СУБНОР града Новог Сада и СУБНОР АП Војводине имали су посебну част и задовољство да посете старог Ченејца, борца НОР-а, Стевана Влаховића, на његов 97. рођендан.

Времешни, чика Стева, како га називају његови Ченејци, иза себе има готово цео један век како и сам каже „тешких, борбених и полетних година“. У прошлој години у јеку пандемије КОВИД-19 нашао се и у животној битци када је три недеље провео на болничком лечењу од короне и како сам каже „победио“, показавши да човек треба да цени и воли живот, да му се радује и да има вољу за животом. До короне био је изузетно активан, возио је трактор и комбајн радећи на свом имању у родном и вољеном Ченеју.

Стеван Влаховић имао је задовољство да му СУБНОР Србије на централној прослави 80 година од антифашистичког устанка 4. јула додели Медаљу борца као посебно признање за свој ратни пут и залагање у редовима СУБНОР-а у којима је од првих дана оснивања.

За портал 021.rs 2021. године сведочио је да је „Окупација мађарских фашистичких снага у Новом Саду и Војводини је била изузетно тешка и већ 1941. године нама младићима од 16-17 година одмах је било јасно да се нешто мора предузети“, додајући да се партизанима придружио у Ченеју половином 1942. године, када су на подручју Бачке деловале јединице Народноослободилачке војске Југославије, а партизани су се углавном скривали на салашима и у посебно ископаним базама. Тада седмнаестогодишњи Стеван имао је улогу курира и преносио је пошту и поруке између партизанских база. Стално је био на релацији Бачка Паланка – Ђурђево – Каћ.

„Било је изузетно ризично, тада смо уништавали пшеницу како је не би узео окупатор, а кренуле су и прве диверзије на прузи Нови Сад – Суботица“, говориo је тада Влаховић и додао да је након тога код Бачке Паланке прешао Дунав и придружио се партизанима на Фрушкој гори.

Као припадник Седме војвођанске народноослободилачке бригаде учествовао је у Срему у тешким борбама са немачким и усташким јединицама, након чега је стигла наредба да бригада крене да ослобађа Нови Сад, Бачку, Банат и Барању. У октобру 1944. године партизанске јединице су стигле у Петроварадин, а затим су чамцима у Нови Сад кренуле прве извиднице које су биле састављене од Новосађана који су добро познавали град. Према његовим речима наши партизани су ишли Дунавском улицом, а прошли су и кроз Пашићеву, Кисачку и Темеринску улицу, све до канала. Припадници Седме бригаде су у центру града срели борце Новосадског партизанског одреда, а један борац је тријумфално на градску кућу закачио југословенску заставу са петокраком.

„У Новом Саду смо боравили само два дана, а онда је стигла команда да ослобађамо Бачку и даље Југославију. Прошли смо пешке кроз Темерин, Сириг, Врбас и најзад стигли у Сомбор. Тамо смо добили руско наоружање, а до тада смо користили само пушке које смо отели од окупатора или британско оружје које нам је бацано из авиона као помоћ“, сведочио је за портал 021.rs Влаховић и описује Батинску битку као ужасно искуство.

Он је навео да када је његова јединица стигла на место догађаја, Дванаеста војвођанска бригада је већ била у жестоком сукобу са фашистичким снагама. Партизанске јединице су биле под константним нападима немачке артиљерије.

„На Батини смо ослобађали буквално кућу по кућу, отпор фашистичких снага је био изузетно јак. Изузетно је значајно било то што су нам се придружиле руске јединице и они су били изузетни борци. Након битке, кренули смо кроз Барању и ослобађали смо село по село, а борбе су се наставиле и у Осијеку, Вировитици и другим местима. На Батинској бици је много наших Војвођана изгинуло, сви су били младићи од 17 до 30 година. Сада кажем, сваки борац који је учествовао на Батини, био он Рус или партизан, тај је херој Народноослободилачког рата“, закључио је своје ратно сведочење за 021, један од хероја и ослободиоца Стеван Влаховић.

Приликом одласка чланова СУБНОР-а нагласио је да је он научио на слуша наређења у рату и да сада он даје наређење „на стоти рођендан у што већем броју да заједно славимо живот и сетимо се славних дана иза нас“.