КОЛУБАРСКА БИТКА (16. XI-и5. XII 1914) обухвата једномесецне борбе у којима је српска војска потукла аустроугарску балканску војску и протерала је с територије Србије После веома тешке двомесечне битке на Дрини, српска војска се повукла на положаје код Уба и Ваљева, где је Врховна команда намеравала да опет прими битку после попуне људством и артиљеријском муницијом. Али, због велике заморености трупа, знатних губитака, помањкања артиљеријске муниције која није стигла из Француске, и нарочито, због енергичног гоњења аустроугарских трупа, повукла се 14—16. новембра иза разливене Колубаре и Љига, где ће доћи до нове битке. Ова битка се дели на две фазе. Дефанзивна фаза (16. XI—2. XII). Српске трупе заузеле су ове положаје: Обреновачки одред (7. пп II позива, 10, и 19. кадровски пп, два батаљона 5. пп III позива, Скопљански батаљон, по један батаљон 6, 2. и 12. пп III позива, два б 14. кадровског пп и 6 бтр., укупно 10 000 људи, 26 топова и 8 митраљеза; кдт пук. Ми-лојко Лешњанин, а касније пук. Душан Туфегџић) на десној обали Колубаре од ушћа до р. Марице; Друга армија (Моравска I, Тимочка I, Шумадијска I и Коњичка дивизија, укупно око 80 000 људи, 138 топова и 66 митраљеза; кдт војвода Степан Степановић) од р. – Марице до р. Грабовице; Трећа армија (Дринска I, Дринска II, Тимочка II и Комбинована дивизија, укупно око 56000 људи, 80 топова и 40 митраљеза; кдт ген. Павле Јуришић-Штурм) од р. Грабовице до р. Качера; Прва армија (Моравска II, Дунавска I, Дунавска II, Рогачички одред — 18. пп I позива, 12. пп II, 15. прекобројни пп III, два б 8. пп I и 6 топова и Маљенски одред — 12. пп; укупно око 54 000 људи, 80 топова и 40 митраљеза; кдт ген. Живојин Мишић) с. Гукоши—Руда—Маљен; Ужичка војска (Ужичка бригада, Шумадијска II и Лимски одред — 2. прекобројни пп III и Ибарски пук, укупно око 32 000 људи, 55 топова и 15 митраљеза; кдт ген. Вукоман Арачић) на положајима западно од Ужица (Титово Ужице) — Црни врх—Велико приседо—Кадињача—Поникве; Трупе одбране Београда (7. пп I, и 11. пп III, два ескадрона III и 7 батерија, укупно око 19 000 људи, 47 топова и 10 митраљеза; кдт ген. Михаило Зивковић) од ушћа Колубаре до Гроцке. Укупна јачина српске војске око 251 000 људи, 426 топова и 180 митраљеза. Поседањем нових положаја и пољским утврђивањем у групном систему, затворени су сви правци који из долине Колубаре и са Дрине воде у унутрашњост Србије. Због дугог повлачења, кише, зиме, без обуће, и повлачења становништва са војском, морал српских трупа знатно је опао. Требало јој је дуже времена да се попуни и одмори.

Док је српска војска заузимала нове положаје, аустроугарске трупе су избиле 16. новембра на Колубару широким фронтом: Пета армија (Комбиновани корпус — 29. дивизија са 57. и 58. пешадијском и 104. ландштурм бригадом и 7. дивизија са 14. пешадијском и 107. ландштурм бригадом; 8. корпус — 21. дивизија са 41, 42. и 71. бригадом и 9. пешадијска дивизија са 17. и 18. бригадом, укупно око 82 батаљона, II ескадрона,43 батерије и 67 000 пушака; кдт ген. Либоријус Франк) на одсек Обреновац—Лајковац; Шеста армија 13. корпус — 36. пешадијска дивизија са 13. и 72. бригадом и 42. хонвед дивизија са 83. и 84. бригадом; 15. корпус — 1. пе­шадијска дивизија са 7. и 9. брдском бригадом, 40. хонвед дивизија са 79. и 80. бригадом и 48. пешадијска дивизија са 10, 11. и 12. брдском бригадом; 16. корпус — Комбинована пешадијска дивизија са 1, 2, 6, 14. брдском и 109. ландштурм бригадом, 18. дивизија са 4, 5, 8. и 13. брдском бригадом и 50. пешадијска дивизија са 3, 15. и 16. брдском, 7. и 9. ландштурм бригадом; заштита горње Дрине — 17. брдска бригада и одред пуковника Е. Хаузера (Ед- мунд Хаусер) од 3 ландштурм батаљона, укупно око 160 батаљона, 12 ескадрона, 84 батерије, 144000 пушака; кдт ген. Оскар Потиорек са 13. к на одсек ушће Љига и Рибнице, 15. и 16. к у рејон Ваљева а 4. бригада 18. дивизије и 17. брдска и 9. ландштурм бригада у рејон Рогачице, Бајине Баште и Вишеграда. Није било задовољавајуће ни стање аустроугарских трупа; њихово снабдевање озбиљно је поремећено лошим путевима. Претпостављајући да ће се српска војска задржати тек пред Аранђеловцем и на Руднику у тешком стању у којем се налазила, а да ће на Колубари оставити само заштитнице, Потиорек је ресио да се задржи на Колубари и оспособи пругу Обреновац—Ваљево којом се намеравао пребазирати у Срем, па је наредио да 5. армија и 13. корпус 6. армије заузму ви­сове на десној обали Колубаре да би обезбедили саобраћај, а остале снаге задржао је у рејону Ваљева ради одмора и попуне; док су 4. и 17. брдска и 9. ландштурм бригада имале да се споје код Ужица.

Колубарска битка дефанзивна фаза, 16. XI – 2. XII 1914.

У борбама које су се развиле око прелаза на Колубари, аустроугарске трупе су до 18. новембра на десној обали заузеле само Лазаревац, на осталим одсецима задржане су отпором 2. и 3. армије. Нарочито тешке борбе развиле су се на истакнутом делу положаја 2. армије, код Врач брда ) и Човке које је бранила Моравска I под јаким притиском 9. и 36. аустроугарске дивизије и снажном унакрсном артиљеријском ватром. Пред фронтом 1. армије појавили се су само извиђачки делови.

Од 19. до 22. новембра продужене су борбе које су биле нарочито тешке у рејону Човке, где је Моравска I тешко одолевала. Због тога је Врховна команда упутила 19. новембра Тимочку II у напад према Камаљу, на десно крило непријатеља који је нападао Моравску I. После њеног пристизања заједнички су извршиле два противнапада 21. новембра, али без успеха. Пошто су увидели да су се главне српске снаге ипак задржале на десној обали Љига и Колубаре, Потиорек је 20. новембра наредио да 15. корпус из рејона Ваљева крене на фронт Медник—Руда, а 16. корпус двема дивизијама према Маљену и једном ка Буковима. Њиховим увођењем у борбу доведена је српска 1. армија у тешку ситуацију, јер са три слабе дивизије није била у стању да се супротстави нападу аустроугарских шест дивизија и због тога је, после губитка Медника и Баћинца, одступила ноћу 21/22. новембра на линију: с. Гукоши—Палеж—Проструга—Рајац—Сувобор—Игриште—Маљен. Врховна команда ју је ојачала 21. новембра Дринском I (из 3. армије) и наредила 2. и 3. армији и Ужичкој војсци да се припреме за напад. Аустроугарски 15. и 16. корпус су 22. новембра поподне избили пред фронт 1. армије. На фронту 2. армије аустроугарски Комбиновани корпус заузео је с. Конатице ноћу 21/22. новембра, а 8. корпус и даље је тежио да овлада рејоном Човке. На фронту 3. армије 13. корпус припремао се 22. новембра за прелаз р. Љига. Према Ужичкој војсци наступала је 18. дивизија 16. корпуса преко Букова, док је 4. бригада 18. д водила безуспешне борбе на Варди. Генерал Потиорек је 23. новембра наредио да 15-и 13. корпус форсирају Љиг у горњем току и енергичним надирањем на том правцу обухвате с југа српске снаге које бране рејон Лазаревца, Комбиновани корпус да надире преко с. В. Црљени на југ и обухвати их са севера, а 16. корпус да надире правцем Сувобор—Горњи Милановац и штити десни бок 15. корпуса, а његова 18. дивизија ка Косјерићу ради обезбеђења правца Ваљево—Косјерић.

У наставку борби 24. новембра српске трупе су успешно одолевале, сем у рејону Маљена. Упућена појачања Маљенском одреду из Косјерићког одреда (5 батаљона) и из Дунавске II (6 батаљона) нису стигла у току дана, и Одред је, после огорчених борби разбијен и одбачен на југ. Због тога се лево крило 1. армије повило на линију: Игриште—Бабина глава—Подови, док су делови Ужичке војске на М. Маљену и код с. Ражане зауставили даље аустроугарско надирање према долини Западне Мораве. Сутрадан, 25. новембра аустроугарска 9. и 36. дивизија заузеле су Врач брдо и Човку, и Моравску I потисли на положај: Бистрички вис, Кременица, Стубички вис. У тешким борбама око Човке и Врач брда Моравска I изгубила је 4200, а Аустријанци 3225 људи. На осталом делу фронта одбијени су аустроугарски напади. Делови Ужичке војске, у чији је састав ушао и Маљенски одред, повукли су се на положај Биљежи—Субјел, али због надирања аустроугарске 18. дивизије на правцу Ражана—Косјерић, Ужичка војска се, по одобрењу Врховне команде, повукла на положаје за одбрану Овчарско—кабларске клисуре.

Сутрадан 26. новембра 2. и 3. армија одбиле су аустроугарске нападе, али су на фронту 1. армије аустроугарске трупе прешле р. Љиг у рејону с. Гукоши и потисле Дринску I на положај с. Бранчић— Дићка главица (365), а Моравску II на положај Палеж—Лисина; Дунавска I одржала се на положају Рајац, а Дунавска II на линији Сувобор—Бабина глава—Подови. Због таквог развоја ситуације, командант 1. армије сматрао је да су даљи изгледи за вођење одсудне одбране на дотадашњим положајима неповољни и да треба јединице извући из додира с непријатељем, прикупити их и средити на положајима позади, а потом у погодном тренутку прећи у напад. У том смислу издао је 26. новембра претходну заповест командантима дивизија. Из истих разлога, и у Врховној команди је тог дана одлучено да се армије повуку на нове положаје, с тим да се, ради скраћивања фронта, напусти и рејон Београда, па је наређено да се Одбрана Београда повуче на положај Варовница—Космај; Обреновачки одред на положаје северно од Сибнице с тим да уђе у састав Одбране Београда; 2. армија на линију: Медведњак—Прошек—Ваган; 3. армија на линију: Стражара—Бобошка—Горње брдо—Мотике; 1. армија на линију: Голубац (453)—Проструга—Рајац—Сувобор—Бабина глава; Ужичка војска на положаје за одбрану Овчарско-кабларске клисуре. Истовремено је наређено да Обреновачки одред и делови 2. армије нападом код с. Конатица и Степојевца одбаце аустроугарске трупе преко Колубаре, што је 28. новембра покушано без успеха. Тога дана су аустроугарске трупе продужиле нападе на фронту 3. и 1. армије. После тешких борби са 13. корпусом и после два неуспела противнапада на Камаљ и Забран са Тимочком II која је претрпела велике губитке и била готово растројена, 3. армија је предвече почела повлачење на одређене положаје. Према 1. армији нападао је 15. и 16. корпус, који су, после огорчених борби, пробили армијски фронт и избили на сувоборску вододелницу. Због тога је командант 1. армије наредио да армија почне изјутра 29. новембра повлачење на положаје западно од Горњег Милановца. Врховна команда се није одмах сложила са тако дубоким повлачењем армије, али је на инсистирање команданта армије, који је запретио и оставком на свој положај, прихватила његову одлуку.

Под заклоном јаких заштитница, 2. и 3. армија повукле су се 29—30. новембра без већих тешкоћа на раније одређене положаје. Одбрана Београда напустила је Београд 30. новембра и повукла се на положаје Варовница—Космај, а 1. армија на линијуб Липа—Главица (523)—Столице—Васкова главица (622); Ужичка војска на положаје Велетова коса—Горица—Рогача.

Задржаване српским заштитницама аустроугарске трупе су опрезно наступале и 30. новембра 5. армија са Комбинованим корпусом избила је у рејон с. Моштанице, а 8. корпусом на линију: с. Барошевац—Бистрички вис—Кременица, док су 13, 15. и 16. корпус из 6. армије само с предњим деловима дошли местимично у додир са српским заштитницама. Даљим наступањем и одваја­њем од база, осећале су се све веће тешкоће у снабдевању, а саобраћај на железничкој прузи Обреновац—Ваљево још није био успостављен. Поред тога у Ваљеву је било око 5000 болесних, од којих велики број промрзлих. Да би попунио јединице људством и материјалом и прегруписао их, генерал Потиорек је наредио 30. новембра привремени прекид операције, а 5. армији да се рокира у простор југозападно од Београда и нападне на део српског фронта Варовница—Космај.

Застој у операцијама искористила је српска Врховна команда, средила и попунила трупе с још преосталим регрутима, ђацима и резервним подофицирима, и дуго очекиваном артиљеријском муни­цијом која је у већим количинама почела пристизати из Француске, што је, као и саопштење Врховне команде о тешком материјалном стању аустроугарске војске, повољно деловало на морал трупа. После консултовања са командантима дивизија командант 1. армије одлучио је да 3. децембра пређе у напад и 2. децембра поставио је на правац с. Ручици—Проструга, Дринску I, Моравску II и Дунавску I ради пробоја фронта 18. корпуса, где је он био најслабији, а на правац с. Теочин—Сувобор Дунавску II. И Врховна команда сматрала је да је повољан момент за противофанзиву, али 2. децембра до подне није наредила њен почетак. Међутим, тога дана поподне командант 1. армије, после завршених припрема, телефонски је известио Врховну команду да 3. децембра прелази у напад и замолио да и остале армије то учине. Његов предлог прихваћен је и Врховна команда је наредила 2. и 3. армији и Ужичкој војсци да и оне 3. децембра пређу у напад, а Трупе одбране Београда да остану у одбрани и штите десни бок 2. армије. Због краткоће времена 2. и 3. армија нису стигле да се прегрупишу и морале су прећи у напад, углавном, са распоредом какав је био у одбрани.

За то време до 2. децембра Петроварадински одред — из Сремске групе (Группе Сyрмиен) ушао је 2. децембра у напуштени Београд и придат 5. армији која је с Комбинованим корпусом избила у рејон Остружница, Железник, Петров гроб, Љута страна, а 8. корпусом у рејон с Манић, Ееицлцвец; 6. армиа: 13. корпус, померајући се на север, проширио је фронт до р. Пештан; 15. корпус: 40. дивизија груписала се на Парлог (к. 274), 48. дивизија на линији Врлаја—Лисина (515) и 1. дивизија у корпусној резерви на Дићкој главици; 16. корпус: Комбинована дивизија на положају код с. Д. Бранетића, 50. дивизија на линији с. Лочевци—Галич; 18. дивизија код Гојне Г оре и с. Ср. Добриње, а њена 4. брдска бригада код Пожеге, до је 9. ландштурм бригада маршовала из Бајине Баште према Ужицу, а 17. брдска бригада је задржана западно од Ужица.

Офанзивна фаза (3—15. XII). Решење битке. — Прва српска армија кренула је у напад 3. децембра у 7 ч. и изненадила 50. и Комбиновану дивизију које су се у нереду повукле. Првога дана офанзиве 1. армија је заробила 3 официра, 405 војника и 4 брдске хаубице са 1000 граната. Сутрадан је напад продужен. Командант 16. корпуса није имао резерве, па му је на његово тражење, командант 15. корпуса упутио 1. дивизију која је извршила противнапад код с. Ручица, који је Дринска I одбила. На правцу помоћног удара, Дунавска II је у почетку наишла на јак отпор 15. и 16. бригаде 50. дивизије и споро је напредовала, али ју је суседна Дунавска I повукла напред. Командант армије тежио је да што пре избије на гребен Проструга—Рајац—Сувобор, али због споријег напредовања других армија и Ужичке војске, Врховна команда му је наредила да 1. армију задржи на сувоборском гребену док се не упозна са ситуацијом у суседа. Пошто је продужила напад, 1. армија је 5. децембра у подне овладала Простругом, а до краја дана и целим сувоборским гребеном. У духу наређења Врховне команде, командант армије наредио је да се дивизије задрже на гребену, а да упуте за непријатељем само гонеће одреде. Тако су поступиле све дивизије сем Дунавска I која је иницијативом свог команданта прешла сва у гоњење правцем Рајац—Цугуљ— Баћинац. Њена десна побочница (један батаљон) извршила је препад у с. Славковици на два аустроугарска батаљона и заробила 200 војника. Гонећи и уништавајући разбијене аустроугарске делове, дивизија је избила око 23 ч. на Конџурско брдо и Цугуљ где је задржана јачим непријатељевим снагама. Тако је тог дана пробијен фронт 16. корпуса и створени услови за даље успешно надирање. — Друга армија почела је напад 3. децембра у 10 ч., потисла предње делове 42. и 36. дивизије 13. корпуса и делове 9. дивизије 8. корпуса и пред мрак напала њихове главне снаге, које су пружиле нарочито јак отпор у рејону Кременице. Сутрадан продужила је напад; нарочито тешке борбе вођене су против делова 42. и 36. д око Кременице, на коју је Моравска I четири пута јуришала без успеха. У току 5. децембра обновљен је напад на Креме-ницу са Моравском I и Тимочком I које су овладале њеним северним делом, док је на осталом делу фронта напад задржан. — Чекајући да лево крило 2. армије избије у њену висину, Трећа армија почела је напад 3. децембра у 13 ч. Мада су се њене трупе бориле са великим пожртвовањем, постигле су само локалне успехе, због јаких аустроугарских снага пред собом (40, 48. и мањих делова 42. дивизије). — Ужичка војска прешла је у напад 3. децембра у 7 ч. али је и она наишла на јак отпор 1, 5. и 13, а потом и 4. бригада 18. дивизије, при чему је претрпела осетне губитке. Најслабији део српског фронта био је положај Варовница—Космај, слабо утврђен и поседнут с три слаба пука III позива. Уласком Обреновачког одреда у састав Одбране Београда трупе су ојачане, али је и фронт проширен до с. Сибнице. Према њима наступала је 5. децембра аустроугарска 5. армија (7, 21. и 29. дивизија). Због тога је, на тражење команданта Одбране Београда, Врховна команда наредила 5. децембра у 18 ч. и 15 мин. команданту 2. армије да Ти-мочку I упути на Космај у састав Одбране Београда.

Гоњење до Колубаре, Ваљева и Ужица и борбе на положају Космај—Варовница (6—9. децембра). — Потиорек се надао да ће успех 5. армије ослабити притисак српске 1. армије на фронту 6. армије и због тога је 6. децембра наредио 6. армији да се повуче на леву обалу Колубаре и ту задржи, док 5. армија не сломи српску десно крило. По том наређењу 16. корпус почео је повлачење на положаје северно од Ваљева, а 15. корпус на фронт Словац—Лајковац; у рејону Лазаревца 13. корпус задржан је на положају да би потпомогао 5. армију при обухвату српског десног крила. Тиме се тежиште битке почело преносити ка Космају и Варовници. — Енергично надирање српске војске, а нарочито 1. армије, онемогућили су аустроугарске намере. Изјутра 6. децембра 1. армија је предузела гоњење 16. корпуса који је био у повлачењу и избила на линију с. Гукоши—Медник—Баћинац—Руда где се због ситуације код суседних армија задржала, док је Дунавска I, пошто је овладала рејоном Баћинац — Руда наставила гоњење ка Мионици, иницијативом команданта и одобрењем команданта Армије. Сутрадан у зору Дунавска II заузела је Маљен и пресекла комуникацију Ужице—Ваљево, Дунавска I надирала је ка Ваљеву, а Моравска II и Дринска I левом обалом Љига олакшавајући дејство 3. армије. Наставивши гоњење 8. децембра, Дунавска I је заузела Ваљево у уличним борбама, док је 16. корпус ојачан са још нерастројеном 18. дивизијом која се повукла испред Ужичке војске, посео положаје северно од Ваљева, где су га изјутра 9. децембра напале Дунавска I и Дринска I, и принудиле на даље повлачење. — Заузимањем гребена Сувобора и разбијањем 16. корпуса од 1. армије, угрожени су бок и позадина 15. корпуса који се налазио пред српском 3. армијом, па је и он 6. децембра у 13 ч. почео повлачење, а 3. армија одмах је прешла у гоњење. Поједине јединице гониле су врло весто и енергично. Тако се 1. батаљон 6. прекобројног пука Комбиноване дивизије (232 војника са 2 митраљеза) ноћу 6/7. децембра неопажено пребацио на леву обалу Љига и у с. Цветановцу извршио препад на делове 40. дивизије и до зоре заробио 1600 војника, 6 митраљеза, 8 топова, многе коморе и ослободио 500 заробљеника. У том препаду само једна чета (свега 57 људи) заробила је цео батаљон аустроугарског 28. пука (6 официра и 417 војника), једну комплетну батерију од 6 топова и око 300 кола са коморџијама и запрегама. Изјутра, после пристизања 6. прекобројног пука и гонећих одреда Моравске II и Дунавске I, настављено је гоњење, и у току дана на том правцу заробљено је преко 6000 војника и 45 топова. Усмеравајући гоњење, Врховна команда је 6. децембра наредила 3. армији да Комбинованом и Тимочком II продужи гоњење између Љига и р. Топлице, а Дринском II да наступа десном обалом Љига у правцу Човке ради дејства у десни бок 13. корпуса и олакшања ситуације код 2. армије. У току 8. децембра армија је, пошто је протерала делове 15. корпуса, избила на Колубару, док је Дринска II ушла у састав 2. армије. — Друга армија, после одласка Тимочке I у састав Одбране Београда, није могла да продужи напад, па је прешла у одбрану. Али, успех 3. армије и повлачење 15. корпуса изазвали су повлачење и десног крила 13. корпуса; његова 42. дивизија повукла је десно крило на Врач брдо и Човку. Због тога и наступања Дринске II у правцу Човке, доведен је у тешку ситуацију и 13. корпус, што је омогућило 2. армији да пређе у напад у којем је Моравска I ноћу 7/8. децембра сломила отпор 36. дивизије и јуришем заузела Кременицу. Продуживши гоњење, она је 8._ децембра натерала 13. корпус да се повуче на мостобран код Човке и Лазаревца. Но, због кризе на Варовници и Космају, Врховна команда наредила је да се Моравска I одмах пребаци у састав Одбране Београда што је омогућило 13. корпусу да се ноћу повуче преко реке. — Ужичка војска продужила је надирање и, после краћих борби у рејону Ужица, избила на Дрину. — За то време аустроугарска 5. армија опрезно је наступала и тек 8. децембра извршила одсудни напад на Варовницу и Космај. Нарочито су на Варовници вођене веома тешке борбе, где су аустроугарске трупе успеле да подиђу на 200 м српским рововима, одакле су са више јуриша, уз велике губитке, безуспешно покушале да одбаце српске снаге. Међутим, 7. дивизија је око подне пробила положаје Одбране Београда, заузела Космај и отворила правац ка Младеновцу. Али, интервенцијом Тимочке I Космај је противнападом повраћен око 16 часова. Моравска I, која је због пада Космаја била упућена на тај део фронта, после доласка у Младеновац, ушла је у састав Одбране Београда.

Гоњење ка Дрини, Сави и ослобођење Београда (10—15. децембра).— Пошто је увидео да је битку изгубио, генерал Потиорек наредио је 9. децембра да 15. и 16. корпус одступе ка Шапцу, а 13. корпус да се повуче преко Обреновца и уђе у састав 5. армије која је до 11. децембра посела положај: са Комбинованим корпусом Мостине—Крајкова бара—Ковиона—Парцански вис; 8. корпусом на запад до с. Степојевца и 13. корпусом у другој линији од Мељака до Остружнице. Рачунао је да ће ту задржати српску војску, извршити попуну јединица 6. армије и поновно прећи у офанзиву. Да би осујетила да се 5. армија организује на новим положајима, српска Врховна команда је наредила 9. децембра прегруписавање снага према северном фронту и наставак гоњења. Прва армија, пошто је продужила гоњење, принудила је 15. и 16. корпус да се 12. децембра пребаце код Шапца преко Саве у Срем; Моравска II задржана је код Ваљева. -— Друга и 3. армија и Одбрана Београда наишле су на јак отпор 5. армије, који су, у тешким борбама, савладале и принудиле је да се ноћу 13/14. децембра повуче на мостобран Екмеклук—Торлак—Дедиње—Баново брдо. Српске трупе, енергично надирући, успеле су 14. децембра да заузму Торлак (Тимочка I). Њихови покушаји да продру у Београд, поред Саве и Дунава, нису успели због снажне ватре аустроугарских монитора. Генерал Потиорек имао је намеру да брани Београд, али се аустроугарска Врховна команда није с тим сложила и 5. армија се под заштитом јаких заштитница на Бановом брду, Дедињу и Вели­ком Врачару и артиљеријске ватре са монитора са Саве и Дунава повукла ноћу 14/15. децембра преко мостова на леву обалу Саве. Изјутра 15. децембра српске трупе ушле су у Београд, чиме је била завршена колубарска битка, а Србија потпуно ослобођена.

Колубарска битка спада у ретке примере у историји ратова у којој једна војска после тако дугог повлачења и тешких одбрамбених борби на широком фронту око 200 км (Београд—Гуча) искористи кратак предах, правилно изабере момент и правац главног удара, и да без веће попуне и прегруписања снага пређе у офанзиву и извојује победу.

Том победом, још више је порастао углед Србије у њених савезника. Она је одјекнула меду југословенским народима под Аустро-Угарском и још више их подстрекла на рад и напоре за по­беду југословенске идеје. Велика заслуга за победу припада команданту и. армије генералу Зивојину Мишићу, који је, у критичном моменту 29. новембра правовремено напустио положаје на гребену Сувобора и посео положаје западно од Горњег Милановца, а касније, независно од начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, сматрао да је наступио прави час пре­ласка у напад и самоиницијативно је то и наредио својој армији 2. децембра, за шта је добио чин војводе.

Тачни губици аустроугарске војске нису познати, али се рачунају на 100 000 људи, од чега је заробљено: 323 официра и 42 215 подофицира и војника; заплењено: 43 заставе, 142 топа, 386 кара, 71 митраљез, 60 000 пушака, 2 авиона, 3500 возила са муницијом и материјалом, 4000 коња, 52 пољске пекарнице, 45 кухиња и други материјал.

Српски губици били су, такође, велики, али се не располаже посебним подацима, већ су дати укупни губици за 1914. годину.

Материјали преузети
из „Војне Енциклопедије“ 
– Друго издање,
Београд 1970