КАД ЖУПНИК НА ЧАСУ КАЖЕ…

О нарастању неофашизма у Европи, његовом све агресивнијем наступу као и могућим последицама повратка у мрачна времена пред Други светски рат разговарамо са Фрањом Хабулином, председником Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске (САБА), који је био активни учесник скупа антифашиста Балкана у Београду у организацији СУБНОР-а Србије.

Тешко се у Блајбургу у највећој мери нашао млађи свет, значи они који са народноослободилачким ратом у Југославији (1941-1945) немају баш никакве додирне тачке. Шта тера младе на таква окупљања или националистичка дивљања по стадионима?

ЗНА СЕ КО ВОДИ ИГРУ

Прво што треба истаћи је да Црква у свему има јасно активну улогу. Уосталом, она је и организатор скупа. Треба имати на уму да је Црква ушла у школе и да се деца систематски верски индоктринирају. То траје већ добрих четврт века. Значи, сви они који су у време када је све кренуло ишли у школу су људи од преко тридесет година. Они имају своје породице, и сада индоктринацију којој су сами били изложени преносе на своју децу. Ако жупник са олтара каже: „Треба ићи у Блајбург, све је организовано све плаћено, аутобуси чекају…“, онда се иде. Ту више нема питања. То је стварано годинама и плодови су ту.

У Југославији није било република које су изгубиле рат. Па од куда онда та потреба да се незадовољство манифестује на начин као да се управо тако нешто десило?

Ради се, пре свега, о национализму. Нико никоме није ништа крив, а сви су љути једни на друге. У недостатку правих политичких решења људима се нуде религија и национализам. Зато и имамо инциденте по стадионима, којекакве манифестације по градским трговима и слично.

Зар жеља за уласком у Европску унију није могла да утихне такве инциденте?

Очито је да не постоји одлучност и принципијелност власти да се озбиљније обрачунају са екстремном десницом. Иако им Устав даје и право и обавезу да то учине. У највишем правном документу стоји да је држава заснована на антифашизму. Међутим, када је у питању изражени национализам, главе се окрећу на другу страну. То ради и Европска унија, и то већ дуги низ година. На нашим просторима се не дешава ништа другачије од онога што се дешава и у Европи, па и шире у свету. Даје се простор нацистичким, радикалним, екстремно десничарским организацијама, да постоје и функционишу. Јасно је да то некоме одговара.

Као да смо се вратили у време када је фашизам тек настајао у двадесетим и тридесетим годинама прошлог века. Како смо себи то дозволили? Када смо престали да држимо своју судбину у сопственим рукама и предали је?

Да се разумемо. Није неофашизам толико моћан и толико бројан. Али има простор у медијима и то онда изгледа још драматичније. Ипак реч је о маргиналним скупинама које нам ништа не нуде сем мржње, нетолеранције по свим основама, од расне и религијске до националне.

А ШКОЛЕ СУ ТЕК ДРУГА ПРИЧА

Да ли то значи да смо као друштво пали на такав ниво да могу да нас заведу било какве појаве па и лажи? Јер то је сјајан увод за разне екстремистичке покрете.

Толико је медија, портала, званичних и незваничних на којима свако пише према сопственој вољи и знању, и свако има своју истину. Наравно, у зависности од кога ко их финансира. Све те истине и „истине“ збуњују човека до те мере да он више не може да разлучи у шта и коме може да верује, а у шта или кога не. Све је то дефинитивно наметнуто, и свакако не без разлога.

Колико се о фашизму и антифашизму учи у школама у Хрватској?

Тај део историје практично је уклоњен из уџбеника, тако да деца по окончању школе и немају слику о томе шта се заиста догађало у време Другог светског рата на нашим просторима и шта је била народноослободилачка борба, какав је био усташки режим, ко су били домобрани Љотићевци, четници, Недићевци, словеначки белогардејци… Мало ћу да карикирам, али у уџбеницима о овом делу историје, о Другом светском рату, говори се – да било је нешто, неки људи су отишли у шуму па су се ту тукли против Немаца. Ми морамо да вратимо у уџбенике праву историју о рату, истиниту, ма каква она била. Та историја не може бити ни лепша ни ружнија него што је била. Верујем да деца ипак нису неука и успеће да схвате шта је добро а шта није, умеће да прихвате добра искуства, а одбаце лоша.

Да ли је демократија, оваква какву сада познајемо, способна да нас сачува од неких сличних несрећа у будућности? Подсетимо они који су у Другом светском рату предводили своје државе били су јаки лидери. Данас таквих људи као да нема?

Рећи ћу нешто са чиме се можда и нећете сложити. Демократија данас у свету не постоји. У капитализму, као друштвеном систему, демократија, једноставно, није могућа. Прво и основно, не постоји слобода личности, појединца.

Остаје нам социјалдемократија која би могла да помири те две ствари и промени неке историјске и друштвене токове. Да приближи неке погледе. Али социјалдемократија мора да се врати својим коренима.

А то је, пре свега, социјално осетљиво и социјално одговорно друштво – рекао је Фрањо Хабулин, председник САБА Хрватске у разговору за „Борац“.