После пропасти српске државе 1813. у Београду се Сулејман-паша Скопљак свирепо светио Србима не би ли их застрашио и одвратио од даљих немира. Но турска окупација Београда 1813—15. није могла уништити пробуђени елан отпора и жељу за поновним стварањем своје државе. После другог српског устанка кнез Милош Обреновић предузео је низ мера да Београд постане главни град Србије. Хатишерифом од 30. XI 1830. Србија је добила аутономију, Турци су имали да напусте варош и преду у београдску тврђаву, али су то одлагали да би својом посадом вршили притисак на Србе да у развоју своје самоуправе не преду границе. Турски притисак наилазио је у Срба на све већи отпор. Закон о устројству народне војске, донесен на Преображенској скупштини 1861, био је повод још већем заоштравању српско-турских односа. Турски војници убили су 15. VI 1862. једног српског дечка код Чукур-чесме, а потом и тумача српске полиције, а затим су, ради застрашивања огорчених грађана, извели из тврђаве у варош чету низама, која се, на интервенцију министра председника Илије Гарашанина, уз пратњу српског официра, вратила у тврђаву.
На улазу Срби су убили једног турског официра, а Турци за освету српског официра — пратиоца и отворили ватру у масу грађана, из чега се развио оружани сукоб. Против турског гарнизона од око 700 војника устало је целокупно ненаоружано српско становништво града са око 250 жандарма и ноћних чувара. У борби која се развила, Срби су до мрака заузели Видин-капију и порушили Сава и Варош-капију. На интервенцију дипломатских представника и по њиховом споразуму са султановим представником Ашир-пашом, Турци су се повукли у тврђаву 16. јуна, а Срби су посели варош са батаљоном народне војске. Сутрадан, кад је требало да се наставе преговори, Турци су отворили из тврђаве пушчану, а потом и артиљеријску ватру по вароши. Бомбардовање Београда трајало је око 4 часа, у којем је, поред људских жртава срушено 24, а оштећено 397 кућа. Срби су 18. јуна у вароши прогласили ратно стање, прикупили око 15 000 наоружаних бораца, опсели тврђаву и организовали одбрану од испада из ње. У јулу, на конференцији представника великих сила у Канлиџи (Цанлица), код Цариграда, која је решавала српско-турски спор, Срби су тражили исељење Турака из Србије, али до споразума није дошло. Турска је тек 1866. усвојила српске захтеве и иселила Турке из Србије, с тим да се поред српске заставе на бедему Београда вије и њена. Прокламација о преузимању градова од Турака објављена је у Србији 23. II 1867, а 18. априла у 10 часова предали су Турци град на Калемегдану.
После објаве рата Турској 1876, Београђани су 20. јуна посекли стуб са турском заставом. Две године касније Србија је призната од европских сила као независна држава.
Материјали преузети из
„Војне Енциклопедије“
– Друго издање,
Београд 1970
