ПРЕЛАЗАК ИНИЦИЈАТИВЕ НА СТРАНУ САВЕЗНИКА, НОВЕМБАР 1942 — МАЈ 1944.

ОПЕРАЦИЈЕ НА БАЛКАНУ – ЈУГОСЛАВИЈА, ГРЧКА, АЛБАНИЈА, НОВЕМБАР 1942—МАЈ 1944.

Крајем 1942. у Југославији је постојао низ већих и мањих слободних територија на којима је деловала нова народна власт под руководством највишег политичког представничког тела АВНОЈ. Најпространија компактна слободна територија била је на подручју западне Босне и суседних делова Хрватске, названа од окупатора Титова држава. С обзиром на измењену ситуацију на Средоземљу после искрцавања савезника, у западним деловима северне Африке и битке код ел-Аламејна, Немци су сматрали да ће Англо-Амери-канци после заузимања северне Африке извршити инвазију на Бал­кан, где су постојале јаке снаге НОВ и ПОЈ на које се могу ослонити. Зато су били принуђени да у Југославији, против Народноослободилачке војске, ангажују више својих и квислиншких војника него што су их тада имали на фронту у Африци. Најважније комуни­кације, од великог стратегијског и економског значаја за Немачку и Италију, биле су под сталним ударима Народноослободилачке војске. Народноослободилачки покрети све више су јачали у Албанији и Грчкој.

Имајући у виду да такво стање на Балкану пружа савезницима повољне услове за искрцавање, немачка Врховна команда је одлучила да се у зиму 1942/43. изведе до тада највећа офанзива против Народноослободилачке војске Југославије. У немачко-италијанским договорима од новембра 1942. до јануара 1943. израђен је план операција у западној Босни и Хрватској (операције Wеисс 1 и 2). Циљ операција био је уништење јединица НОВ и ПОЈ, најпре у Титовој држави, а затим и у осталим деловима НДХ. У исто време дошло је до крупних померања немачких јединица ради прикупљања за предвиђене операције: из Србије се повлачи део снага, а на место њих долазе снаге Бугарске; из Немачке се пребацује 1 дивизија, а 2 дивизије из Босне се привлаче ка подручју операција. Италијани су требали да учествују са дивизијама које су се нашле близу слободне територије и да ангажују четнике, а Немци домобранске и усташке јединице. Укупно је било организовано преко 90 000 непријатељевих војника, против око 16 000 бораца НОВЈ.

Операције су почеле 20. 1. 1943. У првој фази су захватиле те­риторију Баније, Лике, Кордуна и Босанске крајине; у њима су учествовале 4 немачке и 3 италијанске дивизије и знатне снаге ус­таша, домобрана и четника. После жестоких борби снаге окупатора и квислинга привремено су овладале делом слободне територије, али као ни до тада, нису постигле основни циљ — уништење главних снага НОВ са Врховним штабом. Док су јединице 1. хрватског и 1. босанског корпуса водиле одбрамбене борбе заустављајући надирање главних непријатељевих снага, Врховни штаб је, са 5 дивизија (главна оперативна група), предузео противофанзиву у правцу Херцеговине и Црне Горе. У долини Раме и Неретве уни­штена је главнина италијанске дивизије Мурге. Главна оперативна група са Врховним штабом морала је да преноси и штити око 4000 рањеника, што је знатно успоравало њене покрете, па су окупа­торове и квислиншке снаге успеле да је окруже у подручју Неретве.

Група је била приморана да на веома стешњеном простору и под тешким условима води битку за спашавање рањеника, форсира Не­ретву и пробије се у источну Херцеговину ( Четврта неприја­тељска офанзива).

Битка на Неретви трајала је од 15. фебруара до 15. марта. Иако је противник био много надмоћнији у живој сили и борбеним сред­ствима, Главна оперативна група НОВЈ, борећи се под најтежим временским и теренским околностима, трпећи велику оскудицу у храни и муницији, оптерећена са преко 4000 рањеника и захваћена епидемијом тифуса, одбацила је крајњим пожртвовањем немачке и усташке снаге на север, а италијанске и четничке на југ, и почела форсирање Неретве код Јабланице 7/8. марта. После форсирања Не­ретве, она је у неколико узастопних бојева до Дрине тешко пора­зила четничке и италијанске снаге. Део јединица Главне оперативне групе продро је у Црну Гору и на Јаворку код Никшића потукао италијанске и четничке снаге, и нанео им осетне губитке. У борбама на Неретви и у источној Херцеговини четници су претрпели војнички и политички пораз, да се на том простору више нису могли опоравити.

У међувремену на подручју Хрватске и Босне јединице НОВ и ПОЈ су поновно ослободиле највећи део изгубљене територије. Да би растеретиле притисак на Главну оперативну групу са Врховним штабом, јединице НОВ и ПОЈ у свим крајевима Југославије појачале су нападе на комуникације, непријатељеве посаде и јединице. Када је Главна оперативна група НОВЈ избила у Црну Гору и Санџак, није дошло до неопходног одмора и предаха. Немачка Врховна команда сматрала је да треба одмах предузети нову офанзиву на подручју југоисточне Босне, Црне Горе и Санџака (операција Сцхвиарз). Зато су 4 немачке и 3 италијанске дивизије, 1 бугарски пук и знатне квислиншке снаге (преко 70 000 немачких, око 43 000 италијанских, 2000 бугарских и преко 10 000 квислиншких војника) опколиле групу од 4 дивизије НОВЈ и 2 бригаде, са рањеницима (око 16 000 бораца и близу 4000 рањеника и болесника). Оскудевајући у храни, наоружању и муницији и оптерећене рањеницима, на беспутном брдском терену, јединице НОВ су водиле веома тешке борбе; обруч непријатеља се око њих све више стезао са свих страна ( Пета непријатељска офанзива). У ванредно тешкој ситуацији Врховни штаб је донео одлуку, 26. маја, да изведе пробој преко Сутјеске. У драматичној бици са вишеструко надмоћни­јим непријатељем, јединице НОВ су се изванредним пожртвовањем и јунаштвом, уз велике губитке, пробиле на север, у источну Босну. Одлучујући фактор за тај успех био је висок морал, монолитност, поверење бораца у свог врховног команданта Јосипа Броза Тита. Јако исцрпена и проређена, група дивизија НОВЈ у источној Босни ослободила је велику територију. У току пете непријатељеве офанзиве (мај—јун), јединице НОВЈ у осталим крајевима Југославије сво­јим офанзивним дејствима везивале су знатне непријатељеве снаге и тако олакшале ситуацију дивизија НОВЈ на Сутјесци. У међувре­мену, формирано је до половине јула још пет нових дивизија (два корпуса) и више бригада. До половине јула НОВЈ је имала 53 бри­гаде у саставу 17 дивизија, организованих у 4 корпуса, и велики број одреда. На мору се успешно развијала оружана борба. Нао­ружани моторни леути заплењивали су бројне пловне објекте и фор­миран је Први морнарички одред. Југославија је постала још зна­чајније ратиште, које је везивало нове окупаторове снаге.

Ток и исход четврте и пете непријатељеве офанзиве показали су да је НОВЈ, са Врховним штабом на челу, израсла у снажну оружану силу, способну за највеће битке и најтежа ратна искушења.

После избацивања немачко-италијанских снага из северне Африке, Италијани су очекивали напад савезника на Апенинско полуострво, па је сва њихова пажња била усмерена тамо. На Балкану, грчким острвима и Додеканезу Италијани су у то време имали око 30 ди­визија. Немци су рачунали на испадање Италије из рата, па су с тим у вези пређузели одговарајуће мере. Очекивали су наредни са­везнички удар на Италију или на Балкан. Када је после савезничког искрцавања на Сицилију пао фашизам у Италији, немачка Врховна команда издала је 26. јула директиву (Wеисунг 48) за организа­цију одбране Балкана и регулисање односа између немачких и ита­лијанских оружаних снага на Балкану. Немачки командант Ју­гоистока (Балкана) добио је наређење да обезбеди обалски појас заједно с острвима од евентуалног искрцавања савезника. Та­кође, наређено му је да разбије НОВ у Југославији и партизанске јединице у Грчкој, да би осигурао комуникације и заледе оним сна­гама које буду учествовале у противдесантним операцијама. Немци су јаче ангажовали и бугарске снаге, које су крајем јула поселе нове делове југословенске и грчке територије.

Крајем августа, по други пут у овој години, реорганизовано је немачко командовање: осим групе армија Е (под командом генерала А. Лера) формирана је и група армије Ф (под командом фелдмаршала М. Вајкса); са Источног фронта пребачена је команда 2. оклопне армије (ген. Л. Рендулиц), којој су непосредно потчињене немачке снаге у НДХ и Албанији. Група армија Е имала је под својом надлежношћу Грчку и њена острва, а група армија Ф Југославију и Албанију. Командант групе армија Ф био је, исто­времено, и командант Југоистока (Балкана), па му је потчињена и команда групе армија Е.

У међувремену је и Врховни штаб НОВ и ПОЈ извршио по­требне припреме за предстојећу капитулацију Италије. Почетком августа наредио је главним штабовима Словеније, Хрватске, Црне Горе и Штабу Четврте оперативне зоне у Далмацији да предузму мере за разоружање италијанске војске на југословенској терито­рији и спрече брз продор немачких снага на територију под италијанском окупацијом. (Оружане снаге ослободилачких покрета у Ал­банији и Грчкој, после капитулације Италије, знатно су ојачале.)

За Немце је највећу опасност на Балкану представљала НОВЈ. Још пре капитулације Италије НОВЈ је имала 57 бригада, односно 18 дивизија. Њена дејства захватила су све области Југославије. У часу италијанске капитулације у Југославији су се налазиле итали­јанска 2. армија (од Словеније до границе Црне Горе), делови 8. (у Словенском приморју), тзв. Трупе Црне Горе (у Црној Гори) и део 9. армије (на Косову и у западној Македонији). Чим је ка­питулација објављена, сходно наређењу Врховног штаба НОВЈ, разоружане су неке италијанске дивизије или њихови делови из састава 2, 8. и 9. армије и Трупа Црне Горе и делови 3 обалске бригаде и других самосталних јединица ( Капитулација Италије). Један део италијанских снага разоружали су Немци. У Грчкој и Албанији Немци су енергично интервенисали, али су ипак део италијанске војске разоружали припадници ослободилачких покрета тих земаља. Део италијанских снага на Балкану се растурио, мање групе су прешле преко Јадрана у Италију. Неке италијанске јединице приступиле су НОВЈ (1 дивизија и део друге), НОВ Албаније (делови 2 дивизије), итд.

Да би ослободили изузетно важне комуникације које везују Немачку са северном Италијом преко Словеније и северозападне Хрватске, и очистили од јединица НОВ и ПОЈ део Југославије који је раније била окупирала или анектирала фашистичка Италија, јаки делови из састава групе армија Б, у садејству са деловима из састава групе армија Ф, почели су у октобру операцију Wолкенбруцх, која је тра­јала до средине новембра. Јединице 2. оклопне армије бориле су се за обалу Јадрана, а у унутрашњости су немачки делови и квис­линшке снаге пређузели више узастопних операција у Босни и Хер­цеговини (операције Кугелблитз, Сцхнеестурм, Зиетхен), у Хрватској (операције Хербстгеуриттер, Пантхер, Wеихнацхтсманн) и другде, настављајући упорно покушаје да разбију снаге НОВ и ПОЈ ( Источнобосанска зимска операција, Кордунашко-банијско-покупско-туропољска операција, Горски котар и Хрватско приморје у НОР и Далмација).

Веза са западним савезницима успостављена је доласком њихових војних мисија у неке штабове НОВЈ у првој половини 1943, а ослобођењем обале и острва, у октобру, успостављен је непосредни контакт са савезницима у јужној Италији. Тада је НОВ и ПОЈ већ нарасла у велику оружану снагу: до краја године имала је 9 корпуса (28 дивизија са 101 бригадом, међу њима 2 прекоморске и 3 италијанске), морнарицу и велики број мањих са­мосталних јединица и партизанских одреда. Укупно је крајем 1943. било око 300 000 бораца НОВЈ. Борбе у Југославији, нарочито после капитулације Италије, биле су, у исто време, директна помоћ савезницима у Италији, јер су везивале значајне немачке снаге и захтевале нове, које би Немци могли употребити на италијанском фронту. Утицај НОР Југославије осећао се у суседним земљама на Балкану — Грчкој, Албанији и Бугарској.

Успеси НОВЈ и јачање ослободилачких покрета у другим бал­канским земљама као и стално очекивање савезничког искрцавања, натерало је Немце да повећају снаге у овом делу Европе. Крајем 1943. они су на територији данашње Југославије, у Грчкој, на ње­ним отоцима, у Албанији и Додеканезу имали до тада највеће снаге — 22 дивизије, неколико самосталних пукова и батаљона за оси­гурање, више самосталних пешадијских пукова, бригаду јуришних топова, бројне јединице под непосредном командом штабова група армија Е и Ф, тврдавске, самосталне, моторизоване и радне јединице, приштапске и позадинске делове корпуса — укупно око 700 000 војника. Само у Југославији било је око 400 000 немачких војника. Краљевска бугарска војска имала је око 8 дивизија у Југославији и Грчкој. На југословенском ратишту било је око 90 000 бугарских војника, око 40 000 мађарских и око 390 000 припад­ника колаборационистичких снага.

Велики војни и политички успеси које су постигли народи Југославије у скоро двоипогодишњој оружаној борби, допринели су да се на Другом заседању АВНОЈ у Јајцу 29. 11. 1943. конституише АВНОЈ у Врховно законодавно и извршно представничко тело које је донело одлуке којима су постављени темељи нове Југо­славије. Образован је и Национални комитет ослобођења Југо­славије (НКОЈ) — прва револуционарна влада на челу са Јосипом Брозом Титом, коме је за заслуге у ослободилачкој борби и ре­волуцији додељено звање маршала Југославије ( Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије).

Поучени искуствима из крупних операција које је предузимала у 1943 (4. и В непријатељева офанзива), у којима, и поред ангажовања знатних снага на ограниченим подручјима, није могла уништити главне групације НОВ са ВШ на челу, а и због знатно нараслих снага НОВЈ, немачка команда у Југославији напушта концепцију концентрације својих снага на одређеној просторији и прелази на примену више једновремених или узастопних удара и концентричних продора на оперативна подручја појединих корпуса НОВЈ. Тако је у зимском периоду 1943/44. немачка 2. оклопна армија предузела једновремено више операција: у децембру 1943. против 3. и 2. корпуса НОВЈ у источној Босни, Санџаку и Црној Гори, против 8. корпуса у области Босанског Грахова, Ливна и Дувна, против 4. корпуса на Кордуну и Банији; у јануару и првој половини фебруара 1944. продор на слободну територију средње и западне Босне и северне Далмације, продор у Лику, Горски котар и Хрватско приморје. У тим операцијама, које су праћене пустошењима и масовним терором над цивилним становништвом, Немци нису постигли жељене резултате. Снаге НОВЈ су свуда брзо преузимале иницијативу, нападале и заузимале окупаторско-квислиншка упоришта, проширивале слободну територију, и ударима по свим важнијим комуникацијама онемогућиле или знатно отежале непријатељев саобраћај. У периоду јануар—фебруар 1944. знатно је ојачао НОП у северној Словенији. У Македонији, упркос свим настојањима немачких и бугарских окупационих снага, јединице НОВ постижу значајне успехе. Средином марта 1944. извршен је с Ударном групом дивизија (2. пролетерска и 5. ударна) први продор у Србију. У међувремену, преко о. Виса, ојачана је ра­није успостављена веза са савезницима у јужној Италији, где је НОВЈ имала своје базе.

Почетком априла 1944. НОВЈ је имала 121 бригаду, од којих је највећи број био у саставу 35 дивизија, односно 11 корпуса, и преко 100 партизанских одреда. У то време у Југославији су се налазиле 23 немачке, мађарске и бугарске дивизије и знатне квислиншке снаге. Немци су 25. маја извршили безуспешни ваздушни десант на седиште Врховног штаба НОВЈ у Дрвару (операција Росселспрунг). Борбе су захватиле велике делове западне Босне и део Хрватске. Био је то једини немачки ваздушнодесантни напад у 2. СР који није успео. У исто време немачке и бугарске оку­пационе снаге извеле су пролећну офанзиву у Македонији против јединица НОВЈ.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970