ПРЕЛАЗАК ИНИЦИЈАТИВЕ НА СТРАНУ САВЕЗНИКА, НОВЕМБАР 1942 — МАЈ 1944.

ОПЕРАЦИЈЕ У СЕВЕРНОЈ АФРИЦИ, НОВЕМБАР 1942 — МАЈ 1943.

Офанзива британске Осме армије, савезнички десант и уништење немачко-италијанских снага. — На основу англо­америчког договора да се изврши десант у западни део северне Африке (операција Торч — в.), савезнички Комбиновани одбор начелника генералштабова закључио је 25. 7. 1942. да се та опе­рација усклади с офанзивом британске 8. армије код ел-Аламејна. Било је предвиђено да десант изведу америчка 5. и британска 1. армија у Алжиру и Мароку. Десантне групе за Алжир и Оран прикупиће се у В. Британији, а група за Мароко пребациће се директно из САД и са Бермудских острва. Десантне снаге имале су 107 453 војника и официра (80 763 Американца и 26 690 Британаца). Десантна флота имала је 111 десантних бродова и 5 танкера, а снаге осигурања 82 ратна брода. Десант ће подржавати америчка 12. вазд. армија (1244 авиона) и британска Источна ваздухопловна ко­манда (Еастерн Аир Цомманд — 544 авиона). Предвиђено је да се све групе искрцају 8. 11. 1942. Савезничке десантне снаге став­љене су под команду америчког генерала Д. Ајзнхауера, а флота под команду британског адмирала Е. Канингема; бри­танском империјалном 8. армијом код ел-Аламејна командовао је генерал Б. Монтгомери.

У припремама за офанзиву, британска 8. армија попуњавала се људством и материјалом (до 23. октобра на Блиски исток пре­бачено је око 41 000 војника, 1360 тенкова, 8700 камиона и разни други материјал). Јединице командоса извеле су неколико дивер­зија на либијска пристаништа, комуникације и оазе, а британска флота и ваздухопловство нападали су италијански поморски саобраћај. Да би се прикриле намере и припреме за офанзиву, Британци су предузели низ мера за оперативно маскирање и обмањивање против­ника. До почетка офанзиве 8. армија имала је 7 пешадијских и 3 оклопне дивизије (6 британских, 1 аустралијску, 1 новозеландску, 1 јужноафричку и 1 индијску), 2 оклопне бригаде, 2 британске и по једну француску и грчку пешадијску бригаду; свега преко 150000 војника, преко 1200 тенкова и 3000 топова. Армију ће подржавати ваздушне снаге (око 1200 авиона) стациониране у Египту и Палестини, а на приморском крилу и британска Средоземна флота. — Положај немачко-италијанских снага, којима је од краја септембра коман­довао генерал Г. Штуме (Георг Стумме), стално се погоршавао, иако на фронту није било већих акција. Због све веће оскудице у живој сили, наоружању и гориву, и због болести (епидемија дизентерије), њена снага је опадала. Немоћна да пређе у офанзиву и без изгледа да се стање побољша у догледној будућности, она је предузела обимне одбрамбене мере. Изграђена су два одбрамбена појаса и постављена дубока минска поља (до 8 км — укупно око 500 000 мина). Пре почетка британске офанзиве, немачко-италијанске снаге имале су 8 пешадијских, 4 оклопне, 1 лаку и 1 моторизовану дивизију и 1 падобранску бригаду; укупно око 100 000 војника, 497 тенкова, преко 2400 топова; две дивизије су биле у позадини, једна у Бардији, друга у оази Сива. Армију је требало да подржава 689 авиона базираних у Африци, од којих скоро поло­вина нису били борбено способни. Укупне ваздухопловне снаге сила Осовине на Средоземљу имале су тада око 3000 авиона.

Британска офанзива код ел-Аламејна почела је ноћу 23. октобра. Наредног дана је погинуо командант немачко-италијанских снага генерал Г. Штуме, па је на његово место враћен фелдмаршал Е. Ромел. Немачко-италијанске снаге често су прелази­ле у противнападе. Британци су улагали велике напоре да пробију фронт, па су обострани губици живе силе и борбених средстава били велики. Ноћу 1/2. новембра 8. армија кренула је у општи напад. Ромел је 3. новембра наредио повлачење. Међутим, оно је обу­стављено на изричит захтев Хитлера, па су у британском нападу 4. новембра уништени готово сви преостали немачки тенкови и фронт пробијен. Тучени од британског ваздухопловства, остаци немачко-италијанских снага су се хитно повлачили на запад. У овој бици, немачко-италијанске снаге изгубиле су 59 000 војника, 500 тенкова и више од 1000 топова; 8. армија је изгубила 13 000 војника, 500 тенкова и око 100 топова.

Искрцавање у северну Африку ( Северноафрички десант) почело је 8. новембра ујутро. Отпор је престао до 10. новембра. То је била највећа поморско-десантна операција од почетка рата.

Искрцавање савезника имало је крупних последица на Средо­земљу: истог дана, 8 новембра, немачка влада поставила је ул­тимативни захтев вишиској влади да јој преда базу у Тунису и Константину (Цонстантине — Кусантина, Оусанттнах); осим тога, Не­мачка се припремила за упад у неокупирани део Француске (опе­рација Антон), а Италија у Провансу и на Корзику. Наређено је да се хитно упуте појачања на Крит. Први немачки падобрански де­лови спустили су се у Тунис 9. новембра; н. новембра немачке трупе ушле су у вишиску Француску, а италијанске у Ницу и искрцале се на Корзику, управо када је у Мароку престао отпор јединица вишиске Француске. Немачка Врховна команда предузима нове хитне мере: 12. новембра у Тунис и Бизерту упловљавају итали­јански транспортни бродови са ратним материјалом и трупама. Из­вршене су припреме да се заплени француска флота у тулонској луци — подухват Лила — која се, међутим, 27. новембра сама пото­пила (61 ратни брод укупне тонаже око 250 000). Острва у источном делу Средоземног мора, која су у рукама Немаца, знатно ће се ојачати; предвиђене су посебне мере на Балкану: јачање не­мачких снага и предузимање већих операција против народноосло-бодилачких покрета.

Упад немачке и италијанске армије у вишиску Француску од­разио се на држање вишиских власти у северној и западној Африци: француске војне власти у Тунису одмах су наредиле француским трупама да се одупру инвазији Немаца и Италијана; власти у Фран­цуској западној Африци пришле су савезницима, а у Алжиру и Мароку објављена је мобилизација.

Британска 1. армија добила је задатак да заузме луке Бизерту и Тунис, па је део њене источне десантне групе, искрцан у Алжиру, пребачен ка западној граници Туниса и већ 12. новембра запосео Бужи (Боугие — Биџаја, Бигаyа) и Бон (Боне — Унаб, Билад ал’-Унндб); неколико дана касније падобрански десанти су спу­штени код Беже (Беја — Беџа, Бега) и Тебесе (Тебесса). Ус­постављен је контакт с француским снагама у Тунису, које су се повлачиле пред немачко-италијанским јединицама ка западној туниској граници. После одбијања немачког ултиматума да приђу Осовини или напусте Тунис, француске трупе почеле су борбе са не­мачким и италијанским снагама 19. новембра. Немци су настојали да овладају копненом везом између туниских лука и Либије. Упркос јаким савезничким нападима из ваздуха, са Малте и из Алжира, на луке и комуникације источног Туниса, до 25. новембра у Тунису било је искрцано око 25 000 немачких и италијанских вој­ника. Њих су подржавале јаче ваздухопловне јединице са туни­ских аеродрома и са база на Сицилији и Сардинији.

У то време британска 8. армија настављала је гоњење не­мачко-италијанских снага у Африци. Њено напредовање пратила је Обалска ескадра (Инсхоре Сауадрон), која је сваку освојену луку одмах оспособљавала за пријем транспортних бродова.

Приликом поновног разматрања ситуације на Средоземљу, немачка Врховна команда дошла је до закључка да ће савезници извести наредни удар на Балкан. Зато је наредила да се предузму нове мере за обезбеђење Балкана и већих острва у источном делу Средоземног мора. Ради успешнијег руковођења операци­јама на Средоземљу, 1. децембра је командант немачких ваз­духопловних снага у Италији, маршал А. Кеселринг, постављен и за команданта Југа (Обербефехлсхабер Суд). Њему су потчињене немачке снаге у подручју средњег дела Средоземља. Са истим циљем, месец дана касније, од 12. армије на Балкану фор­мира се група армија Е (под командом генерала А. Лера — в.). У склопу тих реорганизација командовања за предстојећу фазу рата на Средоземљу, у фебруару је смењен маршал У. Ка-валеро са положаја начелника италијанске Врховне команде, а на његово место постављен генерал В. Амброзио. У међувреме­ну, од немачких и италијанских јединица у Тунису формирана је 5. оклопна армија (под командом генерала Х. Арнима), а у фе­бруару од немачко-италијанских снага италијанска 1. армија; она ће са 5. оклопном армијом сачињавати групу армија Африца — називана и група армија Тунис или само група армија (под коман­дом италијанског маршала Ђ. Месеа — в.). Како до кишног периода (крај децембра) савезничке снаге нису постигле решење у Тунису, одлучено је да се сачека 8. армија и да се на пролеће избаце из Африке немачко-италијанске снаге. У то време савез­ници су у Тунису имали 8 дивизија и туниске трупе; осовинска 5. оклопна армија имала је 5 дивизија, 1 непотпуну дивизију, 2 бор­бене групе и 1 бригаду.

Док је на туниском фронту настало релативно затишје, немачко-италијанске снаге су у децембру наставиле одступање од ал-Агајле, управо у време када је француски одред (колона Лецлерц) с југа, из области Фазан, напредовао ка западној Триполитанији. Због тада нешто успореног наступања 8. армије, Оклопна армија неометано је одступала ка Тунису. Британска 8. армија ушла је у Триполис 23. 1. 1943.

Не чекајући савезнички напад на пролеће, немачко-италијан­ска група армија Африца, уз подршку ваздухопловства, извела је 18. јануара на центру први крупнији противудар. У фебруару је извела два снажна противудара на левом крилу, одакле је одбацила савезничке снаге до границе Алжира; у марту је извршила још један противудар у рејону Маретске линије ( Меденин). Иако су имали извесног успеха, ти противудари нису могли изменити општу ситу­ацију. Савезничко ваздухопловство, нарочито у априлу, нападало је над Средоземним морем немачке и италијанске транспортне авионе који су летели за Тунис и нанело им тешке губитке: само у томе месецу оборило је 432 транспортна авиона.

У другој половини марта водене су оштре борбе наМаретској линији. После више обостраних напада и противнапада, немачко-италијанске снаге повукле су се с те линије. До друге половине априла група армија Африца набачена је на мали простор северо-западног дела Туниса. Немачка Врховна команда је тада на­редила трупама у Тунису да се одсудно бране да би се савезничке снаге што дуже везале и тако добило у времену за организовање одбране јужне Европе од очекиване инвазије савезника. После тешких узастопних борби, које су трајале до 12. маја, снаге групе армија Африца су капитулирале. — У вишемесечним борбама са­везничке снаге уништиле су две армије сила Осовине у северној Африци — 340000 војника, 1696 авиона и 184 брода, а изгубиле 70341 војника и 657 авиона. Тиме је нанесен не само велики ударац не­мачкој и италијанској живој сили и средствима, већ се и стратегијски положај савезника на Средоземљу дефинитивно изменио у њихову корист; створена је могућност за продор савезника у Европу и с југа.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970