ПОВЛАЧЕЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ 1915. И 1916.

ПОВЛАЧЕЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ КРАЈЕМ 1915- И ПОЧЕТКОМ 1916. обухвата дејства аустроугарских, немачких и бугарских снага против српске војске од октобра 1915. до почетка фебруара 1916, за све време њеног повлачења кроз Србију, Црну Гору, Албанију и пребацивање на острво Крф. — По сле великог пораза у колубарској бици , Централне силе припремале су нову офанзиву против Србије и Црне Горе, али су је морале одложити због нове руске офанзиве у Карпатима почетком 1915, велике офанзиве Централних сила против Русије у пролеће и лето 1915. и уласка Италије у рат на страни Антанте маја 1915. Осми, 13. и 19. корпус из аустроугарске 5. армије пребачени су са српског на руски, а 15. и 16. корпус из аустроугарске 6. армије на италијански фронт. На српском фронту остала су само гранична осигурања, ојачана с три немачке дивизије (101, 102. и 105), које су убрзо пребачене на руски фронт. Зато је на српско-црногорском фронту продужено затишје и у току лета 1915.

Концентрација немачких, аустроугарских и бугарских снага за напад на Србију почетком октобра 1915. године

Ситуација се 1915. на свим фронтовима неповољно развијала за силе Антанте. Немачки фронт на Западу био је стабилизован, италијанска офанзива на Сочи заустављена, англо-француска експедиција у Дарданелима и покушај да се тим правцем отвори поморски пут за Русију, завршио се потпуним неуспехом. Немачка војна сила окренула се против Русије; на Западном фронту било је свега 90, а на руском 140 немачких дивизија, које су почетком маја код Горлица и Тарнува (Тарнћзв) извршиле пробој фронта и освојиле Пољску, Литванију и део Белорусије, и крајем августа стабилизовале фронт на линији Ковељ (Коеејиб)—Брест-Литовск (Брест)—Гродно, па је немачка Врховна команда пребацила део вишка својих дивизија са руског на српски фронт. Аустро-Угарска није више била у стању да сама реализује циљеве немачког империјализма на Балкану, па је заједно с њом и Бугарском, преузела ту улогу Немачка, решена да српску војску уништи и да покори Србију и оствари сувоземну везу с Турском и Бугарском. Немачкој и Аустро-Угарској била је потребна војна сарадња Бугарске за рат против Србије, Грчке и Румуније. Формално неутрална, Бугарска је отворено прешла на страну Централних сила, које су с њом 4. IX 1915. склопиле споразум о учешћу у рату против Србије и савезника, и обећале јој као награду за то читаву Македонију и делове Србије до Мораве. Затим је Бугарска потписом конвенције 6. IX 1915. у Плесу (Плесс — пољ. Пшчина, Псзцзyна), где се налазио Штаб немачке Врховне команде, ушла у рат на страни Централних сила, а 14. септембра склопила уговор о пријатељству и савезу с Турском. Потписом конвенције у Плесу утврђен је заједнички ратни и операцијски план немачких, аустроугарских и бугарских снага за рат против Србије. Вођење рата против Црне Горе препуштено је аустроугарској Врховној команди.

Због освајачких претензија Бугарске према Македонији и делу Србије, тежње за реваншом због пораза у другом балканском рату 1913, и припрема за рат — Србија је очекивала да ће Бугарска ући у рат на страни Централних сила. Српска Врховна команда и влада су због тога стално настојале да са савезницима правовремено створе конкретни заједнички операцијски план и преузму неопходне противмере за отклањање опасности од напада Бугарске на Србију, а нарочито после конвенције у Плесу. У томе Србија није успела, јер су В. Британија и Ру­сија до последњег момента веровале да ће подршком дела бугарских захтева према Србији спречити улазак Бугарске у рат против Србије; штавише, оне су се одлучно супротстављале српским против-припремама на српско-бугарској граници. Српска Врховна команда и српска влада непрестано су и упорно предочавале савезницима велику опасност од напада Бугарске и тешке последице за српску војску у случају концентричног немачког, аустроугарског и бугарског напада, и чиниле велике напоре да се најхитније предузму заједничке противмере. После објаве опште мобилизације у Бугарској 23. септембра, српска влада је 25. септембра предлагала савезницима да се Бугарској преда ултиматум и тиме спречи њена интервенција, као и да се на нишавско војиште пребаци Штаб 2. армије и три пешадијске дивизије и коњичка дивизија, а на тимочко 2 пеш. дивизије; Грчка и Румунија да мобилишу војску, а Русија пошаље трупе Дунавом у Србииу. Ако Грчка и Румунија не би одмах прихватиле пуну сарадњу са Србијом, да Русија искрца јаче снаге у Варну и Бургас; да савезници упуте око 150000 војника преко Солуна на одсек Царево Село (Делчево)—Крива Паланка ради напада на Бугарску. Међутим, савезници нису прихватили тај предлог. Председник грчке владе Е. Венизелос (‘Елеутхериос Венизелос)објавио је 24. септембра мобилизацију грчке војске и обратио се француској и британској влади с молбом да искрцају у Солун 150 000 француских и енглеских војника. Савезници су прихватили ту молбу и наредили да се са Галипоља (Гелиболу) упуте 156. француска и 10. енглеска дивизија, које су се почеле искрцавати у Солун тек 5. октобра. Француска влада ресила је 28. септембра да се образује Источна армија и из Марсеја упути преко Солуна у Егејску Македонију, где је требало да пристигну и британске снаге са Лимноса. Њихово споро и почесно пристизање охрабрило је грчког краља, зета немачког цара, да 5. октобра обори Венизелосову владу и образује нову, која је објавила неутралност Грчке. Савезници се нису, и поред повољних могућности, чвршће ослонили на српску и црногорску војску и на њихове територије, па су тек 4. октобра предали Бугарској ултиматум и, пошто га је она одбила, прекинули су 5, а Србија 6. октобра дипломатске односе с њом. После пада Венизелосове владе, Енглеска је била против образовања Солунског фронта, док су француске трупе почеле пристизати у Солун (57. и 122. дивизија) тек крајем октобра 1915, што је било веома касно за Србију и Црну Гору. Пошто је све више расла опасност од напада Бугарске, српска Врховна команда намеравала је почетком септембра дана правце Зајечар, Књажевац и Пирот пребаци по 1 пд ради заштите, али су се савезници томе супротставили. Српска Врховна команда је тамо ипак 6. септембра пребацила Штаб Ужичке војске, Тимочку дивизију I у Пирот, а Комбиновану дивизију у Зајечар, а после бугарске мобилизације и Штаб 2. армије; на бугарском фронту прикупила је 5 пд и 1 кд, и припремила 2 дивизије на северном фронту ради евентуалног ојачања тих снага. Српска Врховна команда одлучила је да тим снагама, крајем септембра, ефикасном претњом или превентивним нападом на Бугарску ако не демобилише војску, отклони ту опасност. Но, савезници нису дозволили остварење те одлуке. Они су запретили Србији да ће је препустити својој судбини ако изазове сукоб са Бугарском. Ни српска влада се није сложила с том одлуком своје врховне команде. Тако Бугарска није правовремено онемогућена да изврши напад, иако су српске снаге према аустроугарским и немачким снагама биле ослабљене непосредно пред њихову офанзиву.

Обострани планови и распоред снага. — Централне силе. Основна идеја операцијског плана Централних сила коју је одредила немачка Врховна команда, била је да се концентричним нападом, главним снагама са севера преко Саве и Дунава према долини В. Мораве, помоћним преко Дрине и Колубаре и долином Западне Мораве, окружи и уништи српска војска. — Група армија Макензен (аустроугарска 3, немачка у, бугарска 1) фелдмаршала Аугуста Макензена, начелник Штаба ген. Ханс Зект заузела је до 5. X 1915. овај распоред; Штаб у Темишвару; аустроугарска 3. армија генерала Хермана Кевеша: аустроугарски 8. корпус око Земуна; немачки 22. резервни корпус (43. и 44. резервна и 26. пд) западно од Земуна; аустроугарски 19. корпус (53. пд и три ;ландштурмске бригаде) око Купинова; аустроугарски одреди генерала Сорсића (Бела Сорсицх вон Северин) јачине 13 б, 6 бтр, око Сремске Митровице, генерала Штрајта (Рудолф Стреитх) јачине 8 б и 7 бтр код Зворника и Бијељине и аустроугарска 62. пд (11 б и 6 бтр) према Вишеграду. Укупна јачина 3. армије била је 130 б и 138 бтр, а имала је задатак да после преласка Саве и Дунава главним снагама код Београда, помоћним код Купинова и Бољевца, наступа ка Ваљеву и Крагујевцу; а 62. дивизија да преде Дрину код Вишеграда и оперише ка Узицу (Титово Узице); немачка у. армија генерала Макса Галвица: 3. корпус (25. резервна и 6. пд) према Смедереву; 4. резервни корпус (у. баварска, 105. и 107. пд) према с. Острову; 10. резервни корпус (103. и 101. пд) према Раму и Великом Градишту; аустроугарски одред генерала Филепа (Артур Фиилопп) јачине 6 ландштурмских батаљона и 6 бтр на одсеку В. Градиште—Оршова (Орсова). Укупна јачина 11. армије износила је 72 б и 121 бтр, а имала је задатак да после прелаза Дунава главним снагама код Рама, помоћним код Смедерева и демонстративним код Оршове, наступа долином Велике Мораве на југ; бугарска 1. армија генерала Бојаџијева (КауМемн БондјКуее): 6. пд према Неготину и Жајечару, 8. пд према седлу Кадибогаз, 9. пд према седлу Св. Никола, 1. пд око Цариброда (Димитровград) и одред пук. Стојкова (Хеан ЦмоуКое), јачине 8 еск. и 8 б, према Власини. Укупна јачина 1. армије била је 104 б, 20 еск., 56 бтр, а имала је задатак да избије у долину Велике Мораве на линију Параћин—Ниш. Ван састава групе армија Макензен биле су и аустроугарске трупе Босне, Херцеговине и Далмације генерала Стјепана Саркотића, на фронту према Црној Гори, и посаде утврђених места (непосредно потчињене аустроугарској Врховној команди), јачине око 47 позадинских б и 36 мобилних бтр; Бугарска војска, кдт генерал Никола Зеков и то: бугарска 2. армија генерала Георги Тодорова; 3. пд и Коњичка дивизија код Кјустендила, 7. пд код Горње Џумаје, укупна јачина 40 батаљона, 8 ескадрона и 26 бтр; бугарска 3. армија генерала Стефана Тошева: 2. и 10. пд према Грчкој, 4. и 5. пд према Румунији; 11. пд у формирању око Софије. Група армија Макензен и бугарска 2. армија укупно су 15. октобра имале 10 немачких, око 4 аустроугарске, 6 бугарских пд и 1 1/2 коњичку дивизију, јачине око 350 б, 60 еск., 331 бтр, 33 техничке чете и 10 ескадрила, са око 360 000 пешака, 6000 коњаника, 1400 топова (не рачунајући аустроугарске самосталне ландштурмске бригаде).

Операције на правцима Београд-Аранђеловац и Пожаревац – Петровац, Х 1915. године

Србија. Основна идеја српског операцијског плана била је да се спречава и успорава непријатељево надирање у Србију, да се не прима одсудна и решавајућа битка, коју би наметао Макензен, већ да активном маневарском одбраном српске армије измичу испод уништавајућег удара надмоћних непријатељевих снага, да се, водећи борбу, сачувају, и да се одлучујућа битка и решење рата одгоде за повољније услове. Српска војска (кдт престолонаследник Александар, начелник Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник, штаб у Крагујевцу) била је 5. X 1915. у овом распореду: I. армија војводе Живојина Мишића, на фронту десна обала Саве и Дрине од с. Остружнице до ушћа Лима, састава Дринска II, Дунавска II, Моравска II, Ужички одред III и Соколска бригада III — укупно 58 б и 24 1/2 бтр; Одбрана Београда, под командом генерала Михаила Живковића на фронту десна обала Дунава и Саве од Гроцке до с. Остружнице — укупно 20 б, 75 разних топова и 2 ескадрона; 3. армија генерала Павла Јуришића Штурма, на фронту: десна обала Дунава од Бољетинске р. до Гроцке састава Браничевски одред, Дунавска I и Дринска I — укупно 40 б и 16 бтр; Крајински одред на десној обали Дунава од Сипа до Бољетинске р. са 13 б и 47 топова; Тимочка војска генерала Илије Гојковића, на фронту Миџор—ушће Тимока, састава Комбинована I, Шумадијска II, Неготински одред, укупно 42 б и 12 бтр; 2. армија војводе Степана Степановића, на фронту Миџор—Дашчани кладенац са Моравском I, Тимочком I, Шумадијском I, Коњичком дивизијом и одредом на Тумби — укупно 50 1/2 б, 16 еск. и 27 1/2 бтр; Власински одред пуковника Милована Плазине на фронту Градска р. — Патарица са 9 батаљона I и III позива и 14 топова; у стратегијској резерви Тимочка II у рејону Сопота; Трупе Нове области, под командом ген. Дамњана Поповића, на фронту од Патарице до Дојрана са Брегалничком и Вардарском дивизијом, а снаге Косовске дивизијске области и Битољске дивизијске области као посаде у Македонији и на Косову (33 батаљона и 11 батерија), и према Албанији Призренски, Подримски и Охридски одред, 11 б и 5 1/2 бтр. Укупна јачина српске војске 563 235 војника, подофицира и официра, са 11 пд, 1 кд, са око 288 б, 40 еск, 678 топова. Од тога 331 895 I позива, 127 483 II позива, 26 185 III позива — све оперативне војске; 16 782 последње одбране и 60 890 у позадинским установама и јединицама. Црногорска војска (кдт краљ Никола, начелник Штаба пук. Петар Пешић, штаб на Цетињу); Санџачка војска дивизијара сердара Јанка Вукотића, на фронту: ушће Лима, Шћепан-Поље са 26 388 војника, 54 топа и 39 митраљеза; Херцеговачки одред дивизијара Ђура Петровића, на фронту Шћепан-Поље—Грахово са 10 145 војника, 19 топова и 11 митраљеза; Ловћенски одред бригадира Петра Петровића, од Грахова до Будве са 6902 војника, 42 топа и н митраљеза и Старосрбијански одред бригадира Радомира Вешовића у Метохији и у рејону Скадра са 4805 војника, 19 топова и 10 митраљеза — укупна јачина црногорске војске — 86 батаљона, 134 топа и 73 митраљеза — 48 244 војника. Савезничка Источна армија генерала Мориса Сараја, први ешелони француске 156. пд и британске 10. пд искрцала се у Солуну. Пред напад трупа Централних сила у октобру 1915. српске и црногорске снаге нашле су се скоро равномерно развучене дуж граничне линије, без израженог груписања и без јаких резерви које би из централног положаја својих државних територија могле прећи у противофанзиву на најугроженијем фронту. Затечени распоред српских снага наметнуо је Врховној команди дефанзивни план на оба фронта, тј. да држањем фронта добије у времену док не пристигну савезничке снаге сходно датим обећањима преко Солуна.

Операције на граничним фронтовима. Од 5. до 17. X 1915. Ценећи храброст српске војске и њену спремност да брани своју земље, Макензен је уочи напада на Србију издао својим трупама ову заповест: Војници! Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који воли слободу и љуби своју отаџбину, и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке војске. Дејства су после детаљних припрема и после снажне артиљеријске припреме почела 6. октобра нападом аустроугарских и немачких снага. Главнина аустроугарске 3. армије (аустроугарски 8. и немачки 22. резервни корпус) у тешким борбама је до 11. октобра избила на линију с. Жарково—Дедиње—В. Врачар и принудила Одбрану Београда да се 11. октобра увече повуче на положај Чолин гроб (к. 247)—Клупе—Ерино брдо—Торлак—Петлово брдо—Железник—с. Остружница. Покушај 19. корпуса да пређе Саву код Купинова, одреда Сорсића код Јарка, одреда Штрајта Дрину код Бијељине и 62. пд код Вишеграда, осујетила је оштрим борбама 1. српска армија. Због тога је 19. корпус упућен да се у рејону Београда пребаци на десну обалу Саве, а потом рокира у долини Колубаре. Пред фронтом немачке 11. армије нала­зио се до 3. октобра само Браничевски одред (око 12 батаљона и 44 позицијска оруђа). Тек 6. октобра наредио је командант 3. армије да Дунавска I поседне одсек од Ђураковачке р. до В. Мораве, Дринска I лево, а Браничевски одред десно од ње. Немачка 11. армија ојачана је са 13 брдских батерија (аустроугарских), које је Штаб Армије употребио као пратећу артиљерију, а тешку артиљерију (36 тешких батерија) поделио корпусима, пошто је претходно образовао 4 корпусне мешовите групе. Прелаз Дунава почела је 11. армија 5. и 6. октобра арт. припремом, а у зору 7. октобра пребачен је на десну обалу на одсек Рам—Базјаш (Базиас) 10. корпус, који је без отпора заузео Горицу и део Орљака. Српске снаге покушале су ноћу 7/8. октобра да одбаце непријатеља преко Дунава, због чега је Дунавска I упутила на сваки одсек по 1 пп, а Врховна команда свој тешки арт. дивизион армији. И поред тешких блиских борби противнапади српских снага, вођени често на бајонет, нису успели. Четврти корпус је 8. октобра после преласка Дунава и жестоких борби продро до испред с. Петке, 10. корпус се још припремао за напад на Анатему, а 3. корпус наставио је снажно бомбардовање Смедерева. Срби су вршили противнападе на јаче непријатељеве снаге. Од 9. октобра борбе су свуда постајале жешће; код Смедерева је, после 65 часова бомбардовања, 3. корпус успео да пређе Дунав само источно од Смедеревске аде, где се цео прикупио и прешао у напад, али је пред мрак задржан снажним отпором испред с. Липа и с. Шалинца. Истог дана 4. корпус је заузео с. Петку и Лештар, а 10. октобра обухватио Анатему коју су српске трупе напустиле после огорчених борби ноћу 9/10. октобра. Врховна команда је истог дана наредила да се Шумадијска I упути из Зајечара у помоћ 3. армији, која је требало по сваку цену да одржи Смедерево у својим рукама. Али, Немци су непрекидним нападом, уз моћну дводневну артиљеријску подршку, према којој су Срби били немоћни, заузели 11. октобра Смедерево. Трећа српска армија се после изванредно пожртвованог отпора повукла ноћу 11/12. октобра на линију с. Ђураково —Бабушинац—Радинац—Удовице, а немачка 11. армија прикупила се на мостобрану Смедерево—с. Липе—Брежане—Кисиљево. И поред успешно извршених прелаза аустроугарска 3. и немачка 11. армија нису продужиле операције због великих губитака (око 15 000 војника). Аустроугарска 3. армија је да би продужила напад увела у борбу 12. октобра 26. пд, привукла тешку артиљерију и организовала садејство Дунавске флотиле. Али, Одбрана Београда се, због губитака од тешке арт. ватре, повукла до ноћи 13/14. октобра на линију Липовица—Авала—с. В. Моштаница; Моравска II која јој је додељена за појачање, стигла је у с. Мељак. Аустроугарска 3. армија заузела је 13. октобра линију с. Зелезник—Торлак—с. Кумодраж. Код Купинова су обустављени покушаји прелаза, и 19. корпус се померио ка Београду. Да би помогла немачку 11. армију, аустроугарска 3. армија прешла је 15. октобра у општи напад. У жестоким борбама Одбрана Београда задржала је главне положаје и припремила се за противнапад правцем с. Мељак—с. Зелезник. Али, истог дана српска Врховна команда, због опште ситуације, наредила је да се 1. армија повуче општим правцем Обреновац—Аранђеловац—Крагујевац, Одбрана Београда правцем Младеновац—Наталинци—Баточина—Багрдан, а 2. армија Смедерево—Рача—Багрдан и Пожаревац—Свилајнац—Ћуприја; 16. октобра аустроугарска 3. армија заузела је Петров гроб (22. корпус) и Авалу (8. корпус), а Одбрана Београда повукла се на линију Циганско брдо—Ковиона—Парцански вис; 1. армија—Дунавска II, прикупила се према Убу, Соколска бригада ка с. Драгинцу, а Моравска II хитно је упућена у Књажевац. Упоредо на фронту 3. српске армије наставила је напад немачка 11. армија и, у општим борбама са Дринском I северно од Пожаревца, заузела 12. октобра Пожаревац, а до 17. октобра увече избила на линију с. Водањ—Раља —М. Црнице—Душманић. Трећа српска армија посела је положаје на линији с. Манастирица—Црљенац—М. Крсна—Биновац.

Операција на Нишавско – Тимочком војишту 14. Х – 5. ХI 1915.

Немачке и аустроугарске снаге су успешно форсирале Дунав и Саву на фронту од 280 км (дотада највећи прелаз реке у историји ратова) захваљујући солидним припремама и повољном односу снага, као и чињеници да је српска Врховна команда у резерви имала само једну дивизију.

Бугари су ноћу 13/14. октобра, без објаве рата, извршили напад на малобројне српске снаге; српска Врховна команда наредила је тек 14. октобра да се граница поседне и упорно брани. Срби на том фронту нису имали јачих резерви, па је бугарска 1. армија успела да у првим борбама заузме прелазе код Св. Николе, Дашчаног кладенца и Црног врха, али је 6. пд прешла Тимок тек 16. октобра; код Неготина су њени делови заустављени 20. октобра, а делови који су нападали према Зајечару заустављени су још на граници; бугарска 2. армија одбацила је слабе и развучене српске јединице и, делом снага, избила већ 15. октобра на Власину и у долину Мораве код Врања и прекинула моравско-вардарску комуникацију. Српска Врховна команда свесна опасности у којој се нападом Бугара нашла њена војска, повећала је напоре да од савезника добије помоћ, коју су јој стално обећавали али нису слали.

Операције према унутрашњости Србије од 18. октобра до 22. новембра. Аустроугарска 3. и немачка 11. армија продужиле су офанзиву 18. октобра, али тог и наредног дана на београдском правцу су вођене борбе само против српских заштитница; 1. српска армија почела је повлачење Дринске и Дунавске II ка Лазаревцу и Убу, а Соколске бригаде према Ваљеву. На моравском правцу водиле су се жестоке борбе на оба крила; 3. српска армија повукла се 19/20. октобра на линију с. Рановац—Александровац—Азања, а Одбрана Београда до ноћи 20/21. октобра на положај с. Дубона—Варовница—Космај—Рогачко брдо. Врховна команда упутила је 3. армији Моравску II да ојача армијско десно крило, а за одбрану Књажевца и затварање правца ка Бучју и Соко-Бањи формирала је Књажевачки одред. Потискујући заштитнице 3. српске армије, немачка 11. армија продужила је наступање западно од Млаве, а источно од Млаве Моравска II са Браничевским одредом и Дунавском I је противнападом задржала 21. октобра надирање њеног левог крила ка Петровцу. Али, 22. корпус аустроугарске 3. армије заузео је 22. октобра Космај. Због тога се Одбрана Београда повукла на положај с. Придворица—РатариБаљковица (к. 341), повезала се с 1. армијом на положају Орашачко брдо—Буковик—Ваган и Соколском бригадом обезбедила правац с. Гукоши—Г. Милановац. Тек тога дана Сорсићев одред почео је наступати од Шапца ка Ваљеву, а аустроугарска 62. пд форсирала је р. Дрину код Вишеграда после тешких борби и великих губитака с Ужичким одредом и Доњовасојевичком црногорском бригадом, потом је Ужички одред одступао ка Узицу, а Доњовасојевичка бригада према Ариљу и Чачку. Црногорска Врховна команда је, по захтеву српске Врховне команде од 22. октобра, преузела са Санџачком војском заштиту правца ка Узицу, Прибоју и Новом Пазару. Бугарска 1. армија задржана је на граничној линији; бугарска 2. армија је 18. октобра избила деловима 3. и 7. пд код Страцина, Коњичком дивизијом код Св. Николе, а бугарски самостални одреди заузели су Врање и потисли слабе српске посаде из долине Јужне Мораве и Ветернице. У даљим операцијама 2. армија је 20. октобра освојила Куманово, штип, висове изнад Велеса (Титов Велес), а 22. октобра Скопље и потисла Брегалничку дивизију ка Урошевцу, а Вардарску према Скопској Црној гори и Кончуљској клисури. За заштиту правца Скопље—Тетово и Велес—Прилеп образовани су Вардарски и Тетовски одред, а команду над Трупама Нове области примио је генерал Петар Бојовић. У то време пристигле су из Солуна француске 156. и 157. дивизија, и смениле српске трупе код Струмице и Криволака, а британска 10. пд у рејон Солуна; бугарска 2. армија ојачана је у. пд. Први покушај окруживања српске војске од 23. октобра до 1. новембра. — Српска Врховна команда веровала је да ће савезници ипак правовремено прискочити Србији у помоћ, па је настојала да упорном одбраном задржи непријатељеве снаге што северније у Србији. Али, због неуспеха 22. октобра, наредила је да се развучене трупе са северног фронта повуку одступним маневром на линију с. Близнак—Багрдан—Црни врх (к. 707)—Гружа—В. врх на Котленику, у намери да са те линије, ако убрзо пристигну обећане јаче савезничке снаге, преде у општу противофанзиву. Макензен је очекивао да ће српска војска примити одсудну борбу код Крагујевца и да ће је на том подручју окружити и уништити концентричним наступањем. Зато је прикупљеним снагама 22. октобра наредио да аустроугарска 3. армија наступа ка линији Рудник—с. Шаторња—Наталинци, и дајаким десним крилом убрза наступање ка Горњем Милановцу и Чачку и обухвати српске снаге правцем ка Крагујевцу или у долини Западне Мораве, а 62. пд да најхитније настави наступање ка Узицу ради обухвата српске војске са западне стране; 11. армија да наступа с обе стране Велике Мораве ка линији с. Сараново—Свилајнац—с. Суботица и ка Крагујевцу и Ћуприји, да се левим крилом што пре споји са бугарском 1. армијом која ће са 8. и 9. пд најенергичније наступати ка Великој Морави; бугарска 2. армија имала је задатак да веже за себе савезничку Источну армију. Макензен је тражио решавајућу битку код Крагујевца. Он је тежио да по сваку цену наметне одсудну битку и извојује коначно решење рата са Србијом, док је српска војска то решење одлагала, па није примала одсудну битку већ се повлачила на нове положаје, и активном маневарском одбраном наносила велике губитке противнику. У ствари, Србија је тада сасвим правилно — с обзиром на однос снага и став савезника, избегавала одсудне битке и одлагала коначно решење рата.

Операције на југоисточном фронту 14. Х – 5. XI 1915.

После губитка Космаја и одступања Шумадијске I и Коњичке дивизије јужно од Јасенице, дошло је наредних дана до већих борби између немачке 11. и српске 3. армије, која се до 26. октобра повукла на линију десне обале р. Ресаве, Одбрана Београда се повукла на десну обалу Раче, а 1. армија на положаје јужно од Аранђеловца. За затварање правца ка Горњем Милановцу Соколска бригада се развила на линији Рудник—Сувобор, Ужички одред се повукао ка Узицу, а Доњовасојевичка бригада према Ариљу. За обезбеђење долине Јужне Мораве и Ветернице и одбрану Власине српска Врховна команда објединила је под командом пуковника Милана Туцаковића Власински и Врањски одред под називом Јужноморавске трупе (око 18 батаљона и 28 топова), које су 23. октобра ојачане са по 1 пп из 1. и 3. армије. Аустроугарска 3. армија прикупила се до 25. октобра: 19. корпус око Лазаревца, 22. корпус у простору Аранђеловца, 8. корпус код Тополе и Наталинаца, Сорсићев одред код Уба и Ваљева, а 62. пд на мостобрану код Вишеграда. Немачка 11. армија подишла је са три пеш. дивизије српским положајима с обе стране Велике Мораве, једну дивизију је задржала у резерви, а“ новододељени Алпијски корпус иза левог крила за обезбеђење бока. Очекујући одлучујући судар, Макензен је 26. октобра наредио да аустроугарска 3. армија избије на линију Вујан (к. 857)—с. Церовац, немачка 11. армија на положај с. Брзан—висови источно од Багрдана и североисточно од Јагодине

(Светозарево), Сорсићев одред у Ваљево, а 19. корпус око с. Гу-коши. На фронту западно од В. Мораве није до 28. октобра дошло до већих борби, јер су Срби правовремено одступали на линију с. Брзан—с. Бадњевац—с. Чумић—с. Угљаревац, а главнина аустро­угарске 3. армије избила је то веће тек на линију с. Рудник—Маслошево—р. Рача северно од с. Чумића; четири пд н. армије одре­ђене за пробој застале су на левој обали р. Лепенице. Само су источно од В. Мораве 28. октобра вођене јаке борбе и српска 3. армија повукла је десно крило иза Ресаве на Деспотовац и с. В. Поповић. — Бугарска 1. армија је уз тешке- борбе 24—26. октобра освојила Неготин, Прахово, Књажевац, Калну; 8. диви­зијом појачала је притисак из мостобрана код с. Дреновца према с. Бучју и тако угрозила правце ка Ћуприји и Алексинцу. Код За-јечара, на Вршкој Чуки и код Пирота, Срби су у огорченим борбама одбили нападе 6. и 1. пд. Због наглог погоршања ситуације српска Врховна команда наредила је 26. октобра да се све снаге на фронту према Бугарима повуку, да командант 2. армије одмах упути Шумадијску I преко Лесковца за Приштину у састав Трупа Нове области, а Шумадијска II уђе у састав 2. армије. Ноћу 27/28. октобра Тимочка војска посела је положаје с обе стране Ласовачке планине (Тупижница) северно од Сврљишког Тимока, а 2. армија с обе стране Гулијанске планине и западно од Беле Паланке, насла­њајући се на Суву планину. Бугари су 27. октобра освојили Зајечар и опрезно продужили наступање с тежиштем према Нишу. Код бу­гарске 2. армије од дотадашња три одреда формиран је одред гене­рала Николе Рибарова, који је са 3. пешадијском дивизијом назван Северном групом. Одред Рибарова добио је задатак да заузме пл. Влајну (триг. 1441) и продре у позадину Сурдулице, а 3. пд да надире кроз Кончуљску клисуру и преко Скопске Црне горе ка Гњилану, и од Скопља ка Качанику. Привремено су само Коњичка дивизија и делови 7. пд остављени у Јужној групи према савезницима. Од 23., до 28. октобра српске Јужноморавске трупе водиле су веома тешке борбе против одреда Рибарова с обе стране долина Ветернице, Ј. Мораве, Јелашнице и преко Власине до Градске реке.

Пошто је увидео да се 1. српска армија рокирала према Кра­гујевцу, Макензен је 28. октобра наредио да све три његове ар­мије најенергичније продуже наступање, а 19. корпус најхитније избије код Чачка и надирањем долином Западне Мораве обухвати лево крило главних српских снага. Али, наступање 19. корпуса, одреда генерала Сорсића и 62. пд задржали су делови Соколске бри­гаде и црногорске Санџачке војске. Због јаког отпора српских снага ни напади главнине аустроугарске 3, немачке н. и бугарске I. армије нису до 29. октобра имали виднијег успеха. Само је 26. пд (из 22. корпуса) преко Рудника допрла североисточно од Г. Милановца, а 3. корпус је потиснуо Шумадијску I на с. Брзан— с. Прњавор. Одбрана Београда повукла се на линију с. Милатовац— с. Десимировац, 1. армија с. Грбице—с. Баре, Соколска бригада ка с. Брданима, а Ужички одред и црногорска Доњовасојевичка бригада ка Овчарско-кабларској клисури. Српска Врховна команда је 29. октобра поновно предочила команданту савезничких снага у Грчкој, генералу Шарају, огромну опасност која је претила срп­ској војсци да буде опкољена и одсечена од Битоља и Драча, и да би спас био да савезничке снаге одмах предузму офанзиву ка Скопљу коју би, истовремено, предузела и српска војска са Косова. Макензенова 26. пд је у огорченој борби 30. октобра заузела Г. Милановац, у који је ушао 19. корпус, али је само 10. бр била способна да продужи покрет за Чачак. Српске 3. и 1. армија и Одбрана Бео­града су се без ометања средиле 30—31. октобра на положајима с В. Поповић—Брзан—Милатовац—Десимировац—Баре, а подишле су му Макензенове 3. и 11. армија и припремиле се за напад 31. октобра; на главном правцу између друма који води кроз Крагу-јевац од севера на југ и В. Мораве, била је у. армија. Међутим, Срби су се повукли у току артиљеријске припреме 11. армије на ли­нију с. Багрдан—Дренак (к. 553)—Грошница—-Кнић—Љубић, што је Макензен увидео око подне и одмах наредио гоњење. У исто време и српска Врховна команда наредила је да се постепено одступа; 1. армија правцем Краљево—Рашка, Одбрана Београда, у чији је састав ушла и Шумадијска I, правцем Рековац—Крушевац— Јанкова клисура—Куршумлија—Преполац и 3. армија правцем Ћуприја—Параћин—Ражањ—Ђунис—Гребац (к. 662). Нада Ма-кензена да ће 1. новембра бар 19. корпус спречити одступање Срба на југ и југоисток, није се испунила, пошто су трупе 1. армије тога дана биле већ на линији с. Драгобраћа—с. Бресница, са Сокол­ском бригадом на Западној Морави и Ужичким одредом јужно и ји. од Чачка, а Доњовасојевичка бригада на правцу с. Марковића —пл. Јелица. Главнина аустроугарске 3. армије задржала се 1. но­вембра увече на линији с. Вујетинци—Дивостин—Крагујевац, а 3. и 4. корпус из немачке 11. армије на левој обали р. Осанице; бугарска 1. армија имала је већег успеха само према Шумадијској II, која је, потиснута на десну обалу Сврљишког Тимока, заломила лево крило од Грамаде преко Калафата и тиме оставила готово пот­пуно незаштићене правце од Књажевца и Соко-Бање преко Н.

Операције на северном фронту од 23. X – 6. XI 1915.

Села и с. Лалинца за Алексинац и Ниш. То је могло имати тешке после­дице, јер је фронт 2. српске армије и Тимочке војске био још истурен на линији с. Мезграја—Шпај—Крстатац—Бољевац. Али, немачка 11. армија, у сагласности са Макензеном, добила је за 2. новембар локалне задатке, чиме су Макензен и командант армије Галвиц признали да је први покушај окружења српске војске пропао. Од 29. октобра до 1. новембра Јужноморавске трупе и одред генерала Рибарова водили су локалне борбе с обе стране Јужне Мораве, у Кончуљској клисури Бугари су потисли Вардарску дивизију према Гњилану, а у Качаничкој клисури одбијени су. Под бугарским при­тиском слаб Вардарски одред повукао се на линију Преслап—Сви-њичка глава, али је и даље одржавао везу са деловима Источне ар­мије код Криволака.

Други покушај окруживања српске војске од 2. до 7. новембра. Пошто није успео да уништи српску војску код Крагу-јевца, Макензен је, после продора својих снага у долину Западне Мораве, покушао то да учини поновно од 2. до 7. новембра. Зато је 2. новембра наредио својим трупама да наступају енергично са севера, истока и запада да би окружиле и уништиле српску војску у долини Мораве: 3. и 11. армија морале су надирати северно и јужно од Западне Мораве, да што пре заузму Краљево и затворе правац за Рашку, а бугарска 1. армија ка Крушевцу и Нишу. Прва српска армија је упорном одбраном и противнападима задржала аустроугарску 3. армију испред линије с. Драгобраћа—Кнић—р. Бресница—Заблаће; Одбрана Београда и 3. армија одбиле су нападе 11. армије, али, због надмоћне непријатељеве арт. ватре, Одбрана Београда повукла се 2/3. новембра на десну обалу р. Белице, 1. армија на линију с. Катрга—Врбета, а 3. армија на леву обалу р. Раванице. И поред неуспеха 2. новембра, Макензен је, да би спречио повлачење српској војсци на југ, наредио да 3. новембра 22. корпус преде са 26. пд Западну Мораву, заузме Краљево и, потом, продужи свим снагама надирање према Крушевцу с обе стране Западне Мораве, 19. корпус да обезбеди код Чачка правце ка Ивањици, Пожеги и садејствује 22. корпусу, а 8. корпус да олакша надирање 11. армије ка линији с. В. Дренова—Крушевац— Алексинац ради пресецања одступнице српским снагама испред десног крила бугарске 1. армије. Но, и овог дана су српска 1. и 3. армија и Одбрана Београда задржале своје положаје. На криво-вирском и сокобањском правцу Срби су се без већих борби плански повлачили. Према Шумадијској II уведена је у борбу и бугарска 8. пд према Калафату; Макензен је бугарској 1. армији поставио захтев да 4. новембра енергично продужи напад, заузме Ниш и пресече одступницу Тимочкој војсци и 2. армији. Макензенов обухватни маневар није се ни 4. новембра остварио, пошто је 1. српска армија ноћу 3/4. новембра под заштитом слабијих делова, прешла Мораву и организовала одбрану улаза у Ибарску клисуру. Тога дана 22. корпус ни до мрака није продро до Мораве, а 8. корпус прикупио се тек у висини с. Гледића. Због повлачења 1. армије одступиле су 4. новембра Одбрана Београда на јужну обалу Каленићке, а 3. армија Јовановачке реке. Немачка 11. армија заузела је тога дана Ћуприју и избила навече на линију Ре­ковац—с. Трешњевица. Потиснута од надмоћнијих снага са Гра­маде и Калафата на слабе положаје 10—15 км северно од Нишаве, Шумадијска II улагала је крајње напоре да обезбеди одступнице Тимочкој војсци и 2. армији које су се хитно повлачиле преко Ражња, с. Мозгова, Соко-Бање, Н. Села и Ниша на мостове на Јужној Морави код Алексинца, Суповца, Мрамора и Дољевца. Тежећи и даље да окружи и уништи српску војску, Макензен је наредио да се наступање продужи и 5. новембра. Али, 1. армија је поновно задржала све до вечери 22. корпус на левој обали Западне Мораве. Тек је ноћу 5/6. новембра прешао Мораву и прикупио се око Краљева 6. новембра, када је 1. армија већ посела положаје у висини Оштре главе и с. Богутовца, а Одбрана Београда положаје с. Ловци—Поглед на десној обали Западне Мораве. Аустроугарски 8. корпус је 6. новембра без борбе избио према Трстенику. Но­силац главног обухватног напада 19. корпус, развукао се на око 80 км и није имао готово никаквог утицаја 5. и 6. новембра на догађаје око Краљева. Трећа српска армија је без ометања избила ујутру 5. новембра на Јовановачку реку одакле је, остављајући на левој обали заштитнице, продужила ноћу 5/6. и 6. новембра од­ступање на леву обалу Јужне Мораве на одсек Мојсињска планина до р. Турије. Предњи делови немачке 11. армије (3. и 4. корпус) избили су тога дана на Западну Мораву. Међутим, њен 10. корпус, који је садејствовао бугарској 1. армији у пресецању одступнице српској војсци, снажно је надирао ка Крушевцу и Алек­синцу и заноћио северно од Јовановачке реке. Тимочка војска тог дана повлачила се без већих борби у простор североисточно од Прокупља, где је потчињена 2. армији, која је још 5. новембра ујутру напустила Ниш и одступила преко Јужне Мораве на одсек с. Губеревац—Мрамор. У долини Западне Мораве немачка лево-крилна дивизија заузела је 6. новембра Сталаћ и ушла у напуштени Крушевац. Бугарска 1. армија, пошто је ушла у Криви Вир, Соко-Бању и Ниш, споро је наступала због отпора српских заштитница, а још је издвојила и упутила 8. и део и. пд у састав 2. армије. Макен-зену је тек 6. новембра увече било јасно да је српска Врховна команда поновно осујетила његов покушај да окружи и уништи српску војску. За то време црногорска Санџачка војска проширила је одбрамбени фронт од Вишеграда до Овчарско-кабларске клисуре, пл. Јелице и пл. Јавора, пошто је пренела тежиште операција на своје десно крило. Она је тада преузела одбрану на свим правцима ка Узицу, Прибоју, Новој Вароши, Сјеници и Новом Пазару. По наре­ђењу српске Врховне команде 3. армија је упутила Моравску II у Прокупље ради ојачаниа 2. армије, угро­жене од делова бугарске 1. армије према Лесков-цу и одреда Рибарова који је надирао од Врања ка Лесковцу и Лебану. Због тога је командант 2. армије наредио да Тимочка војска поседне одсек од Пусте реке до р. Турије, Шумадијска II смени Тимочку II на одсеку с. Губеревац—с. Дољевац, а Тимочка I прикупи се на линији с. Округлица—Лесковац за напад на одред Риба­рова, уз садејство Свођ-ског одреда и Јужно-моравских трупа; исто­времено је предложио Вр­ховној команди да се Моравска II упути преко с. Свирци команданту Трупа Нове области. По заповести Макензена, немачке, аустроугарске и бугарске снаге наста­виле су 7. новембра дејства против српске вој­ске у правцу Новог Па­зара, Јастрепца, Косов­ске Митровице и Приштине да би је са запада, севера и истока обухватиле и уни­штиле на Косову. Макен­зен је ценио да ће се чак и остаци српске војске борити све дотле док имају хране и муниције, и да ће због губитка везе са Солуном, одступати пре­ко Црне Горе и Албаније на Јадранско приморје. Он је 7. новембра наре­дио да аустроугарска 3. армија надире у Санџак ка линији Пљевља—Нова Варош—Сјеница—Дуга Пољана са 62. пд, одредом Сорсића и 19. корпусом, чија 53. пд правцем Нови Пазар садејствује Алпијском корпусу који, пошто смени 22. резервни корпус, наступа Ибарском долином и заузима Косовску Митровицу; 8. корпус да наступа за с. Блажево и Брус и успорава одступање српским трупама ка Куршумлији; смењени 22. резервни корпус да образује армијску резерву; немачка н. армија са 4. и 10. корпусом (са по две ди­визије) да наступа преко Крушевца и Јастрепца преко Куршумлије ка Косову; бугарска 1. армија, прикупљена са 6. пд код Алексинца, 9. пд западно од Ниша, 1. пд источно од Лесковца, да наступа ка Куршумлији, а 8. пд код Врања да уђе у састав 2. армије. До већих борби дошло је 7. новембра само код Лесковца, где је бугарска 1. пд прешла Мораву и с источне стране напала град, док је одред Рибарова избио у подножје пл. Кукавице и Влајне и испред Копиљака. Ти напади затекли су 2. српску армију у прегруписавању и, само крајњим напорима, успело јој је да одржи Лесковац, Ко-пиљак и положај на р. Сушици. Једновремено Бугари су појачали притисак на качаничком правцу и запретили да са севера обиђу Гњилане.

Повлачење српске војске према Приштини, октобар 1915.

Освајањем Ниша немачка Врховна команда постигла је главни стратегијски циљ — успоставила железничке везе са Бугарском и Турском. Али, пошто српска војска није уништена, нити се распала, већ се са 200 000 избеглица повлачила у реду ка Санџаку и Косову, рат се није могао сматрати завршеним. Макензен је наставио активна дејства да уништи српску војску, а потом продужи офанзиву против Источне армије (савезничке), окупира Црну Гору и Албанију, рашчисти став Румуније, принуди Грчку да примора Антанту да повуче своје снаге с њене територије, смањи немачке снаге на Балкану на 4—5 пд, а бугарску 2. армију појача са 1—2 пд из бугарске 1. армије.

Ситуација српске војске постајала је све тежа. Стално обећавана савезничка помоћ није се осетила ни сада. Постојала је опасност да ослаби борбени морал српских трупа, утолико пре што су влада и Врховна команда, на основу савезничких обе­ћања, упутиле трупама оптимистичка уверавања о скорој великој савез­ничкој помоћи. Врховна команда је поновно за-хтевала од команданта савезничке Источне арми­је да одмах почне офан­зиву ка Скопљу, јер ће, иначе, оперативна упо­требљивост српске војске бити отежана. Због врло променљиве ситуације и планови српске Врховне команде били су кратко­рочни. Она је за 7. но­вембар наредила да 1. армија упорно брани улаз у Ибарску клисуру, Од­брана Београда и 3. армија спречавају на по­ложајима с обе стране р. Расине и на В. и М. Јастрепцу надирање 11. армије, 2. армија са Ти-мочком војском и Јуж-номоравским трупама заштити правце преко Мрамора, Лесковца и Врања. За то време Трупе Нове области (Мо­равска I, Моравска II, Брегалничка, Вардарска дивизија, Комбиновани одред и Коњичка дивизија, уз евентуалну подршку десног крила 2. армије) требало је да припреме продор кроз Качаничку клисуру ка Скопљу.

Трећи и четврти по­кушај окруживања срп­ске војске од 8. до 22. новембра. — Пошто ни­је успео у претходна два покушаја да окружи и уни­шти српску војску, Ма­кензен је хтео да то постигне у Топлици и Јабланици, где се налазио већи део српске војске, па је наредио да се 8. новембра настави енер­гично наступање на ћелом фронту. Али, 62. пд прешла је тек 12. но­вембра у наступање, 19. корпус са 8 ландштурмских бригада за­држао се у простору Узице, Чачак, Ивањица, а само је 53. пд надирала према Ушћу. До ноћи у/12, новембра задржан је и 22. резервни корпус испред Ибарске клисуре и тек када се 1. српска армија, због одступања Одбране Београда повукла на р. Дубочицу, могао је 22. корпус ући у долину Ибра. Ослабљене и развучене с обе стране р. Расине, трупе Одбране Београда напао је 8. новембра 10. корпус; истовремено је 4. корпус извршио напад на лево крило 3. армије јужно од Сталаћа. Одбрана Београда повукла се на положаје код Јан-кове клисуре, а 3. армија ка гребену Јастрепца. Тежиште операција у прибрежју доње, Западне и Јужне Мораве стварало се код 2. српске армије на правцу Лесковца, где су већ од 5. новембра стално водене борбе; 8—у. новембра биле су то акције на ћелом простору између Пусте реке и Шуманске реке и гребена на старој српско–турској граници. Те су борбе биле врло динамичне и драматичне и по плану Макензена требало је да доведу до окружења знатних српских снага. Због тога је њихов исход имао велики стратегијски значај. Трупе Нове области (Вардар­ска и Моравска дивизија I) предузеле су 8. новембра од Гњилана напад с тежиштем према Кончуљској клисури, коју су бранили делови бугарске 5. пд, уз једновремени напад Брегалничке дивизије на качаничком правцу против делова бугарске 3. пд; уз велике губитке постигнути су само локални успеси. Наредна три дана прошла су у миру и припремама за предстојеће велике сударе. Генерал Рибаров примио је команду над целим фронтом. Источна армија (савезничка) је до 9. новембра заузела прелазе преко Вардара код Градског, овладала прибрежјем Црне реке и Вардара до Валандова и затворила правац од Струмице. Но, на покушај команданта Источне армије да у садејству са Вардарским одредом на Бабуни прошири фронт ка Велесу, Бугари су одговорили прикупљањем 2. пешадијске и 1. коњичке дивизије између Црне реке и Вардара. Са вестима о прикупљању јаких турских снага у Тракији и непријатељском држању грчког краља, створено је код француске владе и њене Врховне команде убедење да Источна армија не може отклонити катастрофу српске војске и да само правовременим повлачењем иза грчке границе може избећи исту судбину. Генерал Шарај је 11. новембра одлучио да Источну армију повуче у простор Солуна. О томе није обавестио српску Врховну команду, која је истог дана, у сагласности са владом, и не знајући за савезничку одлуку, предузела мере да прикупи око Приштине што више снага и пређе у офанзиву према Скопљу и успостави непосредну везу с Источном армијом и Солуном као базом. До 11. новембра српска војска се повукла на линију Призрен—Урошевац—Гњилане—Подујево—Ја6требац—Копаоник—пл. Голија, док је црногорска Санџачка војска држала фронт на линији пл. Јавор—Љубиш—Чајетина—Вишеград—Шћепан-поље. Тако је фронт српских снага од ранијих 900, скраћен на око 250 км, али су трупе биле измешане, изнурене (нарочито оне пред Немцима) и са доста опалим моралом због губитака северне Србије и губљења наде у помоћ савезничке војске из Солуна.

Српска војска се повлачи према Албанији, новембар 1915. године

У наставку операције ојачана аустроугарска 62. пд је 12. новембра предузела напад на црногорске јединице код Рудог и Прибоја, а пре тога већ 6/7. новембра 19. корпус на правцу Ивањица—пл. Јавор—Сјеница—Нови Пазар, са задатком да продру у рејон Сјенице и Новог Пазара. То је био веома опасан маневар према левом крилу и позадини 1. српске армије која се повлачила према Новом Пазару и Косовској Митровици. На правцу Ивањица —Сјеница био је само један батаљон српске војске. Због тога је на тај правац упућен црногорски Јаворски одред, који је од 8. до 17/18. новембра бранио тај правац.

Ноћу 12/13. новембра 1. српска армија повукла се на линију Студена планина—с. Ђаково; аустроугарски 8. корпус избио је 12. новембра на линију с. Врњци—Александровац, а немачка 11. армија потисла је Одбрану Београда и 3. армију на линију с. Белољин—с. Блаце, 6. и 9. пд бугарске 1. армије пребациле су слабије снаге на леву обалу Јужне Мораве у рејон Алексинца и Ниша, а 1. пд очекивала је у рејону Лесковца појачања. Пошто је оставила заштитнице према Лесковцу и упутила Моравску II за с. Свирче, 2. српска армија повукла се неузнемиравано на линију с. БувциЛебане—с. Бојник. Бугарска Врховна команда наредила је 12. новембра да трупе Ри­барова нападну 14. новембра са деловима 3, 5. и 7. пд преко Гњилана ка Приштини, а код Кача-ника да остану у одбрани. Аустроугарска 3. армија избила је под борбом до 13. новембра на линију ушће Лима—ушће Дубочице, а левим крилом са 8. корпусом у Брус; 1. српска армија повукла се 13/14. новембра иза р. Студенице, а Одбрана Београда, 3. армија и Тимочка војска усклађено су се повлачиле и под најтежим условима прикупиле на линији с. Здравиње—Белољин —Барбатовац, и одржавале са Крајинским одредом код с. Житног Потока везу са 2. армијом и затварале код с. Пачарађе правац према Блажеву. Пошто је добио тачне податке о повлачењу српске војске ка Косову, Макензен је 13. новембра издао директиву за окружење и уништење српске војске на Косову. Наредио је најенергичније концентрично наступање: 19. корпуса преко Јавора и Голије ка Новом Пазару, 22. корпусу преко Рашке ка Косовској Митровици, 8. корпусу преко Копаоника ка Косовској Митровици и Бабином Мосту, 11. армији преко Куршумлије ка Приштини и бугарској 1. армији правцем источно од Приштине; бугарској 2. армији правцем од Гњилана и Качаника према Приштини. Црногорска Санџачка војска се после врло активне одбране, под притиском надмоћнијих снага повукла до 19. новембра увече ка Сјеници и левој обали Лима, 1. српска армија на р. Јошаницу и Брвеницу; црногорски Јаворски одред у саставу 1. српске армије, штитио је правац Сјеница—Н. Пазар—Рожај, а Одбрана Београда, 3. и 2. армија и Тимочка војска зауставиле су жилавим отпором непријатељево надирање; бугарска 2. армија напала је 14. новембра Вардарску и Моравску дивизију I и 15. новембра их одбацила на линију Жеговац—Лабљане—Ново Брдо, где је пристизао и Комбиновани одред. Енергичним насту­пањем ка с. Свирче, Моравска II заузела је 15. новембра Вељу главу и Копиљак, у намери да 16. новембра продре преко Велике планине (к. 1260) у бок непријатеља. Тог дана српска Врховна команда, ради прикупљања снага за пробој ка Скопљу, наредила је да 1. армија одступи одмах на линију Рашка—Н. Пазар, затвори правце Ибром и преко Рогозне планине, а потом се постепено повлачи ка Косовској Митровици; Одбрана Београда да се постепено повлачи од Куршумлије преко Преполца ка Приштини; 3. армија да одступа постепено уз р. Косаницу преко Мердара за Приштину и на Радан планину, а 2. армија да се што касније повуче преко Пропаштице ка Приштини и Гољак планини где ће се наслонити на трупе Нове области; Тимочка војска да што пре избије код Приштине ради даље употребе, а Трупе Нове области поврате Гњилане и одрже у својим рукама излаз из Качаничке клисуре за Косово.

Прелаз Дрима код Везировог моста, новембар-децембар 1915.

У Санџаку је аустроугарска 3. армија, потискујући на југ црногорске јединице, заузела до 19. новембра десним крилом Рудо, Прибој, Нову Варош и, после жестоких борби са Јаворским одредом, избила на друм Сјеница—Дуга Пољана. Пошто се 22. корпус без икакве опреме показао неупотребљивим на ибарском правцу, замењен је по наређењу Макензена Алпијским корпусом и аустроугарском 10. брдском бр, чији су делови већ 19. новембра ушли у напуштену Рашку, а 20. новембра у Нови Пазар. Ради пресецања одступнице 1. српској армији пребацила се, уз највеће теш­коће, 59. пд 8. корпуса од с. Блажева на гребен Копаоника и у с. Кошутицу на Ибру. Угрожавана од 59. пд, 1. српска армија постепено се до 19. новембра навече повукла са Дринском и Дунавском II на положаје на десној обали Ибра у висини с. Сочанице. Немачка у. армија почела је 16. новембра притисак према с. Барбатовцу и с. Белољину; бугарска 1. армија избила је на Радан планину—с. Бучумет са 9. пд, до с. Бувци—с. Клајићи са 1. пд, једна бр 8. пд заузела с. Округлицу а 6. пд се од Прокупља вратила у Ниш. Одбрана Београда и 3. армија повукле су се 16. новембра неузнемиравано ка Преполцу на положаје с. Ђаке—Дабиновац, а 2. армија јужно од с. Медвеђе на положај Тупалски вис—с. Секирача, осигуравајући са Јужноморавским трупама на Китки и Вељој глави бок и позадину Моравске II. Мада је од 16. новембра притисак немачких снага према Одбрани Београда и 3. армији ослабио, ипак су се и оне због критичне ситуације код 2. армије повукле 20. новембра на положаје код Тенеш Дола и на р. Брвеницу (Батлаву). Да би олакшала напад трупа генерала Рибарова 16—17. новембра преко Гњилана и Качаника ка Приштини, бугарска 1. армија је 16. новембра напала делове 2. армије и приморала их на повлачење по деловима, али Моравска II енергичним надирањем ка Кривој реци приморала је истог дана Бугаре да привремено пређу у одбрану; српска Врховна команда наредила је 17. новембра да Тимочка војска прихвати Брегалничку дивизију, овлада што пре Качаничком клисуром и наступа ка Скопљу, а генерал Петар Бојовић са Вардарском, Моравском I и II и Комбинованим одредом овлада Кончуљском клисуром и прелазима на Скопској Црној гори. Напади трупа генерала Рибарова (северна група бугарске 2. армије) настављени су и 17. новембра, али су одбијени, а 18. новембра трупе генерала Бојовића прешле су у противнапад не сачекавши да Тимочка војска изврши припреме за заузимање Качаничке клисуре. Напади трупа генерала Рибарова 16. и 17. новембра североисточно, источно и јужно од Приштине ради избијања на Косово, и напади трупа генерала Бојовића 18—20. новембра ради продора ка Скопљу прерасли су у јединствену битку, у којој су преморене и већ десетковане српске трупе, и поред беспримерне храбрости, биле приморане да обуставе напад и пређу у повлачење. Због тога је српска Врховна команда^наредила 21. новембра опште повлачење: 1. армије на линију с. Чечево—Г. Клина, Одбране Београда, 3. и 2. армије на пл. Чичавицу до друма Приштина—Призрен, даље до с. Кошаре Трупе Нових области, а Тимочка војска на десном крилу на линији Коџа Балкан—Неродимка планина.

Делови српске војске повлаче се кроз албанске планине, 1915.

Одступање српске војске преко Црне Горе и Албаније. — Повлачењем на леву обалу р. Ситнице 23. новембра, српска војска је осујетила и четврти покушај Макензена да је окружи и уништи на Косову. Српска Врховна команда издала је 24. новембра директиву о општем повлачењу преко Црне Горе и северне Албаније на Јадранско приморје на линију Драч—Скадар, где ће се, уз помоћ савезника, реорганизовати, материјално и технички опремити и ресити питање њене даље употребе. Прва, 2. и 3. армија и Одбрана Београда повукле су се правцем Пећ—Беране (Иванград)— Андријевица—Подгорица (Титоград) ка Скадру, Врховна команда и Трупе Нове области правцем Ђаковица—Везиров мост (Ура е Везирит) и Призрен—Љум Кула (Кулат е Лумес)—Пука ка Ска­дру и Љешу, Тимочка војска правцем Призрен—Пешкопија (Песхкопие)—Дебар, где су у њен састав улазиле трупе Битољске дивизијске области, а затим су се сви повукли на линију Ћафа е Санес (Qафа е Тханес)—Крештес (Кресхтес)—Ћафе Буљћиза (Qафе Булгуиза) —Ћафа Сај. Ради растерећења трупа, Врховна команда наредила је 23. новембра да се хитно пребаце у Црну Гору колонски возови, тешка и пољска артиљерија.

После освајања Србије у врховним командама непријатеља избиле су несугласице о даљем вођењу рата на Балкану. Немачка Врховна команда тежила је да се оно потпуно препусти Бугарској. На крају су се споразумели да све три војске учествују у нападу на Источну армију; бугарска војска требала је још да окупира део Косова и источне Албаније, аустроугарске снаге да освоје остатак Косова и Албаније, Санџак и Црну Гору. Гоњење српске војске на Косову ставио је Макензен у задатак бугарској 1. армији, која је упутила 3. пд правцем Дуље Хан—Сува Река—Призрен, 9. пд преко Дренице за Ђаковицу и Пећ, 8. пд преко Гостивара за Дебар, а 1. пд задржана је у Приштини као резерва. Остале бугарске снаге упућене су у Македонију за појачање

бугарске 2. армије. Немачка Врховна команда сматрала је да је с освајањем Србије реализовала своје циљеве на Балкану. Зато је 24. XI 1915. наредила повлачење својих трупа из Србије. Аустроугарска Врховна команда није се сложила са Макензеновом одлуком од 24. новембра да се аустроугарске и немачке снаге повуку са Косова и Санџака ка Приштини, те је извукла аустроугарску

3. армију из састава групе армија Макензен и ставила је под своју непосредну команду; задржала је 59. пд око Косовске Митровице, а 10. брдску бригаду упутила ка Пећи. У октобру и новембру 1915. губици непријатељевих снага у Србији износили су: 12000 Немаца, 18000 Аустријанаца и 37000 Бугара. Међу њима су губици 3. армије били 12—14%, а неких корпуса 26,5—27%.

Од 25. новембра до 2. децембра Срби су најинтензивније радили на припремама за повлачење војске са Косова на Јадранско приморје. Обезбеђење материјалних средстава за снабдевање војске, првенствено храном, било је од прворазредног значаја. После напуштања база у долини Мораве и у Нишу, влада је предузела организацију главне базе у Солуну и попуну слагалишта у Косовској Митровици, Приштини и Призрену. Али, нагла, задоенела промена комуникацијског правца 20. новембра, захтевала је најхитнију помоћ савезника и велику активност српске владе и Врховне команде у организацији набавке и дотуру потребних средстава; било је неопходно што пре пребродити до тада најопаснију кризу српске војске. Савезници су јавили 22. новембра да ће одмах образовати базе у Драчу и Скадру и да су упутили 100 вагона и 40 камиона брашна у Скадар и 100 вагона у Драч, да су Британци оставили у Бриндизију око 1,5 милиона тона хране, одеће, обуће и си., што Италијани превозе у Скадар и Драч, а да ће Есад-паша Топтани, председник албанске владе у Драчу, набавити 5000 товарних коња. Врховна команда упутила је унапред људство да образују у Подгорици, Пуки, Каливачу (Каливафи) и Елбасану сувопутне станице за прихват јединица. Пошто се рачунало да ће трупе напустити Метохију и Призрен са 11 дневних оброка и да ће за 19—22 дана стићи до Подгорице и Елбасана, наређено је да се дневни оброци смање на половину, покрет што више убрза, уз пут искористе, али само куповином, месна средства, уведе најстрожа дисциплина, спречи пљачка и си. Већ 26. новембра српска војска повукла се на линију с. Будаково—Дуље—Рудник; десно крило се наслањало на Црнољеву планину, а лево на Суву планину. Повлачење 1. и 3. армије и Одбране Београда извршено је неометано, Тимочка војска се због угрожене одступнице повукла без задржавања ка Призрену, одакле је 29. новембра неометано одступила ка Дебру, а 1, 2. и 3. армија и Одбрана Београда на положаје испред с. Дечана и Пећи; Трупе Нове области у току повлачења успешно су одбијале нападе бугарске 3. и 9. пд код Ђаковице и с. Жура. Пошто су Врховну команду у повлачењу блокирали и одсекли од војске у с. Спасу побуњени Албанци, команданти армија одржали су 29. новембра у Пећи конференцију на којој није усвојен предлог војводе Мишића да се пређе у противофанзиву, већ је одлучено да се 1. армија прикупи око Рожаја, 2. и 3. армија и Одбрана Београда око Пећи; 2. и 3. армија да одступају правцем Пећ—Андријевица—Подгорица —Скадар; 1. армија и Одбрана Београда преко Рожаја, Берана, Андријевице, Подгорице, за Скадар; Трупе Нових области правцем Призрен—Љум Кула—Спас—Пука—Скадар; и Тимочка војска правцем Призрен—Дебар—Струга—Елбасан. Црногорско-санџачка војска и 1. српска армија имале су задатак да обезбеде простор и време за повлачење главних снага српске војске кроз Црну Гору.

Прва армија посела је 30. новембра линију Рожај—с. Савина Вода, а 7/8. децембра Мусина јама—Бела Црква—с. Радетина —Суви До—Корита и после проласка 3. армије прикупила се до 25. децембра јужно од Подгорице. Друга армија је код с. Бјелухе формирала Плавски одред ради затварања правца с. Дечане—Гусиње—долина Цијевне, а на Чакору је оставила Власински одред да затвори правац преко Ругова. Пошто у Андријевици није нашла од савезника обећану храну, продужила је без већих застоја покрет и 16. децембра прикупила се на простору Скадар—Љеш. Одбрана Београда следила је 2. армију и после три дана, такође, пошто није нашла храну, продужила покрет и прикупила се до 19. децембра око Скадра; 3. армија напустила је 6. децембра Пећ, водећи заштитничке борбе до Ругова против аустроугарских снага и албанских одреда које су формирали Аустријанци. Код Подгорице је ставила Дринску

И на располагање црногорској Врховној команди, а с остатком се 21. децембра прикупила у Штоју (Схтои). Мада је одступање кроз Црну Гору изведено без великих борби, ипак су већ изнурене и слабо снабдевене трупе због глади, зиме и болести претрпеле велике губитке. До прелаза Дрима Бугари су вршили снажан притисак на Трупе Нове области које су упале неприпремљене у сурово планинско земљиште и најтеже пределе Албаније, десном колоном — Вардарска и Моравска II — правцем Спас—Пука за с. Гемсиће (Гомсиге), левом — Моравска I, Комбиновани одред — преко Везирова моста—с. Ороси (Оросхи) за с. Нарачи и с. Калмет (Каллмет). Стално се борећи против албанских одреда, без хране, трупе су се уз огромне губитке пробиле 11—13. децембра до Приморја. Лешеви српских војника остајали су расути дуж пута. Тимочка војска је после напуштања Призрена изгубила додир са бугарском 1. армијом. У Дебру је примила у свој састав Вардарски, Тетовски и Албански одред и, даље се повлачећи, водила тешке борбе против делова бугарске 2. армије до 23. децембра. Тада је командант тих трупа, генерал Илија Гојковић, пошто је обавештен да ће се његове трупе укрцати код Валоне, задржао Комбиновану дивизију код Елбасана, Крајински одред код Тиране, а Брегалничку и Коњичку дивизију повукао у резерву код Каваје. Влада је стигла у Скадар 3. децембра, а Врховна команда 6. децембра. Пошто је уз пут упознала тешко стање трупа којима савезници нису образовали обећане базе ни прихватне станице, јер из Бриндизија није пренето ништа, а магацини у Црној Гори су били празни, влада је куповала храну у Приморју до 9. децембра и обезбедила око 950 000 полуоброка. И поред сталног и упорног тражења, савезници су у децембру дотурили свега око 150 вагона хране, што је било сасвим недовољно. Стање се поправило тек на енергичну интервенцију Русије, па су савезници у Италији обезбедили потребне залихе; Енглези су упутили адмирала Ерниста Трубриџа,

а Французи генерала Мондезира (Јеан-Фр едене Мондесир) да с италијанском командом организуиу прихват и снабдевање српске војске. Тада је одлучено да се српска војска пребаци на Крф и употреби на Солунском фронту.

После битке на Косову, група армија Макензен прикупила се у долини Јужне Мораве и Вардара, и после иступања аустроугарских снага из њеног састава, припремала се за напад на Источну армију која се повукла иза грчке границе. Грчки краљ је, под притиском В. Британије, обавестио немачку владу да ће прелаз немачко-бугарских армија на грчку територију спречити оружаном силом, па су Немци одустали од намераваног напада. Источна армија повукла се почетком 1916. на линију Орфански залив (Кћлпос Орфаноу — Стримоникос, Стрyмоникдс кћлпос)—Бешикско језеро (ј. Волви, Лимни Вћлви)—с. Ајванли—с. Даутли (Монолофон, Мондлофон)—с. Кајали (Врахија, Врахиа), где је одмах ојачана на осам пеш. дивизија. После повлачења преко Црне Горе и Албаније, српска војска се 1. I 1916. налазила на линији Скадар—Љеш—Драч—Елбасан—Тирана. Преко Црне Горе је одступило 89 930 војника и стражара, а преко Албаније 54 039. Јачина црногорске војске износила је тада 43 200 војника са 155 топова и 107 митраљеза. Њена Санџачка војска је у читавом том периоду садејствовала и олакшавала операције српске војске у Србији и заједно са 1. српском армијом у децембру 1915. штитила и омогућила одступање главних снага српске војске са Косова и Метохије преко Црне Горе за албанско приморје.

Евакуација српске војске с албанског приморја и превожење на Крф. — Још пре почетка напада Централних сила на Србију, савезници су разматрали могућност снабдевања српске и црногорске војске преко јужног Јадрана. После дугих преговора и испитивања савезничких мисија комуникација које с албанске обале воде у унутрашњост, одлучено је 13. XI 1915. да В. Британија испоручује све потребе, а трошкови да се поделе са Француском и Русијом; материјал и намирнице требало је да се прикупе у Бриндизију, одакле би се преко Јадрана транспортовали под контролом и заштитом италијанске ратне морнарице (поморском конвенцијом од 10. V 1915. прецизирано је да приоритет командовања у Јадранском мору имају Италијани). Французи су покушали да организују базу у Санти Кваранти (Санти Qуаранта—Саранда, Саранде), али су због држања Грка одустали. Пошто је италијанска база Валона била готово без икаквих комуникација с унутрашњошћу, сидриште Улциња отворено свим ветровима, а Бар сувише изложен нападима из Боке которске, одлучено је да базе за снабдевање и прихват буду луке Медова (Шенђини) и Драч. Да би се проучио сав проблем снабдевања и транспорта, формирана је 23. новембра у Риму Комисија за снабдевање, састављена од војнопоморских изасланика Француске, В. Британије и Русије, затим војног изасланика Србије и представника италијанског Министарства војске и морнарице. Припреме, иако опсежне, одвијале су се доста споро, тако да је тек крајем новембра почело превожење малих количина хране и одеће из Бриндизија у Медову и Драч. Половином децембра, после одлуке српске Врховне команде од 24. новембра о повлачењу ка албанском приморју, српске трупе нашле су се концентрисане код Скадра, у намери да се евакуишу преко Медове, и у околини Елбасана, оријентишући се према Драчу као тачки евакуације. Велики број избеглица и аустроугарских заробљеника које су Срби са собом водили, веома су отежавали ситуацију. Пошто су оценили да се догађаји на балканском ратишту за њих неповољно одвијају и љубоморно пазећи на своје интересе у Албанији и на источној обали Јадрана уопште, Италијани су одлучили да најпре, од 6. до 12. децембра, превезу свој експедициони корпус из Таранта у Валону, ангажујући за то главнину поморских снага у јужном Јадрану. Због тога је дотур хране и опреме за српску и црногорску војску спао у почетку на неколико малих пароброда и моторних једрењака, који су пло­вили без икаквог непосредног осигурања, излажући се нападима аустроугарских ратних бродова.

Већ почетком децембра функционисала је у Бриндизију француска служба за слање материјала и хране у Албанију и Црну Гору,

која се повезала са раније пристиглом Британском јадранском ми­сијом (Бритисх Адриатиц Миссион) генерала Тејлора (Ф. П. С. Таy-лор). Средином децембра постало је јасно да се српска војска неће моћи реорганизовати на албанском приморју, чему су се нарочито противили Италијани, већ ју је требало транспортовати даље од попришта ратних операција. Француска војна мисија на челу са генералом Мондезиром, приспела је 22. децембра на албанско-приморје са задатком да усклади савезничке акције за снабдевање, прихват и евакуацију српске војске. Пошто је ситуација код српских трупа бивала из дана у дан све тежа, а дотур и снабдевање још увек спорадични и недовољни, француска влада је 26. децембра донела одлуку да се српска војска пребаци у Бизерту. Истовремено, требало је малим бродовима превозити трупе у Драч и Валону, где би се укрцале на веће и упућивале у крајње одредиште — Тунис. За ту сврху у Бриндизи су допловили француски оклопни крсташи Јулес Мицхелет, Вицтор Хуго и 3 транспортна брода, али нису наишли на одговарајућу сарадњу италијанске флоте. Италијани су најпре употре-били главнину бродова за транспорт аустроугарских заробљеника које су Срби спроводили, а одбили су да превозе српске војнике рат­ним бродовима, наводно због епидемије. За то време британски адмирал Е. Трубриџ, као гувернер луке у Медови, предузео је мере за укрцавање ешелона у Медови, док је српска Врховна команда формирала комисије за укрцавање у Медови, Драчу и Валони, и послала свог делегата у Бриндизи. Укрцавање у Медови почело је 4, а у Драчу 6. I 1916. Првих 700 војника прихватио је 7. јануара у Бриндизију оклопни крсташ Јулес Мицхелет и превезао у Бизерту.

Коначно, 5. јануара, савезници су одлучили да евакуишу српску војску на Крф, који је 11. јануара посео француски 6. шасерски батаљон превезен из Бизерте на 4 оклопна крсташа. Због угрожености Медове од аустроугарских снага из Боке которске, трупе су се морале стално померати према југу, а после пада Ловћена и ка­питулације Црне Горе 21. јануара, евакуација је пребачена на Драч и Валону. Тако су се трупе морале стално померати ка југу дуж мочварног и маларичног албанског приморја. Пошто је, у међу­времену, аустроугарска флота из Боке систематски дејствовала лаким поморским снагама, подморницама и авијацијом, посвећена је нарочита пажња поморском обезбеђењу евакуације. Рибарски бродови (дрифтери) отрантског баража, који су теглили рибарске мреже опремљене противподморничким минама, патролирали су у две линије између Валоне и Крфа, формирајући пловни коридор за транс­порте. Италијански и француски разарачи крстарили су у висини о. Сазана, испред Драча и у висини рта Мендре, а подморнице испред Боке которске и на ушћу Дрима. Транспортна флота бројала је 45 бродова италијанске, 25 француске и 11 британске заставе, укупне тонаже 223 000 т, и 6 болничких бродова (5 италијанских и 1 француски). У непосредном осигурању конвоја употребљено је 70 ратних бродова (разарача, торпиљарки, патролних бродова) и око 100 по­писних миноловаца и ловаца подморница. У Медови су укрцани српска влада, Врховна команда, делови 2. армије, болесници и из-беглице, укупно 8838 људи. Медова је напуштена 24. јануара. Италијански локални команданти ометали су повлачење. У Драчу су укрцане 1. и 3. армија, а евакуација је текла организованије, тако да је дневно укрцавано од 3000 до 9700 људи и 170 болесних и рањених. Евакуација преко Валоне почела је 26. јануара. До 20. фебруара на Крф је превезено 136 000 људи, а у Бизерту 13 000, тако да је француска влада сматрала евакуацију готово завршеном, те је повукла транспортне бродове за Солун. Последњи ешелон српске војске напустио је Драч 16. фебруара, а база је евакуисана 10 дана касније. Преко Валоне евакуисани су Одбрана Београда, Трупе Нових области и Тимочка војска. У марту је остало још да се евакуише Коњичка дивизија, чији је последњи ешелон стигао из Валоне на Крф 5. априла. Исцрпљени болешћу, глађу и напорним маршевима, на Крфу је умро 7751 војник, од којих је већина са­храњена у плавој гробници код о. Вида (Видос). У тим операцијама савезници су изгубили 8 транспортних и 11 ратних бро­дова (1 крстарица, 2 разарача, 3 подморнице, 6 миноловаца и патролних бродова). Аустроугарска флота ограничила је постепено своја деј-ства на полагање мина, нападе подморница (26 напада) и авијације (25 напада), у чему је изгубила 2 разарача и 5 подморница. Захва­љујући изванредно високом моралу, српска војска, угрожена с три стране, пребродила је све тешкоће, повукла се на Крф и осујетила надмоћнијег непријатеља да је уништи. На почетку офанзиве удру­жених немачких, аустроугарских и бугарских снага 1915. јачина српске војске била је 563 181 војник, подофицир и официр. Према по­дацима српске Врховне команде у борбама у Србији од 5. до 31. октобра погинуло је 18 326, умрло од рана и болести 21 647 и заробљено 28 155, а у току одступања, до доласка у рејон Пећи и Призрена, погинуло је, заробљено, умрло и нестало 138 600 вој­ника. У току повлачења кроз Црну Гору и Албанију погинуло је и умрло од глади и болести 243 877 војника и цивила који су се по­влачили са војском. На Крф је пребачено 151 828, у Бизерту 13 000.

 

Материјали преузети
из „Војне Енциклопедије“ 
– Друго издање,
Београд 1970