ПРЕЛАЗАК ИНИЦИЈАТИВЕ НА СТРАНУ САВЕЗНИКА, НОВЕМБАР 1942 — МАЈ 1944.
ДЕЈСТВА НА СРЕДОЗЕМНОМ МОРУ, НОВЕМБАР 1942—СРЕДИНА 1944.
Северноафрички десант новембра 1942. био је прва већа десантна операција у 2. СР; показало се да савезници још немају довољно материјалних средстава и искуства за операције ове врсте.
У новембру је британска авијација појачала нападе на конвоје сила Осовине за Либију, а у децембру је поновно почела да дејствује са Малте ударна група крстарица и разарача, и једна слична група из луке Бон на обали Алжира, па су губици Немаца и Италијана нагло порасли.
После битке код ел-Аламејна, октобра—новембра 1942, основни задатак британске морнарице био је да обезбеди несметано снабдевање копнених снага, како би им се омогућио брз темпо напредовања. Снаге сила Осовине рушиле су постројења у напуштеним лукама, полагале мине и затварале улазе у луке, потапањем бродова напуњених цементом. На отварању пловних путева, рашчишћавању лука и обезбеђењу дотура била је ангажована британска Обалска ескадра (Инсхоре Сqуадрон). Њене напоре ометала је авијација сила Осовине, која је тукла концентрације бродова у лукама. Подморнице су нападале савезничке конвоје, али број потопљених бродова није био много већи од броја потопљених подморница.
Италијанско-немачке комуникације у Сицилијанском пролазу биле су заштићене минским пољима, што је британским подморницама и површинским ратним бродовима отежавало нападе, али је авијација постигла велике успехе потопивши од јануара до маја 1943. 231 брод укупне тонаже 212 441 БРТ. У време завршних операција у северној Африци, британске поморске снаге требало је да се ангажују у нападима на бродове који би покушали да изврше евакуацију. До ње, међутим, није ни дошло у озбиљнијим размерама, а бродове који су покушали да превезу трупе на Сицилију, савезници су највећим делом успели да униште. Одмах после капитулације немачко-италијанских снага у северној Африци, миноловци су отворили пловни канал у минираном Сицилијанском пролазу, а крајем маја, после двогодишње паузе, приспео је у Александрију конвој који је прошао читавом дужином Средоземног мора. После тога почео је и редовни саобраћај савезничких конвоја на линији Гибралтар—Триполис—Александрија и обрнуто.
Главнина италијанске флоте, сходно условима привременог примирја које су савезници склопили с италијанском владом 8. септембра, испловила је наредног дана према Малти. Немачки авиони открили су тај италијански састав, напали га и потопили бојни брод Рома, а тешко оштетили бојни брод Италиа. Појединачно или у мањим групама на Малту и у неке друге луке приспели су још неки делови италијанске флоте, па је под савезничку контролу доспело 5 бојних бродова, 8 крстарица, 11 разарача, 22 ескортна разарача, 39 подморница и 48 мањих ратних бродова. Највећи део, изузев бојних бродова, укључен је у ратне операције против Немаца. У руке савезника доспео је и 101 трговачки брод са укупном тонажом од преко 180 000 БРТ, а 168 бродова с тонажом од око 76 000 БРТ потопљено је да не би пало у руке Немцима. Преосталим, већином мањим ратним бродовима италијанске флоте, Немци су се користили у Лигурском, Јадранском и Егејском мору.
На Јадрану је, упоредо са формирањем немачке, била формирана и Морнарица народноослободилачке војске Југославије, коју су сачињавали наоружани рибарски бродови и чамци, заплењене обалске батерије, партизански одреди на отоцима и осматрачке станице ( Флотиле Морнарице НОВЈ и Поморски обалски сектори). Борба за источну обалу Јадрана, која је почела у септембру 1943, завршила се привременом стабилизацијом ситуације половином јануара 1944. Немци су успоставили контролу над читавом источном обалом Јадрана и над скоро свим већим отоцима уз обалу. Али, н рукама или под контролом Народноослободилачке војске Југославије остао је оток Вис, кључ Јадрана, и читав ланац спољних отока од Премуде до Ластова.
У Егејском мору Немци су после капитулације Италије заузели најважнија острва Додеканеза, Родос и Карпатос (Кдрпатхос), који су имали аеродроме, а Британци су средином септембра 1943. посели слабим снагама Кос (Кос), Лерос, Самос (Самос, Јужни Споради) и нека мања острва. Захваљујући повољном распореду база и појачању ваздухопловних снага у јужној Грчкој и на Криту, Немци су нанели осетне губитке британским поморским снагама у тим водама; почетком октобра заузели су Кос, а средином новембра, поморскодесантним и ваздушнодесантним трупама заузели су Лерос, после чега су се Британци повукли са Самоса и других острва.
У 1944. тежиште борбених дејстава на Средоземном мору померило се ближе обалама Апенинског и Балканског полуострва, јер ни Немци ни остаци Мусолинијевих снага нису располагали већим јединицама ратне морнарице. Немци су до средине године потопили 8 трговачких бродова, 1 лаку крстарицу, 1 разарач, 3 ескортна брода и неке друге мање јединице, али су изгубили 13 подморница, од 19, колико су их тада имали у Средоземном мору.
До краја лета 1944. оток Вис, главна база Морнарице НОВЈ, имао је доминантну улогу у рату на Јадранском мору. Био је стециште веза које су ишле од лука на италијанској обали до ослобођених отока и места на југословенској обали. Тим везама достављана је јединицама НОВЈ савезничка помоћ у наоружању, опреми и муницији, а у обрнутом правцу евакуисани су рањеници и збегови. Дозволом Врховног штаба НОВЈ на Вис су привремено дошле британске поморске снаге (одред моторних топовњача и торпедних чамаца) и делови Бригаде командоса. Морнарица НОВЈ и јединице 26. дивизије, а повремено и савезничке снаге с којима је организовано оперативно садејство, предузимале су са Виса многобројне десантне препаде на отоке и обалу. Највеће успехе постигле су Морнарица и 26. дивизија НОВЈ у препадима на Мљет и Корчулу, у априлу, и на Шолту и Брач, у мају и јуну. Истовремено, у водама источног Јадрана, снаге Морнарице НОВЈ потопиле су или заплениле 7 мањих немачких бродова, а савезничке снаге 1 торпиљарку, 1 корвету и 30 помоћних бродова.
У Егејском мору Немци су имали јаче гарнизоне на острвима Косу, Леросу, Родосу и Криту. Против бродова који су их снабдевали дејствовале су британске подморнице и лаке обалске јединице, али с мањим успехом него у Јадранском мору. Немци су били присиљени да се за саобраћај користе само мањим бродовима, који нису били рентабилан циљ за торпедне нападе.
Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970