Историјски антагонизми, сложени колоплет политичких, династичких, дипломатских односа и аспирација Великих сила као и народоносни односно национално-ослободилачки, суштински антифеудални, покрети балканских народа и држава, општи су оквир у којем треба посматрати природу и карактер односа међу балканским народима и државама.
Политика Великих сила према балканским народима која је, од случаја до случаја, подстицала њихове сукобе и подгријавала аспирације или обесхрабривала настојања стварала је климу узајамног неповјерења и нетрпељивости а суштински је била усмјерена на одржавање статус qуо-а на Балкану.
Оваква политика онемогућавала је споразумијевање и сарадњу међу балканским државама, упркос њиховим настојањима у том правцу од отварања Источног питања, а била је фермент за превирања која су периодично производила захлађење и “традиционално лоше“ односе између појединих држава.
Укупна политичка орјентација Црне Горе и краља Николе била је усмјерена на стварање савеза балканских држава, скоро безусловно, како би се расчистила неријешена и спорна питања и оствариле тежње балканских народа за рјешење питања Отоманског насљеђа на Балкану, које би омогућило “спокој у том дијелу свијета, у том крвавом ходнику између Европе и Азије“.
Бројни неријешени проблеми у Отоманској империји и тешко стање хришћанског живља изискивали су заједничку акцију балканских држава, тим прије што ни Младотурци нијесу имали другачији став нити су промијенили ствари на боље.
У том контексту, ради предузимања заједничке акције против Турске, током 1912. године потписано је неколико споразума међу балканским државама (бугарско-српски споразум и војна конвенција – март/април; бугарско-грчки споразум – мај 1912.).
Црна Гора није била обавијештена о овим споразумима и њиховом садржају, али је у духу своје политичке орјентације, ђеловала самоиницијативно како би постигла споразум те је августа мјесеца упутила Бугарској приједлог за савез и рат против Турске, који је бугарска влада прихватила и о којем је обавијестила Србију. На темељу ове иницијативе у Луцерну су се састали представници Црне Горе и Србије који су усагласили главне тачке споразума: почетак акције против Турске, правци дејства, пођела територија и сл.
На овај начин је коначно утврђен савез између Црне Горе, Србије, Бугарске и Грчке против Турске а на јасно дефинисаном принципу “Балкан балканским народима“.
У духу споразума Црна Гора је објавила рат Турској 26. септембра/ 8. октобра, а народу и војсци је рат најављен сјутрадан, у 8 часова, краљевом прокламацијом и артиљеријским плотунима са Градине, близу Тузи. Почетне операције црногорске војске одвијале су се релативно успјешно. Источни одред под командом бригадира Јанка Вукотића ослободио је у наредних неколико дана подручје Берана, Пљеваља, Бијелог Поља, Мојковца, Плава, Рожаја, Пећи и Ђаковице. Црногорске трупе дошле су до слива Бијелог Дрима гђе су се сусреле са трупама Краљевине Србије. Иако је Скадар био главни циљ операција црногорске војске и према којем је била ангажована главнина снага црногорске трупе нијесу искористиле почетну предност и извршиле муњевито заузимање Скадра у првим данима рата. Десетак дана након почетка рата у Скадар је као појачање ушао бројни турски гарнизон којим је командовао генерал Есад-паша Топтани. Есад-паша је спровео подизање мреже утврђења на прилазима Скадру и на тај начин онемогућио пад Скадра у руке Црногораца. Опсада Скадра постала је централна операција црногорске војске у Првом балканском рату. Ова дуготрајна опсада која је ангажовала скоро све црногорске потенцијале потрајала је 186 дана и стајала је Црну Гору великих губитака. До првог јачег окршаја између црногорске и турске војске у околини Скадра дошло је на Широчком вису 28. 09. / 11. 10. 1912. године и остварени су одређени успјеси. Касније у другом нападу, црногорска војска ће уз натчовјечанске напоре њеног борачког састава у тродневним окршајима на Великом и Малом Бардањолту 25, 26 и 27. јануара 1913. покушати да пробије турске фортификацијске линије и изврши продор према Скадру, али без успјеха. Хероизам црногорских бораца на Бардањолту изазвао је дивљење и њемачког цара Вилхелма ИИ који се на почетку Првог свјетског рата својој царској армији обратио са сљедећом поруком: “Војници! Тражим од вас да будете као Црногорци на Бардањолту!“ И по трећи пут ће црногорска војска у суровим дводневним окршајима на висовима Тарабоша 18. и 19. марта 1913. покушати да изврши пробој турских фортификација али и овај пут без успјеха.
У војним операцијама на ширем балканском ратишту турска војска је већ до краја 1912. фактички истјерана из Македоније, Албаније и Тракије. Српске трупе су релативно брзо заузеле Новопазарски санџак, Косово и дио Метохије. Послије битке код Куманова, српске трупе ушле су у Скопље 13/26 октобра 1912. До почетка новембра оне су овладале цјелокупним географским простором Македоније до Битоља. Грчке трупе заузеле су Солун. Крит је већ у почетној етапи рата присаједињен Грчкој. Бугарска војска је без успјеха опсиједала Једрене. У помоћ бугарским трупама приспјеле су и двије српске дивизије под командом војводе Степе Степановића. Гарнизон у Једрену коначно је капитулирао 10. марта 1913.
Настојања великих сила да се између чланица Балканског савеза и поражене Турске потпише мировни уговор свршила су се неуспјехом. У Лондону су 30. новембра 1912. између зараћених страна почели преговори о миру, који нијесу уродили плодом. Чланице Балканског савеза нијесу намјеравале да одустану од својих коначних политичких и ратних циљева који су се већ у почетној фази рата увелико реализовали. Турска је очекивала да ће Аустро-Угарска и остале западне силе омогућити успостављање статус qуо-а на Балкану али су њена очекивања остала изневјерена.
У завршној фази опсаде Скадра, у помоћ црногорској војсци дошло је око 20.000 војника и официра Краљевине Србије, од којих је формиран Приморски кор, под командом војводе Петра Бојовића. Заједнички планирани напад на Скадар није спроведен, јер су се трупе Приморског кора повукле по налогу своје владе, јер је, у међувремену, сјеверна граница Албаније била већ утврђена на мировној конференцији амбасадора у Лондону, па је било познато да Скадар припада Албанији. Гарнизон у Скадру се коначно предао Црногорцима 9. априла 1913. Три дана касније, 12. априла исте године, Есад-паша је предао престолонасљеднику књазу Данилу кључеве града Скадра са ријечима: “Пошто сам приморан да предам Скадар, срећан сам што га предајем херојима Црне Горе.“ Али Скадар није могао бити и формално-правно присаједињен Краљевини Црној Гори, јер су европске велесиле овај град већ додијелиле новоствореној држави Албанији. Аустро-Угарска је извршила блокаду црногорске обале наговјештавајући објаву рата Црној Гори уколико се црногорске трупе не буду повукле из града. Са ставом Аустро-Угарске биле су сагласне и остале западне велесиле. Русија и Србија су сугерисале краљу Николи да попусти и преда Скадар великим силама на административну управу. У том судбоносном и преломном историјском тренутку, краљ Никола је сазвао сједницу Крунског савјета на Цетињу, како би се о даљем статусу Скадра донијела дефинитивна одлука. Под притиском великих сила краљ је одлучио да евакуише црногорске трупе из Скадра. У знак неслагања са краљевом одлуком, влада је под предсједништвом дивизијара и министра војног Митра Мартиновића поднијела оставку. У пристаништу Медова 26. 04. /09. 05. 1913. на енглеском ратном броду “Краљ Едвард ВИИ“ потписан је споразум између Краљевине Црне Горе и представника европских велесила којим се Скадар предаје на управу међународним трупама. У име Црне Горе споразум је потписао привремени гувернер Скадра Петар Пламенац. Црногорске трупе напустиле су Скадар 1./14. маја 1913. године.
У међувремену, образована је 25. априла 1913. нова краљевска влада на челу са бригадиром Јанком Вукотићем. У мају исте године, отпочели су завршни предговори о миру између зараћених страна. Мировним уговором у Лондону од 30. маја 1913. године, Турска је и формално изгубила све своје посједе западно од линије Енос-Мидија. На мировним преговорима у Лондону Краљевину Црну Гору су заступали: бив. отправник послова Црне Горе у Цариграду Јово Поповић, бив. министар правде Лујо Војновић и Лазар Мијушковић. У Првом балканском рату Црна Гора је остварила значајно територијално проширење. Готово је удвостручила своју државну територију. Споразум о формалном разграничењу између Црне Горе и Србије потписан је 30. октобра 1913. године, чиме су границе Црне Горе коначно дефинисане. Сада се Краљевина Црна Гора постирала на територији од 14. 443 км2.

Извор: Државни архив Црне Горе