свом животу, као човек и уметник, остао непоколебљив у опредељењима своје младости, остао, пре свега, поштен и уважен човек, друг и пријатељ спреман да помогне другоме, био друштвен и омиљен у свакој средини. Имао је наклоност многих угледних и утицајних људи, посебно Тита. Поштовали су га не само они који су га познавали, већ и суревњиви на његов раскошни таленат, стечени друштвени и уметнички углед. Не примећујући све то, Живан је, као велики човек, био пријатељ свих.
Од омладинских дана био је слободарски и антифашистички непоколебљиво опредељен за нродноослободилачки покрет, његове припаднике сматрао је својим, а себе делом тог снажног корпуса. У томе га све оно што се десило у друштву није поколебало, све што је био већи напад на НОП и партизане – Живан је био све гласнији и вернији у опредељењима своје младости. Док су се ситни каријеристи и шићарџије одрицали од „заблуда своје младости“, Живан је био све гласнији у изношењу својих опредељења младости. Животно је био део покрета и СУБНОР-а, који се бори против насиља над истином и фалсификовања историје. Није било ниједног значајнијег обележавања догађаја из славне партизанске народноослободилачке борбе у којима није учествовао Живан, громко певајући партизанске боребнене песме. Посебно је волео песму о легендарном хероју Сутјеске Сави Ковачевићу и руске из Отаџбинског рата.
Од припадника НОП-а организованих у СУБНОР-у Србије Живан је сматран својим и оним што су они, јер су по опредељењу били исти. Био је почасни члан СУБНОР-а Србије, што је највише признање које му је могло бити дато, уз бројне повеље, захвалнице и плакете које је добио од борачке организације.
Његова смрт је немерљив и неописив губитак не само за његову Милку, већ и за свет уметности, за српско друштво, песебно СУБНОР Србије. Сахрана у Алеји великана само је мали део дуга Србије за све оно што је Живан Сарамандић учинио на подручју уметности у Србији и афирмацији Србије у свету.
Нека остане сећање и поштовање на овог великог човека!
Миодраг-Мића Зечевић