ПРЕЛАЗАК ИНИЦИЈАТИВЕ НА СТРАНУ САВЕЗНИКА, НОВЕМБАР 1942 — МАЈ 1944.

ОПЕРАЦИЈЕ У ИТАЛИЈИ, ЈУН 1943—ЈУН 1944.

Искрцавање савезника у Италију и пад фашизма, јун— —август 1943. — Порази италијанске војске у северној Африци и на Средоземном мору од 1940. до 1943, разбијање 8. армије на Источном фронту и исцрпљујуће борбе у Југославији, сасвим су ослабили одбрамбену снагу Италије. У Африци и на Балкану Немци су интервенисали упућивањем својих снага. Да би одржали у рату већ исцрпеног савезника, Немци су се, пошто су били избачени из Африке, задржали у Италији, где су у почетку имали 5 дивизија и ре­лативно јако ваздухопловство. Средином 1943. у Италији су се на­лазиле 43 италијанске дивизије, око 30 дивизија на Балкану и Додеканезу и 7 у јужној Француској. Заједно с Немцима, у овим обла­стима (без Балкана) имали су око 1600 авиона (1000 борбено спо­собних).

Начелник америчког Генералштаба копнене војске, генерал Џ. Маршал сматрао је да још 1943. треба извести инвазију у западну Француску. Међутим, повољне прилике (прикупљеност ратне и транспортне флоте, последице пораза у Тунису, даље опа­дање морала и јачање унутрашњих неслагања у Италији) и изгледи да се Италија принуди на капитулацију и ослободе поморске комуни­кације на Средоземном мору, утицали су да се 19. 1. 1943. дефи­нитивно прихвати одлука о заузимању Сицилије. План за ту опера­цију ( Хашки) израђен је у штабу генерала Д. Ајзнхауера, та­дашњег савезничког команданта северноафричког ратишта (Супреме Цомманђер Нортх Африцан Тхеатер оф Оператионс).

У фебруару су почеле припреме за искрцавање на Сицилију. За десант је предвиђена 15. група армија под командом гене­рала Х. Александера, британска 8. армија, под командом гене­рала Б. Монтгомерија и америчка 7. армија, под командом ге­нерала Џ. Патона, укупно 12 дивизија, 1 бригада, 3 јединице командоса, 3 батаљона рејнџера и 1 пук; укупно 478000 вој­ника. Савезничка поморска флота имала је преко 3200 ратних и тран­спортних бродова. Сицилију је бранила италијанска 6. армија и 2 не­мачке дивизије — укупно 12 дивизија, са око 300 000 војника (од тога 70 000 Немаца). Те снаге касније су повећаване. Иако су имали још увек јаку ратну флоту (6 бојних бродова, 7 крстарица, 32 разарача, 16 торпиљарки, 27 ескортних бродова, 48 подморница и 115 торпедних чамаца), Италијани је осим неколико подморница и торпедних чамаца, нису ангажовали у одбрани отока, због савез­ничке превласти у ваздуху, а и разлога политичке природе (припре­мање услова за споразум с Англо-Американцима).

За вазд. подршку десанта одређена је новоформирана Ко­манда средоземног ваздухопловства (Медитерранеан Аир Цомманд). У авијацијској припреми то ваздухопловство је уништило 250 осовинских авиона и обезбедило потпуну превласт у ваздуху. Због јаког бомбардовања, посада (око 10 000 војника) острва Пантелерије предала се 11. јуна без борбе. Наредних дана заузета су Пелагијска острва (Исоле Пелагие), између Малте и Ту­ниса. У исто време савезници су стално појачавали бомбардовање Италије, а нарочито аеродрома на Сицилији. Због јаких бомбардо­вања, италијанска флота била је принуђена да напусти снажну по­морску базу Таранто и пребазира се у Ла Специју.

Из база у Тунису, Алжиру и Либији кренули су конвоји са првим ешелонима британске 8. и америчке 7. армије ка Сицилији. Искр­цавању је претходило интензивно бомбардовање од 3. до 9. јула, чиме је готово паралисано дејство немачке и италијанске авијације. Ноћу 9/10. јула на Сицилију су се спустиле ваздушнодесантне је­динице, а у 3 ч. 10. јула први десантни таласи су достигли југоисточну обалу. До 1. августа савезници су заузели средњу и западну Си­цилију и потисли непријатеља у североисточни део острва, где се задржао на топографски јаким положајима.

Искрцавање савезника на Сицилију и непосредно угрожавање Апенинског полуострва су врхунац неуспеха у рату који је водила фашистичка Италија. Противратно расположење италијанског народа и неслагање у фашистичком руководству довели су до кризе, па је на заседању Великог фашистичког већа 24/25. јула изражено неповерење води италијанског фашизма Б. Мусолинију. Да би очувао угрожени положај династије и довео Италију у повољнији положај према савезницима, краљ Виторио Емануеле 3. (Витторио Емануеле) припремио је са високим војним круговима смену владе: уклонио је Мусолинија, а на његово место поставио маршала П. Бадоља. Пад фашистичке владе покренуо је најшире масе на­рода, који је захтевао окончање рата. У великим градовима де­монстранти су заузели затворе и пустили политичке затворенике на слободу. Талас антифашистичког и антиратног расположења захватио је целу земљу, избиле су бројне демонстрације и штрајкови. Против­ратно расположење захватило је и војску. Нова влада распустила је фашистичку милицију и фашистичке организације, али је завела цпсадно стање и објавила да се рат наставља. Пре завршетка операција на Сицилији, савезници су прогласом позвали италијанску владу и народ на капитулацију. У исто време вршени су жестоки ваздушни напади на градове и аеродроме, и први пут је бомбардован Рим.

Без обзира на превирање у Италији, Немци су били решени да се ангажују у одбрани Италије, па и Сицилије, на коју су још у јулу пребацили нове снаге. У току целе кампање, на Сицилији је било ангажовано 405 000 војника сила Осовине (315000 Италијана и 90000 Немаца). Немци су у Италији предузели изванредне мере предострожности. Извршене су припреме да се запоседну алпски превоји, окупира Италија и заузме Рим (операција Аларицх). Немачко командовање у Италији је реорганизовано: 26. јула под командом фелдмаршала Е. Ромела почела је да делује у тајности команда групе армија Б у Минхену (Миинцхен). Она је организовала пребацивање немачких снага из Француске, Данске и с Источног фронта ради њиховог прикупљања у северној Италији. Под њену надлежност стављено је 16. августа цело италијанско подручје северно од линије Пиза—Арецо (Ареззо)—Анкона. Јужни део Италије остао је под командом Југ (командант фелдмаршал А. Кеселринг). Припреман је и план за разоружање италијанске војске и заплену флоте у случају капитулације Италије (операција Ацхсе).

Савезнички завршни удар на Сицилији почео је 1. августа. Немци су се у почетку упорно бранили, стварајући потребно време за мере које је предузела немачка команда у Италији око запоседања стратегијских тачака и припреме за очекивано разоружање итали­јанске војске. Веома тешке борбе на Сицилији трајале су до средине августа, када су Немци напустили острво. У то време влада мар­шала Бадоља почела је преговоре са савезницима о капитулацији.

Капитулација Италије. — Непосредно после ослобођења Си­цилије, савезнички штабови израдили су планове за искрцавање у Ита­лију. Предвиђено је да британска 8. армија (5 дивизија, 2 одреда командоса и 1 бригада са знатним бројем пољских, француских и др. јединица) — под командом генерала Б. Монтгомерија — 3. септембра искрца са Сицилије делове у Калабрију и одатле продре на север и североисток. Накнадно је решено да се 9. септембра један део британских снага из база у Тунису искрца код Таранта, а потом и код Барија. Америчка 5. армија (5 америчких и 3 бри­танске дивизије, 1 оки. бригада, 2 јединице командоса и 3 бата­љона рејнџера — под командом генерала М. Кларка — искрцаће из база у Алжиру, Тунису, Либији и Сицилији 9. септембра прве ешелоне код Салерна и образовати мостобран, с којег ће кре­нути на Напуљ. Напредујући с југа Италије, британска 8. армија прцдреће ка важној ваздухопловној бази Фођи и, заједно с аме­ричком 5. армијом, продужити на север. Савезничке снаге имале су око 300 000 војника. За њихово искрцавање ангажована је флота од 253 ратна и 400 транспортних бродова. Подржавали су их 3127 авиона тактичке и стратегијске авијације из ваздухопловства северозападне Африке и Ваздухопловне команде Средњег истока.

Припреме за искрцавање биле су у току када су се преговори за капитулацију Италије приводили крају. Италијански представник, генерал Ђ. Кастелано (Гиусеппе Цастеллано), потписао је акт о капитулацији Италије у Касибилеу (Цассибиле) код Сиракузе, на Си­цилији 3. септембра. Капитулација је објављена поподне 8. сеп­тембра, неколико сати пре искрцавања код Салерна и Таранта.

Првих дана септембра у Италији је било 27 италијанских дивизија, цд којих је 9 било мале борбене вредности. Највећи део тих снага био је прикупљен око Рима и на Сардинији; остале су биле разву­чене у јужној, средњој и северној Италији. Од пада фашизма Немци су убрзано спроводили мере да умање негативни ефект слома италијанске војске на који су савезници рачунали. Уочи капитулације они су имали у средњој и јужној Италији, на Корзици и Сардинији, под командом команданта Југа, 10. армију (4 моторизоване, 3 оклопне и 2 падобранске дивизије и 1 јуришну бригаду) и 2. вазд. ар­мију (око 700 авиона); укупно око 200 000 војника. У северној Италији група армија Б имала је 6 пешадијских и 2 оклопне дивизије и 1 брдску бригаду. У току септембра те снаге биће још појачане.

Британска 8. армија почела је искрцавање на обалу Калабрије 3. септембра (у непосредној подршци учествовали су 2 мо­нитора, 2 крстарице, 6 разарача и 2 топовњаче, а трупе и опрема пре­бачени су са око 290 десантних бродова). Већ у првом сусрету са британским снагама италијанске јединице су се распадале и предавале. Када је део 8. армије достигао Катанцаро (Цатанзаро) у Калабрији, а други део се приближио Таранту, објављена је капи­тулација Италије. Италијанским снагама наређено је да обуставе непријатељства према савезницима. На вест о капитулацији Италије, Немци су одмах приступили извршењу операције Ацхсе; по целој Италији Немци су почели заробљавати италијанске јединице, за два дана сломили су отпор 6 дивизија које су покушале да бране Рим. У осталим деловима Италије разоружавање је извршено готово без отпора. Али, измакла им је главнина италијанске флоте и ваздухоплов­ства, која се пребацила на Малту. Немци су евакуисали Сардинију 20. септембра, док су се на Корзици морали борити против месног становништва и италијанских јединица које су пришле народу. Тек 4. октобра напустили су и ово острво. У исто време с операцијом Ацхсе, Немци су почели операцију Константин на Балкану (Југо­славија, Грчка, Албанија): упали на територију под окупацијом Италијана у намери да је запоседну и разоружају италијанске јединице.

Наставак операција у Италији, септембар 1943—јун 1944. — Вест о капитулацији затекла је савезнички конвој на путу за Салерно. Италијанске снаге растуриле су се у рејону Салерна, па су Немци примили на себе одбрану целе обале. Уз подршку авијације и флоте искрцавање јединица америчке 5. армије у заливу Салерна почело је 9. септембра. Немци су пружили јак отпор, па су борбе на мостобрану трајале даноноћно. Пошто су привукли нове снаге, Немци су потпуно блокирали мостобран и противнападима, 13. и 14. септембра, запретили да баце савезничке снаге у море.

Управо у то време су претходнице немачких дивизија, које су успоравале напредовање 8. армије кроз Калабрију и Кампанију (Цампаниа), стигле у висину Салерна и изворног дела р. Офанто, па је командант нем. 10. армије (група армија Ц) 15. септембра наредио снагама око мостобрана код Салерна да се повуку ка Напуљу. Повлачење се вршило веома споро да би се левокрилним снагама, које су се у то време налазиле још између Таранта и Барија, омогућило да се повуку и поравнају с њима. Слабије бри­танске снаге, које су се 9. септембра искрцале и запоселе Таранто, споро су напредовале кроз Апулију. У Бари су се 22/23. септембра искрцале јединице из састава 8. армије и продужиле ка Фођи, коју су заузеле 27. септембра, када је 5. армија била тек на пола пута од Салерна до Напуља. Пошто је продужила напредовање, 8. ар­мија је избила 1. октобра на р. Биферно, истог дана када је на левом крилу 5. армија ушла у Напуљ. Немци су још шест дана успоравали напредовање 5. армије и зауставили се 6. октобра на десној обали реке Волтурно.

Немци су ресили да у Италији под својом контролом поновно успоставе фашистичку власт. На Гран Сасо (Гран Сассо) 12. сеп­тембра спуштен је ваздушни десант и ослобођен интернирани вођа фашизма Б. Мусолини. Три дана касније он је формирао републи­канску фашистичку партију. После договора с Хитлером, 25. септембра прогласио је Италијанску Социјалну Републику (Републица Социале Италиана), у којој су се почеле формирати јединице под командом маршала Р. Грацијанија. Предузети су прогони лица која су се из­јаснила за обарање фашизма. На територији јужне Италије, која је била заузета од савезника, Бадољова влада и краљ објавили су 13. октобра рат Немачкој.

Немачка Врховна команда је 30. септембра наредила да 10. армија води задржавајућу одбрану и повлачи се до Густавове линије —р. Гариљано (Гариглиано)—р. Рапидо—р. Сангро, коју су Немци раније изградили у планинским пределима. У северној Италији група армија Б обезбеђиваће комуникације и бранити обалу од евентуалног савезничког искрцавања. У складу с тим, Немци су настојали да задрже 5. и 8. армију на линији р. Волтурно—ушће р. Биферно, да би добили у времену за организацију положаја у по­задини и ојачали Густавову линију. Према њој је, исцрпљујућим бор­бама цд ушћа Биферна напредовала британска 8. армија подржана од морнарице и авијације. Средином октобра прешла је у напад и америчка 5. армија, приближавајући се споро Зимској линији, првом појасу одбране југозападног дела Густавове линије. Њено напредовање на тешком планинском земљишту и у зимским условима заустављено је средином новембра, тако да је поравната са британ­ском 8. армијом. Када се фронт консолидовао, Немци реорганизују командовање у Италији: 11. новембра премештена је из Италије ко­манда групе армија Б и од њених јединица формирана 14. армија; команда Југ преименована је у команду Југозапад (Италија), а од 10. и 14. армије формирана је група армија Ц, потчињена ко­манданту Југозапада, фелдмаршалу А. Кеселрингу.

Почетком новембра 1943. израђен је план о даљем наступању америчке 5. и британске 8. армије на Апенинском полуострву. Предвиђено је да обе армије од друге половине новембра до краја децембра изведу операцију која је требало да се заврши зау­зимањем Рима. За тај задатак британска 8. армија имала је у своме саставу 5 дивизија и 3 бригаде (1 ваздушнодесантна). Аме­ричка 5. армија имала је 11 дивизија и око 7 бригада; подржале су је авијација (око 4000 авиона), а на приморском правцу снажна флота.

Дуготрајне претходне борбе успориле су напредовање савез­ничких армија са линије р. Волтурно—ушће Биферна до немачке утврђене линије ушће Гариљана—р. Сангро. Задржавајући савезнике на линији Волтурно—Биферно, Немци су створили неопходно време да се утврде на линији Ортона—Гаета (реке Гариљано—Фаро), названој Густавова линија. Да би заштитио најопаснији правац, ка Риму, командант немачке 10. армије, која је имала 11 дивизија и око 300 авиона, донео је одлуку да тежиште одбрамбених дејстава буде на десном крилу фронта, према америчкој 5. армији, где су изграђени допунски јаки запречни положаји испред и иза Густавове линије.

Почетак савезничке офанзиве ометале су неповољне атмосферске прилике, па се напад 8. армије, који је почео 8. новембра, развио тек у другој половини новембра до предвиђене јачине, уз снажну подршку ваздухопловства и флоте. Америчка 5. армија почела је напад 2. децембра. Британска 8. армија је уз велика напрезања прешла Густавову линију (битка на реци Сангро), али је задржана честим и упорним противнападима немачких резерви. Највише је напредовала на приморском правцу, на којем је до 20. децембра избила пред Ортону, заузела је 28. децембра и ту се зауставила. Левокрилна 5. армија је, такође, споро напредовала савлађујући на тешком терену јак немачки отпор. До краја децембра прешла је тзв. Зимску линију —запречни положај на десном делу Густавове линије — и избила пред главни положај на реци Гариљано. До 15. јануара избила је на р. Рапидо, пред јаке положаје Густа­вове линије. Тако англоамеричке снаге нису успеле да достигну предвиђене циљеве.

У међувремену, 21. новембра, реорганизовано је немачко командовање у Италији: све немачке снаге — 10. армија на фронту и 14. у позадини, укупно 21 дивизија — стављене су под команду фелдмаршала А. Кеселринга (командант Југозапада). Промене у командном саставу извршили су и савезници: 26. децембра за ко­манданта савезничких снага у Италији постављен је генерал Х. Александер, генерал Х. Вилсон је 8. јануара 1944. заменио ге­нерала Д. Ајзнхауера на положају савезничког врховног коман­данта на Средоземљу, а команду над британском 8. армијом преузео је генерал О. Лиз.

На конференцији у Ла Марси (ал-Марса, ал-Марса), 26. децем­бра, донесена је одлука да се пробије Густавова линија на левом крилу савезничког распореда и у исто време изврши десант код Анција, који ће угрозити позадину немачких снага ангажованих у борбама на р. Гариљану и р. Лирију. Кључни положај за извршење тог задатка био је градић Касино, између река Лири и Рапидо. На­пад је почео 17. јануара на шире подручје Касина. Поред знатних америчких и британских снага, у њему су учествовале француске (Експедициони корпус) и италијанске јединице. Из тог напада развила се битка за Касино. Док је она била у пуном јеку, али без изгледа на решавајуће резултате, код Анција су се 22. јануара искрцале јединице англоамеричког 6. корпуса. После три дана борби, формиран је пространи мостобран. Међутим, Немци су убрзо привукли веће снаге него што су их савезници искрцали, ангажовали ваздухопловство против луке Анцио и артиљерију против бродова; крајем јануара они су имали 7 дивизија према 4 савезничке (71 500 : ћи 332 војника).

Прва фаза битке за Касино завршила се потпуним неуспехом •савезника. То је омогућило фелдмаршалу А. Кеселрингу да са фронта код Касина пребаци део снага на Анцио, па су 16. фебруара немачке снаге прешле у напад на мостобран. Крајњим залагањем савезничке артиљерије, ваздухопловства, ратних бродова.и искрцаних трупа, напад је заустављен 20. фебруара, па се почетком марта и тај фронт стабилизовао. После прегруписавања савезничких снага, почео је 15. марта нови напад савезника на Касино, ко­јем је претходила авиоприпрема са 775 авиона, и арт. припрема из 746 оруђа. Немци су из разореног Касина пружили енергичан отпор и одбили напад. Тако се и тај покушај савезничких снага да „заузму Касино завршио неуспешно. Међутим, савезничко коман­довање остало је при првобитној одлуци да отвори пут за Рим преко Касина.’ Зато су на фронт пред Касином пребачене и главне снаге британске 8. армије. Тако су готово све савезничке снаге у Ита­лији (16 дивизија и 7 бригада) концентрисане на једва трећину ширине целокупног фронта, свега на око 70 км ваздушне линије: америчка 5. армија од Тиренског мора до р. Лирија, британска 8. од р. Лирија до извора р. Рапидо. На мостобран код Анција упућена су нова појачања. У очекивању савезничке офанзиве, фелдмаршал А. Кеселринг је од блокадних снага са мостобрана код Анција пребацио 4 дивизије на Густавову линију. Ослоњени на утврђења, Немци су савезницима супротставили свега 6 дивизија и 1 бригаду. Да би отежали наступање савезника, Немци су 3. маја поплавили Понтинске мочваре (Палуди Понтине).

Трећи напад на Касино почео је ноћу 11. маја снажном арт-припремом из око 2000 оруђа; потом је пешадија прешла у насту­пање, а ујутро се ангажовала и јака авијација. Немачке снаге, нарочито према британској 8. армији, у рејону Касина пружиле су снажан отпор, па је напредовање те армије било споро; америчка 5. армија, на погоднијем терену, постигла је боље резултате. У тешким борбама, у којима су обе стране претрпеле велике губитке, 5. и 8. армија су до 20. маја пробиле Густавову линију између Касина и Тиренског мора; Касино је заузет 18. маја. Обе са­везничке армије избиле су на запречни положај Сенгер, позади дес­ног крила Густавове линије. Немачка армија се повлачила на север.

После пробоја Густавове линије оживеле су борбе и на мосто­брану код Анција: 6. корпус прешао је у напад 23. маја да би пресекао одступницу немачким снагама у повлачењу са Гу­ставове линије. Два дана касније, 25. маја, спојили су се истурени делови америчке 5. армије с јединицама на мостобрану, али није успело пресецање одступнице немачким снагама. Фронт се сада померао ка Риму, темпом који је допуштао уредно повлачење немачких снага. Немачка команда у Италији одлучила је да се 10. и 14. армија повуку на раније припремљену Готску линију. Америчка 5. армија ушла је у Рим 4. јуна, готово 11 месеци после савезничког искрцавања на Сицилију.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970