МАЧКОВ КАМЕН, топографски чвор на планини Јагодњи у северозападној Србији, где су у I СР вођене тешке борбе између српске и аустроугарске 6. армије. — После пораза у церској бици , аустроугарска 5. и 6. армија, попуњене и одморне, поновно су 6. IX 1914. прешле у офанзиву. Отпором српске 2. армије, аустроугарска 5. армија је задржана на обалама доње Дрине, док је 6. армија прешла Дрину, потисла српску 3. армију, заузела Гучево, Борању и Јагодњу, и десним крилом (16. корпус) избила на Соколску планину у тежњи да продре према Пецкој Српска 1. армија (Дунавска I и Дунавска II позива), под командом генерала Петра Бојовића, приморала је 16. септембра противнападом десно крило 6. армије (1, 2. и 13. брдска бригада) да се 17. септембра у нереду повуче на одсек Црвење—Јаворник, а делове из рејона Крупња (6. и 7. брдска бригада) на М. Командант 16. корпуса, генерал В. Венцел (Wurm Wenzel) организовао је 18. септембра одбрану са 6. и 7. брдском бригадом на линији Разбојиште—М., 1. и 2. бригадом на Ужиналишту, 9. бригадом на Кошутњој стопи и 13. бригадом на Липничкој глави (укупно око 36 батаљона и 14 брдских батерија).
До јутра 19. септембра Дунавска II (командант, пуковник Милош Васић) подишао је М. и Перуници са 5. прекобројним (ојачаним пољском батеријом) и 8. пуком у првом борбеном реду, 9. пуком у резерви на Нешином брду и две пољске батерије на Бранковцу; Дунавска I (командант, пуковник Миливоје Анделковић) је са 18. пуком и две пољске батерије стигла на Рујевачке рудине и са 8. пуком и брдском батеријом на Ободњик, док су се 4. прекобројни (без два батаљона) и 9. пук I позива налазили јужно од к. 771. Армијска резерва (4. пешадијски пук I позива) налазила се код Шанца. Укупно 32 батаљона, 6 пољских и једна брдска батерија, без довољно муниције, чија се оскудица почела осећати због закашњавања испорука од савезника.
Пошто је 5. прекобројни пук, који је уз непосредну подршку пољске батерије почео напад ујутро 19. септембра на М., због снажног непријатељевог отпора и јаке артиљеријске ватре био принуђен да застане, у напад је око 9 ч. упућен 9. пук II позива (из дивизијске резерве) јужном падином Нешиног брда. Због осетних губитака тај пук пребацио се на северну падину брда, одакле је тек око 13 ч. поновно пошао у напад и подишао предњој линији непријатељевог положаја, али се око 14 ч. морао повући на положај североисточно од к. 923. Затим су око 17 ч. 5. прекобројни и 9. пук I позива (који је пристигао из дивизијске резерве) заузели јуришем предњи положај непријатеља, а око 18 часова 30 мин. одбили његов противнапад; највиши врх М. је и даље остао у рукама 16. корпуса. Ноћу 19/20. септембра пропао је покушај 6. бригаде да препадом одбаци српске трупе са достигнуте линије; те ноћи је 8. пп /II повучен на Нешино брдо у дивизијску резерву. Ујутро 20. септембра одбијен је напад 6. и 7. брдске бригаде, а после подне су 5. прекобројни пук, 9. пук II позива и 9. пук I позива упућени у напад да би овладали гребеном М. Пошто је због тога дошло до нагомилавања трупа на уском простору, непријатељ их је својим концентричном ватром, нарочито артиљерије, принудио да се, уз велике губитке, повуку на полазни положај. У међувремену су и пукови из резерве привучени ближе — 4. пешадијски I позива према Нешином брду, а 4. прекобројни у рејон јужно од Шанца, док је 5. пољска батерија око 17 ч. кроз шуму пришла стрељачком строју 5. прекобројног пука и ватром са блиског одстојања уништила најистакнутија непријатељева митраљеска одељења. Затим је цео борбени поредак (сва три пука), уз подршку артиљерије, кренуо у напад и око 19 ч. на јуриш освојио врх М. (к. 923), чији је пропланак био прекривен лешевима аустроугарских војника. За то време је 18. пп (без једног батаљона) са две пољске батерије нападао од Перунике на непријатељеве снаге на Разбојишту, а 8. пп/I са брдском батеријом од Црвења према Липничкој глави. Држање М. је, умногоме, зависило од тога ко држи Кошутњу стопу (к. 940). Како за напад на Кошутњу стопу преко планине Јагодње није било простора за развој обе српске дивизије, командант 1. армије је 21. септембра изјутра наредио да се Дунавска II пребаци у рејон Крупња, с тим да 23. септембра од Крупња нападне непријатељеве снаге на Кошутњој стопи и да Дунавска I пошто преузме њене положаје на М., нападне такође Кошутњу стопу. Смена трупа извршена је ноћу 21/22. септембра.
Да би преотео М., командант 16. корпуса напао га је изјутра 21. септембра са 1, 7. и 2. брдском бригадом. У тренутку кад су аустроугарске снаге избиле са северозапада на гребен М. и потиснуле 9. пук I позива, на М. је пристигао батаљон 4. пука I позива, напао непријатељеве снаге у леви бок и уз снажну ватрену подршку 5. и 2. пољске батерије натерао их на повлачење, чиме је омогућио 9. пуку I позива да поновно поседне положај. Предвече је одбијен напад 7. брдске бригаде са Ужиналишта на лево крило 4. прекобројног пука на М. и 6. брдске бригаде на 18. и 5. прекобројни пук, али су Аустро-Маџари поновним нападом пред сам мрак успели да потисну српске делове са североисточног дела М. Они су том приликом за краће време запленили оруђа 5. пољске батерије (чија се послуга у току борбе повлачила са пешадијом, носећи неколико пута собом затвараче и нишанске справе да би се поновно враћала до напуштених топова и продужила дејство). Пошто је 4. пешадијски пук I позива после тога противнападом повратио изгубљени положај, противници су заноћили у блиском борбеном додиру на гребену М. За то време је 9. пук II позива одбацио непријатељеве делове на коси код изворног дела Ћумуране и предвече заузео његов положај.
Пре него што се могао испољити утицај Дунавске II, аустроугарске снаге ојачане су са још два батаљона и уз јаку подршку артиљеријске ватре одмах после поноћи 22. септембра обновиле напад. Али, и поред јаке унакрсне ватре са Ужиналишта и Кошутње стопе, и тешких борби на фронту 4. прекобројног и 4. пука I позива, српске трупе одржале су се на својим положајима. У зору 22. септембра непријатељ је гребеном од Кошутње стопе обновио напад 1. и 2. брдском бригадом и Скадарским одредом (доведеним из Скадра, где је са снагама других великих сила вршио окупацију), 7. брдском бригадом од Ужиналишта, 6. брдском бригадом на Перуници и 13. брдском бригадом од Липничке главе ка Црвењу. После оштрих борби са наизменичним јуришима и борбом прса у прса, аустроугарске трупе су, захваљујући надмоћности у артиљеријској ватри, више пута приморавале српске снаге да напуштају јуришом заузете положаје. А кад је у једном јуришу погинуо и командант 4. пука I позива, потпуковник Душан Пурић, овај пук почео је да одступа, а око 16 ч. одступали су и остали пукови на положај Шанац—Рујевачке рудине—Ободњик.
Губици: српски око 800 погинулих и око 5700 избачених из строја само из Дунавске I; аустроугарски око 1200 погинулих.
Материјали преузети
из „Војне Енциклопедије“
– Друго издање,
Београд 1970