Практично од такозваних „демократских промена“ у Србији је на делу покушај ревизије историјске истине, нарочито о догађајима из Другог светског рата. У ту нечасну работу укључени су бројни појединци и групе па и неке политичке странке, међу њима има историчара, публициста, новинара, политичара и многих других па и обичних грађана. Не жали се ни новац ни време да се ствари прикажу онаквим како било није, јер то њиховим циљевима одговара. Ни најмање им није стало до стварне и пуне истине, већ до неке „истине“ која њима годи и коју би на сваки начин хтели да оставе за неке будуће генерације, рачунајући да ће се много тога примати „здраво за готово“, очекујући да ће лаж поновљена безброј пута на крају постати истина.
Како се то перфидно и срачунато ради показаћу на примеру који се десио у једном обичном српском селу, на подручју Града Ужица. Село Рибашевина је у Другом светском рату било изразито наклоњено четничком покрету што само по себи није проблем. Рибашевина је имала рибашевски четнички одред под командом Стојка Филиповића. За време целокупног Другог светског рата овај одред није имао ни једну борбу са немачким окупационим снагама, али је зато кад год је од више команде тражено нападао партизанске снаге. Тако су у време договора о заједничкој борби са немачким окупатором почетком новембра 1941. напали партизански транспорт на Црнокоси. Ужички партизански одред на спавању у школи у Карану, на брду Метаљци код Ужица. У пролеће 1942. у Рутошима и Радојњи код Нове Вароши на Мравињцима. Крајем лета 1944. године у ширем рејону Златибора и Златара и на крају у битци на Јеловој Гори. Само 8/9. новембра 1941. године, рибашевски четници, заједно са четницима под командом капетана Драгослава Рачића заробили су 115 партизански бораца у Карану, 54 у Косјерићу и 57 у Ражани и спровели их на Равну Гору. Од ових заробљених партизана 113 је стрељано на брду Крушик у Ваљеву 27.11.1941. године. Пре тога приликом спровођења заробљених на Равну Гору многи су страдали код Зорине кафане, На Црнокоси, у мионичким Ридовима, у Паљанском потоку и на другим местима. Поред овог броја за који рибашевски четници сносе посредну кривицу за смрт, звери у људском облику из реда рибашевског четничког одреда, ликвидирали су, углавном клањем, преко 40 лица на територији тадашње рибашевске општине. Међу њима је 7 заробљених партизана из Јужноморавске бригаде и 4 Италијана припадника партизанске Дивизије Гарибалди. Истина је да су сва та злодела починила смао три лица под псеудонимима: Сисанче, Руво и Секула, некад по наредби команде места а често на „своју руку“. Остали бројни припадници, најчешће мобилисани, нису чинили злодела.
Након петооктобарских промена неколико острашћених следбеника четничке идеологије, осокољено актима ревизије историје другог светског рата, закључује да је „дошло је време“ и да је отворен простор да се садашњим и будућим генерацијама саопшти њихова „истина“ о догађајима из Другог светског рата у овом крају. Један број мештана на иницијативу и уз озбиљну финансијску подршку Новака Ђокића, који се 1992. године одрекао српског држављанства, саграђен је сраман споменик страдалим у Другом светском рату. На споменику је написано „Подсетник за комунисте и њихове присталице“ у наставку пише „Страдали од крвавог комунистичког терора и комунистичке паравојске“ испод тога списак од 49 имена које су наводно ликвидирали комунисти. Поред споменика накнадно је постављена табла на којој пише „ да су у хрватској највише Срба побиле усташе а у Србији највише Срба побили комунисти“.
Не правдајући ни један злочин и ни једног злочинца, као илустрацију колико је тачна тврдња да су у Србији највише „Срба побили комунисти“, навешћу податак из књиге аутора Гојка Шкора – Истина је у именима у којој је именом и презименом и основним подацима о месту и начину страдања документовано ко је одговоран за страдање лица са ширег подручја Ужица (садашњи Златиборски округ без Сјенице, Пријепоља, Прибоја и Нове Вароши)у току другог светског рата. На том простору од четника је у другом светском рату страдало 1052 лица, плус 312 заробљених партизана које су предали немцима па их исти стрељали и 39 лица која су страдала од стране четничких одметничких група од 1945-1954. године.
Истовремено на истом подручју од стране народноослободилачке војске и органа нове власти стрељано је 252 лица. Истини за вољу без намере да правдам било кога није исто чинити злочине без јасног разлога и оправдања и казнити злочинце за почињене злочине.
Кад се детаљно из званичних докумената и личног памћења савременика тадашњих догађаја којих на срећу још има међу живим провери истинитост написаног на споменику, произилази да су од 49 наводно ликвидираних лица из села Рибашевина, само три лица стрељана од стране нове (народне) власти. Уз то има још 6 лица која су након завршетка рата, страдала као одметници пружајући отпор припадницима ОЗНЕ приликом покушаја хапшења, уз напомену да су претходно позивани да се врате кућама и мирном животу. Поред тога 13 лица страдало је у борбама за време рата што се не може подводити под ликвидације. Све остало су лица која су умрла природном смрћу за време или после рата или лица које су четници ликвидирали. Као илустрацију (због ограничења простора) навешћу само неколико примера: Познату жену четника Марту Јанковић нису ликвидирали комунисти како пише на споменику већ је заклао четнички кољач Антоније Миличић у селу Злодол Општина Бајина Башта. Мића Шишића нису ликвидирали комунсти како пише на споменику, већ га је као мобилисаног четника који је одбио да пуца у браћу, убио његов старешина четнички командир Радивоје Јевђовић. Љубомира Ђокића старину учесника првог светског рата нису ликвидирали комунисти већ је умро природном смрћу након завршетка рата. Мирка Дубљанина нису ликвидирали комунисти 1944. године већ је умро природном смрћу у Братунцу 26. маја 1946. године. И да не набрајамо даље. Све неистина до неистине.
Један од циљева сигурно је да се оваквим и сличним „сведочанствима“ „оправда“ тврдња неких „историчара“ да је нова послератна власт у Србији коју трпају под јединствени назив „комунисти“ ликвидирала 500 хиљада Срба. Ти исти тврде да је у револуционарном граду Ужицу од стране комуниста побијено преко 8 хиљада Ужичана, заборављајући да је град Ужице на почетку рата имао нешто мање од 8 хиљада становника, а да је из рата изашао са преко 7,5 хиљада становника.
Други циљ је да, када нестане живих сведока, сведоци постану „споменици“ које циљано постављају рачунајући да ће будући историчари и истраживачи наводе на истим узимати као готов податак и на томе заснивати „историјске истине“.
Иако је све ово пријављено градском институцијама и заводу за заштиту споменика, ништа није предузето. Споменик пун злонамерних неистина и даље стоји и око њега се окупљају противници и мрзитељи бораца за слободу и истинских антифашиста.
Тим и таквим појавама морамо се одлучно супротстављати свугде и на сваком месту. Пуна истина, чак и кад неком не одговара, лековита је јер нас учи да не поновимо исте грешке. Ми у СУБНОР-у са пијететом чувамо сећање на невине жртве, а изнад свега, на хероје и све борце који су положили своје животе за слободу отаџбине.
