САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 758823Укупно посета:
  • 2431396Укупно прегледа:
  • 0Тренутно посетилаца:

КЊИГА СПОМЕНИК НАД КОЈОМ СЕ ЗАНЕМИ

Из дневног листа „Политика“ преносимо упечатљив текст о књизи – доказу шта се на овим нашим просторима догађало током Другог светског рата.

У дане кад је суд одлучивао о рехабилитацији Драгољуба Драже Михаиловића, можда баш тог 14.маја, Миленко Ковачевић (1927) узео је у једној земунској штампарији у руке први примерак своје нове, десете књиге, мирног наслова „Прилози истини“, који је праћен узнемирујућим поднасловом „Четички злочини у Србији у време Другог светског рата“.

Кад смо и сами почели да листамо ову књигу, за коју нам је било познато да је аутор већ неколико година пише, савлађујући различите, не баш мале тешкоће, прва помисао нам је била да је Ковачевић подигао споменик каквог до сада није било, споменик на коме је коначно уклесано око 8.000 имена невиних људи, деце, жена, стараца и појединаца у најбољој животној снази, којима су четнички злочинци прекратили живот током Другог светског рата на територији Србије, изузимајући Војводину, где их није било.

„Признајем, уморан сам и помало згађен на крају ове књиге“, написао је у завршници Миленко Ковачевић, у време рата млади партизан у Мачви а потом на разним дужностима у Државној безбедности до краја 1974. године, када је на свој захтев отишао у пензију, а онда на конкурсу био примљен за директора београдског издавачког предузећа „Рад“. Провео је у њему наредних осам  година, а књиге објављене под његовом директорском палицом дизале су велику прашину, између осталог и зато што су ломиле многе до тада успостављене табуе.

Чак и човек такве биографије, која подразумева да зна много више него обичан свет и који је из непосредне близине, као учесник, упознао страхоте ратовања, па и братоубилачког ратовања и злочине какви су, изгледа, могући једино у братоубиству, био је „помало згађен“ многим новим сазнањима до којих је дошао.

Пре рада на овој књизи био је добро упознат с многим четничким злочинима почињеним у Србији од јесени 1941. до 1945. године, а и касније, пошто су остаци Дражине војске и по окончању рата, сада као одметници у већим или мањим групама, наставили „борбу“ против нове власти. Када је почео да пише књигу, Ковачевић се сусрео с чињеницом изненађујућом и за њега, пошто су у доминирајућој, богатој литератури о рату, углавном били описани исти догађаји: први злочин четника, убиство Милана Благојевића, команданта Шумадијског партизанског одреда и шпанског борца у селу Глумач крајем октобра 1941, масакри у Вранићу и Друговцу, злочини у Санџаку, као и познати случај када су четници преко Јове Шкаве, војводе Косте Пећанца, у селу Словцу, у ноћи између 13. и 14. новембра, предали Немцима 365 заробљених партизана и грађана. После две недеље Немци су њих 261 стрељали 27.новембра 1941. године, а остали су скончали у логорима.

Пред таквом сликом, Ковачевић је закључио да је она омогућила да се „у народу створи погрешан утисак да других злочина није било или их је било, али су ретки и спорадични“, а поготово да „млађа генерација о томе мало или нимало зна“.

Крајем 2012. зато је прионуо на посао, трагајући за чињеницама расутим по разним архивама, документима и монографијама, у текстовима објављеним у локалним часописима и гласилима, у збиркама и књигама које су омеђене границама некадашњих срезова и општина.

О свом руву и круву, уз помоћ пријатеља и сарадника који су му скретали пажњу на те расуте изворе, јер обједињене документације на ову теме нема, а многа документа и данас су недоступна, Ковачевић је објавио обимну књигу од 530 страница, уз коју је стао СУБНОР Србије. На самом почетку, у уводу је написао: „Треба знати да нема општине у Србији у којој није било четничких злочина и то не само појединачних, већ и групних“.

После вишегодишње, помне провере сваког податка, уследило је штиво-споменик невиним жртвама, књига пред којом се занеми јер се у њој нижу имена од детета у колевци до људи у дубокој старости, који су постали жртве безумља. Ковачевић је, где год је то било могуће, навео име и презиме жртве, њену старост, пребивалиште и место извршења злочина, име вође четничке групе која је злочин починила, као и њених припадника, кад год је то било могуће.

У огромном броју случајева камом, клањем и под окриљем мрака.

Како су те злочине могли да чине припадници једне војске, „поготово под командом школованих и образованих официра“, како разумети то што су „многи од њих поступали као људи помраченог ума“, злочине „оправдавали патриотизмом и борбом за српски народ“, пита се Ковачевић и поентира: „зар је класна мржња тих официра била дотле развијена да не виде шта раде“.

За одговорима на та и многа друга питања које је овом књигом поставио Миленко Ковачевић, свакако ће трагати многи, укључујући и данас живе припаднике равногорског покрета, као и његове приврженике. Поготово би било драгоцено да преставници млађих нараштаја у оваквом истраживању крену даље и да дограде ову до сада јединствену слику, за коју треба нагласити још нешто: Миленко Ковачевић је доследно изостављао из ове евиденције злочина и смрти примере посејане у многим изворима, у којима би било наведено, на пример, да је уз именоване, страдало још „пет-шест“ или „десетак“ људи, или је на сличан начин наведен неки други, непроверени, именом недокументовани број жртава.

Слободан Кљакић

Једно реаговање на Преносимо

  • pedjaza каже:

    Dobro je što su se svi četnički zločini u Srbiji našli na jednom mestu, u jednoj knjizi. Često su neka manja stradanja, ali ne i manje značajna, stavljana u senku većih i obinijih, ali ne iz neke loše nemere, već zato što ih je, nažalost, bilo previše.
    Svaki ljudski život je jednako važan i zato prema svim stradalima treba da se odnosimo kao prema žrtvama, a ne kao prema staističkim podacima.
    Ovakve knijge omogućavaju da njihovim čitaocima bolje dopru do uma zločini četnika, ali ne da bi se produbljivale ideološke podele, već da bi se bolje znalo šta je ko radio za vreme Drugog svetskog rata, odnosno ko su bili antifašisti, a ko saradnici okupatora.

Пријатељи сајта
Oculus
СБ Бањица Сокобања
Сава животно осигурање
Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
Clear
06:4616:03 CET
ThuFriSat
14/3°C
14/3°C
12/6°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2017. износи 500 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2017.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.