Вођена је између српске и турске војске у првом балканском рату. — Наступајући концентрично ка Овчем пољу, где се претпостављало да ће бити главне турске снаге, српске армије су 22. октобра заноћиле: 3. армија (кдт ген. Божидар Јанковић) у рејону Приштине, 2. армија (кдт ген. Степан Степановић) с претходницом Тимочке И (пук. Владимир Кондић) код Страцина, а 1. армија (кдт престолонаследник Александар; на положајима северно од Куманова са дивизијама у два ешелона — у првом Моравска И (пук. Илија Гојковић) на линији Ваксинце—Табановце, Дринска I (пук. Павле Јуришић Стурм) код Сушева, један пук на предстражи на Никуљанском вису и Дунавска I (пук. Милош Божановић), са 9. и 18. пуком у Младом Нагоричану, а 7. и 8. пуком у Старом Нагоричану. На левом армијском крилу, на Сртевици, био је четнички одред војводе Вука (Војин Поповић); у другом ешелону, Тимочка II (пук. Драгутин Милутиновић) код Маминаца и Дунавска II (пук. Михаило Рашић) код Бугариња, док се Коњичка дивизија (кнез Арсен Карадордевић) налазила позади предстраже Дунавске I; само два њена ескадрона била су испред армијског фронта. Због погрешне процене да су главне турске снаге на Овчем пољу, слабе извиђачке и обавештајне службе и неправилне употребе Коњичке дивизије, 1. армија се уочи битке нашла удаљена од суседних крилних армија, на неорганизованом положају и слабом организацијом веза са својим дивизијама. У Штабу 1. армије веровало се да слабије тур­ске снаге, уочене тога дана у рејону Куманова код Новосељана и Мургаша, имају само задатак да успоравају њено наступања ка Овчем пољу.

Насупрот неизвесности која је владала у српској војсци, захваљујући добром раду истурених одреда на граници, Турци су имали готово тачне податке о јачини и правцима кретања српских армија. На основу тога се Зеки-паша (Зеки-паша), командант Вардарске армије (5. корпус — 13, 15. и 16. низамска и Штипска редифска дивизија; 6. корпус — 17. низамска и Битољска редифска дивизија и 7. корпус — 19. низамска, Скопска редифска и Коњичка дивизија) одлучио да нападне српску 1. армију са 5. и 6. корпусом с линије Новосељане—Орашац обухватно у леви бок, а 7. корпусом, прикупљеним од Куманова, да је фронтално задржава, ради чега се солидно утврдио на положају Режановце—Црно поље. За то време 5. и 6. корпус су из рејона Штипа и Велеса (Титов Велес) пристизали усиљеним маршевима преко Овчег поља. За обезбедење десног бока према српској 2. армији упућена је 15. и 16. низамска дивизија у правцу Кочана и Кратова. У подилажењу Пчињи, Зеки-паша је сазнао да је 2. српска армија избила на Страцин и због тога је одустао од намере да обухвати лево крило 1. армије ради напада на бок, па је наредио: 7. корпусу да остане у одбрани, 6. корпусу и претходници 13. низамске дивизије да ноћу преду Пчињу и до зоре поседну положаје на десној обали, 5. корпусу да се као армијска резерва задржи на левој обали ради евентуалне употребе према 2. српској армији, ако она продужи наступање у правцу Куманова.
Ноћу 22/23. октобра 6. корпус и 13. дивизија прешли су на десну обалу Пчиње и подишли неопажено 1. српској армији. На тај начин се Вардарска армија поставила у веома повољну ситуацију за пред­стојећу битку, али то није у потпуности искористила. Изјутра 23. октобра предстраже 18. пука Дунавске I осмотриле су покрете трупа испред својих положаја, али због даљине, магле и слабе везе српских јединица, нису утврдиле да ли су турске. По сугестији команданта Коњичке дивизије и због извештаја команданта Четничког одреда, који је тврдио да су то разбијене турске трупе у повлачењу од Страцина ка Куманову, командант 18. пука упутио је 2. батаљон са задатком да зароби осмотрене турске делове. Истовремено и командант Коњичке дивизије упутио је 3. коњички пук у правцу Зебрњака, а 2. пук ка Голубици да испитају ситуацију испред Дунавске I. Они су се убрзо сударили с јаким турским снагама и повукли позади положаја Дунавске I; 2. батаљон 18. пука изненада се у магли сукобио с претходницом 17. низамске дивизије, а у повлачењу је нападнут у бок од претходнице 13. низамске дивизије и потпуно разбијен. Командант 4. батаљона 18. пука иницијативно је пошао са батаљоном да укаже помоћ 2. батаљону, али се и он сударио с претходницом 13. низамске дивизије и био растројен. То је створило код левог крила Дунавске I тешку кризу, пошто се на положају јужно од друма Куманово—Страцин налазио само још један батаљон 18. пука, а према њему готово две турске дивизије. Турци нису искористили ту повољну ситуацију, јер су испади српских батаљона створили код њих утисак да се на српском положају налазе много јаче снаге. Због тога је Зеки-паша обуставио даље нападе и наредио да Штипска редифска дивизија (из армијске резерве) пређе Пчињу и изврши обухват левог крила Дунавске I преко Сртевице, а 7. корпусу да изврши јачи демонстративни напад према десном крилу 1. армије. Командант Дунавске I упутио је 7. пук из с. Старог Нагоричана иза положаја 18. пука, а један артиљеријски дивизион на десни дивизијски одсек код 9. пука; 7. пук је стигао у Младо Нагоричане у моменту кад су Турци поновно надирали према напуштеним положајима 18. пука. Командант пука одмах је упутио два батаљона који су снажним налетом одбили Турке и посели напуштене положаје, а сам је с преостала два батаљона похитао према Сртевици где је Штипска редифска дивизија, у намери да обухвати лево крило Дунавске I, напала Четнички одред. Батаљони су избили на Сртевицу са северне стране, сударили се изненада с Турцима и, у оштрој борби, одбили их, заробили једну батерију и посели Сртевицу, али је том приликом погинуо командант пука, потпуковник Александар Глишић (в.). На десном крилу Дунавске I Турци су задржани снажном ватром 9. пешадијског пука и једног арт. дивизиона на 400—500 м испред положаја. За то време Коњичка дивизија налазила се позади Дунавске I и била је неактивна, мада би њено дејство према десном турском боку, умногоме, олакшало ситуацију Дунавске I. Ноћу 23/24. октобра обе стране су остале у блиском додиру. Обострани губици били су велики. Само 7. и 18. пук имали су око 1940 људи избачених из борбе.
Док су се на левом крилу армије водиле одлучујуће борбе, тог дана је на десном крилу Коњички пук Моравске I на извиђању правцем с. Ваксинце—с. Слупчане нападнут снажном ватром од делова турског 7. корпуса и приморан на повлачење. Због тога и због снажне артиљеријске ватре која се чула с левог крила, Моравска I је око 11 ч. запосела своје положаје. И поред задатка да остане у одбрани, а видећи да 5. и 6. корпус нападају, и 7. корпус је око 12 ч. прешао десним крилом у напад. Како су се Турци споро кретали, а са левог крила армије чула се све јача борба, командант 2. батаљона 1. пука (мајор Милан Маринковић) самоиницијативно је око 16 ч. прешао са батаљоном у противнапад и за собом повукао суседни 3. и 4. батаљон, после чега је командант пука упутио у напад и 1. батаљон (из резерве), који се развио на левом крилу пуковског распореда. У његовом продужењу развио се потом и 4. батаљон 16. пп. У оштрој борби батаљони су у долини Којнарске реке, уз обостране велике губитке, разбили Турке и приморали их на повлачење на полазне положаје на левој обали. На тражење команданта Моравске I, команданти Дринске I и Тимочке II упутили су му у помоћ по један пук, али они нису употребљени пошто Турци нису више нападали. Остале дивизије и армијска артиљерија остали су на местима где су заноћили 22. октобра увече. Због оскудних извештаја из дивизија, Штаб 1. армије није имао представу о озбиљности догађаја који су се одиграли тог дана, па је у духу директиве Врховне команде наредио да дивизије 24. октобра у 6 ч. продуже покрет до линије: с. Булачани—с. Ново Село—с. Биљановце—с. Слатина Махала. Тек су ноћу у Штаб 1. армије пристигли потпуни извештаји од Дунавске I, из којих се сазнало о правој ситуацији, али је било касно да се било шта промени пошто нису биле успостављене телефонске везе са штабовима дивизија.

Зеки-паша је имао утисак да се битка повољно развија и наредио је корпусима да продуже напад и 24. октобра. Али, покрет 1. армије био је, у ствари, прелазак у офанзиву, што је стицајем околности одговарало тактичкој ситуацији на бојишту. Дринска I прешла је у наступање у 6 ч. са 4. и 5. пп у првом и 6. и 17. пп у другом ешелону правцем Зебрњак—Бизлим (Красте, к. 530). Шести корпус покушао је да је заустави ватром, али је она, без обзира на губитке, енергично наступала целим борбеним поретком, избила предњим деловима до Биљановца и принудила Битољску редифску дивизију да у нереду одступи, напустивши на положају 8 топова. Моравска I, пошто је изјутра одбила напад 7. корпуса, прешла је у садејству са Тимочком II око 10 ч. у напад и принудила 7. корпус да се постепено повуче на утврђени положај северно од Куманова, где је покушао да пружи поновни отпор, али је, под снажним притиском Моравске I и Тимочке II, морао око 13 ч. да одступи у правцу Скопља.На левом српском крилу 5. и 6. корпус су око 5 ч. и 30 мин. напали Дунавску I и, тежећи да обухвате њено лево крило, довели је у тешку ситуацију. Кризу је отклонила уласком у борбу око 10 ч. и 30 мин. пристигла Дунавска II; Дринска I у наставку наступања уз снажну подршку артиљеријске ватре, принудила је и 17. низамску дивизију на одступање и око 12 ч. и 30 мин. заузела је Зебрњак; продуживши наступање према Големом риду угрозила је леви бок 5. корпуса (13. низамске дивизије) и приморала га на одступање. Око 15 ч. прешла је у наступање и Дунавска I. За то време је Коњичка дивизија садејствовала делом снага Дунавској I и око 11 ч. прешла на леву обалу Пчиње где је водила борбу са деловима Штипске редифске дивизије. — Због слабе извиђачке и обавештајне службе Срби нису били свесни да су потукли Вардарску армију и добили битку, па су се уместо енергичног гоњења задржали на освојеним положајима, још увек под претпоставком да ће се тек на Овчем пољу сударити са главним турским снагама, што је дало могућност Турцима да одступе према Скопљу и Велесу.

Кумановска битка добијена jе захваљујући груписању јаких снага на јужноморавском правцу које су биле у стању да бију битку са главнином турске Вардарске армије и без помоћи крилних армија (2. и 3), а такође и иницијативи, полету и упорности нижег старешинског кадра и високом моралу трупа. Њоме је подигнуто самопоуздање српског народа и војске, што је била морална подлога њених каснијих победа. Вест о српској победи примили су са нарочитим симпатијама југословенски народи у Аустро-Угарској. У знак сећања и захвалности погинулим, на најмаркантнијој тачки бојишта — Зебрњаку, подигнута је спомен-костурница.
Српски губици: 723 погинула, 3441 рањен и 603 нестала. Турски губици нису познати. Заробљено је око 2000 војника, а заплењено: 61 топ, 6 митраљеза, већа количина муниције и другог материјала.

КУМАНОВСКА ДИВИЗИЈА формирана је по наређењу ГШ Македоније средином октобра 1944. од 16, 17. и 18. македонске бригаде, а имала је око 5500 бораца. У завршним операцијама за коначно ослобођење Македоније, К. је под командом 16. кор­пуса, заједно са 42. дивизијом, спречавала одступање немачке

Материјали преузети из
„Војне Енциклопедије“
– Друго издање, Београд 1970