ЛЕСКОВАЧКИ МАНЕВАР, у литератури познат и као битка код Лесковца. Обухвата борбе српске 2. армије (командант војвода Степан Степановић): Тимочка I, Шумадијска II, Тимочка и војска с Комбинованом дивизијом и Крајинским одредом — и Јужноморавске трупе са Власинским и Ветерничким одредом против делова бугарске 1. армије (командант генерал К. Бојаџијев, КјиуМемн Еондзицуее — 1. дивизија с три бригаде по два пука), вођене 1915. за време повлачења српске војске . Бројно стање српских трупа било је знатно смањено због губитака и дужег одступања под борбом. Ујутро 8. новембра Тимочка I држала је положаје на левој обали Ветернице од ушћа Сушице и левој обали Јужне Мораве до с. Брестовца. Код Лесковца је линија одбране прелазила на десну обалу Ветернице и ишла југоисточном и источном ивицом вароши. У наслону на десно крило Тимочке I налазиле су се њој потчињене Јужноморавске трупе ојачане Своћким одредом. Оне су браниле правац према Лебану. На левој обали Мораве, од ушћа Пусте реке, па низводно, Шумадијска II смењена је од Тимочке војске и упућена у простор с. Душанова. Моравска II (из 3. армије) била је у покрету из долине Јужне Мораве (западно од Алексинца) преко Јастрепца према Прокупљу. Тога дана бугарска 1. дивизија наставила је напад на Лесковац, одбацила трупе Тимочке I на леву обалу Јабланице и заузела град; северно од Брестовца вршила је притисак бугарска 9. дивизија, а од Владичиног Хана према Влаини делови 3. дивизије. Због пада Лесковца повукло се и лево крило Јужноморавског трупа на положаје источно од Лебана, с обе стране Јабланице. Успех бугарске 1. армије код Лесковца, уз истовремени напад бугарске 2. армије код Гњилана, стварао је врло критичну ситуацију за главнину српске војске на левој обали Ј. Мораве и у луку ушћа Западне у Јужну Мораву; бугарски продор преко Бојника ка Куршумлији или Лебана према Подујеву у садејству са немачком у. армијом која је нападала са севера кроз Јанкову клисуру, довео би до опкољавања главнине српске војске, која је, очекујући савезничку помоћ, настојала још увек да успори своје повлачење на југ.

Ноћу 8/9. новембра пристигли су делови Шумадијске дивизије II позива на положаје око 2 км јужно од с. Душанова. Врховна команда потчинила је Штабу 2. армије Моравску дивизију II позива, која је 9. новембра кренула форсираним маршем из Прокупља према Лесковцу. За то време делови бугарске 1. армије продужили су напад и одбацили с положаја Тимочку I и пристигле делове Шумадијске II; 9- новембра Бугари су избили на Пусту реку и прешли на њену леву обалу на одсеку Бојник—Брестовац, због чега се повукло и лево крило Јужноморавских трупа западно од Лебана. Главнина Моравске II позива пристигла је тога дана око подне у простор северно од с. Границе, где је њен командант (пуковник Лмбомир Милић) по наређењу команданта 2. армије узео под свом команду Шумадијску II и Тимочку I, и организовао одбрану на линији тр. Коњувце—Граница—Д. Дреновац. Сутрадан, пошто је одбио више слабијих бугарских напада, средио је јединице и самоиницијативно их припремио за прелазак у напад у. новембра, да би бугарску 1. дивизију одбацио према Лесковцу и заузео брежуљке Добре главе, између Пусте реке и Јабланице. С одлуком се сложио командант армије и наредио Тимочкој војсци да помогне напад артиљеријском ватром са свог десног крила, Коњичкој дивизији, придатој му претходног дана, да садејствује нападом на правцу Кочане—Лесковац, а Јужноморавским трупама да из простора Лебана садејствују Тимочкој I. Тога дана (10. новембра) Бугари су заузели с. Брестовац, пребацили се на леву обалу Пусте реке и угрозили десно крило Тимочке војске. Али, нападом српских снага одбачени су 11. новембра уз веће губитке преко Пусте реке и Добре главе ка Лесковцу, где су се истог дана повукли и њихови делови који су били код Лебана. За бугарским снагама упућени су 12. новембра само слабији гонећи одреди. Гоњење јачим снагама није предузето пошто се због појачаног притиска немачке 11. армије на правцу Јанкове клисуре, погоршала ситуација трупа (3. армије и Трупе одбранеБеограда) у луку Јужне и Западне Мораве, а део снага (Моравска II) морао је што пре да се пребаци у простор Качаника ради учешћа у намераваном пробоју према Скопљу. — Разбијањем бугарских снага код Лесковца, ослобођени су угрожени правци за одступање преко Куршумлије и Лебана, чиме је привремено отклоњена криза у којој се налазила српска војска.

Материјали преузети из
 „Војне Енциклопедије“ 
– Друго издање,
Београд 1970