Свима нама добро су познате историјске чињенице о демонстрацијама у Београду 27. марта 1941, када је српски народ на трговима и улицама извикивао паролу боље рат него пакт, боље гроб него роб!

Не би се даље у овом тексту освртали на тaj, свакако епски значајан и задивљујући пример храбрости српског народа, који је бестијално бомбардован 10 дана касније, али који је у 12-дневном рату омогућио Русима консолидацију снага и припрему за одбрану од распомамљених фашиста.

Српкски истанчани нерв за правду, који је најбоље забележен у химни Боже правде, говори о томе колико је наш живаљ од Цара Лазара 1389. године, па све до НАТО агресије 1999. био спреман да се жртвује свестан да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека!

Међутим данас је 2023. година, када смо опет пред једном врстом 27. марта и избора између вере и вечере. Уз сво наше поштење, правдољубивост и непоколебљиву храброст, требало би да је наступило време да се наш народ повуче из првих редова ратних игара, ма са које стране нам се наметале.

Наш народ етнички, цивилизацијски и историјски јесте славенофилан и русофилан и зато нас Европљани и зову мали Руси, јер делимо породичне, традиционалне и хумане особине бољег дела човечанства…наша Православна црква никада није проверавала нити потурчивала било кога!

То је једна смерна и кротка вера која сматра да је човек човеку брат и зато посебно боли што су вајни белосветски пробисвети наметнули рат између два дела истог народа Руса и Украјинаца.

Стога посебно охрабрује мудра политика нашег државног руководства које ни по коју цену не жели да изда веру, али по први пут не да да му одузму ни вечеру! То је та мудрост која нам је тако недостајала кроз целу историју…Срби су ратове добијали на свим фронтовима, а губили их за свим преговарачким столовима.

Увек смо били монета за поткусуривање великих играча!

Изгледа да је коначно дошло време да се то промени. Зато посебно, још једном наглашавамо мудру политику нашег државног врха, чији председник Александар Вучић вешто балансира између било какве врсте крајности која би могла да нашу земљу увуче у катастрофу.

Доста су Српчићи, од Момчила Гаврића па до Бошка Бухе, били ратни хероји, крајње је време да наша Србија омогући неким новим Гаврићима и Бухама да буду хероји мира, знања, развоја, по узору на наше велике Николу Теслу, Михајла Пупина, Милеву Марић, Милутина Миланковића…

Време је да, а она то већ и ради, наша држава омогући својој деци да се доказују у Србији и да своју памет, лепоту и снагу ставе у службу Отаџбине. Да наши најбољи математичари из једне од најбољих математичких гимназија на свету не иду на Кембриџ, Оксфорд и Сорбону на даље школовање, већ да на нашим факултетима бриљирају и својим радом и памећу, а не куком и мотиком, учине све за своју једину, вољену Србију.

И нека парола овога и сваког наредног 27. марта буде боље мир, слобода, стабилност и просперитет за нашу отаџбину и све Србе, ма где били!