МЛАДИ ЉУДИ ЗНАЈУ ШТА ЈЕ ЗА БУДУЋНОСТ ДОБРО

Да ли смо се за увек решили фашизма? Да ли је за то била довољна победа у рату који је однео више од 73 милиона живота, како на страни победника тако и на страни поражених, од чега скоро 50 милиона недужних, цивила, жена, деце.

Шта је свет научио из ове велике драме и да ли смо сигурни да нешто слично више никада неће бити поновљено? О томе смо имали прилику да разговарамо са др Улрихом Шнајдером, Генералним секретаром Међународне федерације антифашиста и покрета отпора, учесником Скупа антифашиста одржаног у Београду у организацији СУБНОР-а.

Господине Шнајдер, стиче се утисак да смо се у Европи вратили у тридесете године прошлог века, време када је фашизам био у пуном успону. Како је то могло да се деси, у чему смо погрешили?

Десиле су се две веома проблематичне ствари. Оне идеје којима смо се некада руководили, попут социјалне једнакости, права на избор, на синдикалну подршку…, нестале су. Уместо њих, уочљив је повратак екстремистичких идеологија. Као да смо устукнули пред десничарским схватањима, расизмом, национализмом… Људи уочавају проблеме, али не проналазе прави одговор на питање – како се са њима носити. Не разумеју ствари и онда инстинктивно траже непријатеља. По правилу, први на удару су странци, дођоши. Тако функционише идеја политичке деснице.

ГЛАВНИ ПРОБЛЕМ ЈЕ ПРОПАГАНДА

Да ли постоји начин да младе генерације научимо како да се носе са таквим изазовима. Јер, практично свакодневно, смо сведоци нереда и демонстрације мржње на стадионима, по градским трговима и сличним јавним окупљалиштима?

Наравно да постоји. На стадионима, на пример, хулигани и разне групе расиста најчешће су концентрисани на једном делу трибина. Али на другим деловима су такође млади, они који су против насиља. Који траже другу опцију. Данашњи фудбалски клубови махом су састављени од играча из различитих држава, различитих су раса и нација, па ипак нико од навијача неће реаговати као расиста када је реч о тиму за који навија. Напротив. Значи постоји нешто што све њих везује и ту везу треба искористити.

У Пољској постоји друштвена иницијатива са називом: „Да се не понови“, и њихова мисија је управо да утичу на фудбалске навијаче. Али морамо бити свесни де је то сложен посао. Ако желиш да позитивно делујеш мораш да познајеш прошлост, историју. У Немачкој, на пример, чин комеморације се у великој мери изменио. Имали смо покушаје да се одавање поште жртвама фашизма искористи као плацдарм за манифестације против времена социјализма. Те ствари су неупоредиве и не могу се стављати у исти кош. У фашизму људи су убијани, милиони њих. И у социјализму су постојали најразличитији облици малтретирања, узнемиравања, имали смо полицијске истраге, политичке прогоне, бирократске препреке, али то ни на који начин није упоредиво са злочином фашизма.

Наравно, главни проблем је пропаганда. Млади људи немају јасну представу о свему томе и не могу правилно да се оријентишу. Наш задатак је, између осталог, да им помогнемо у том сналажењу.

Али и да пронађу праве одговоре за проблеме који притискају све генерације, и младе и старе. А то значи идентификовати онога ко је одговоран за свеприсутну незапосленост. То свакако нису странци, већ они који су задужени да нуде послове, или одређују ко ће колика примања имати.

Морамо све поменуто да разјаснимо младим људима, и не само њима. Ми у Немачкој бавимо се тиме веома предано и у сарадњи са синдикатима. Добри контакти су у том смислу веома важни, јер заједнички противник није негде ван фабричког круга, већ у њему, на врху, оличен у менаџменту.

Ви и ја припадамо послератној генерацији. Наша деца су од њега још удаљенија. Да ли то значи да смо управо ми у неком тренутку направили грешку и дозволили појаву неофашизма? И да ли смо, као генерација, способни да их научимо другачије?

Није ствар само у учењу. Мада сам ја као неко ко учи децу веома свестан како им је тешко прићи. Тачно је, ја им предајем, они уче, али на крају, сами долазе до неких закључака. Оно што ми морамо да радимо је да слушамо њихова размишљања, њихове ставове, а не само да им објашњавамо и кажемо: трагедија никада не сме бити заборављена. Ако они немају то искуство, а у Немачкој, на пример, већ дуже га немају, треба им рећи: Немате искуство са ратом, али имате га са његовим последицама и морате да схватите зашто је то тако. Морамо да објашњавамо, али морамо и да слушамо како они виде ствари, и да им одговоримо на то што су видели.

Постоји проблем у многим земљама са јаком антифашистичком традицијом. Ветерани умеју да кажу: ми знамо шта нам се десило, и то је то. У Француској, на пример, обележавања борбе против фашизма су веома импресивне, али и они су схватили да није све у ономе што ветерани кажу, него и у разговору о томе са младима. То је по принципу: мој став је искрен, желим да га образложим, али морам да чујем и шта ти о свему мислиш. У Немачкој такво искуство имамо већ дуги низ година.

ДЕМОКРАТИЈА НИЈЕ ПРЕТЕРАНО ПРИХВАЋЕНА

Да ли је демократија какву данас познајемо, способна да се избори са неофашистичким идејама? Јер у време Другог светског рата антифашистичку коалицију су предводили истински историјски великани попут Черчила, Де Гола, Стаљина… Данас таквих лидера нема…

Демократија је у овом тренутку свакако најбоље решење. Али истинска демократија подразумева да су у њу сви интегрисани. И то не тек кроз устаљено гласање на изборима сваке четири године, већ да и у периодима између избора свакодневно расправљамо, размењујемо мишљења, доносимо одлуке, не пристанемо на став да за нешто не постоји алтернатива.

Ако прихватамо да се не само изјашњавамо већ и да претходно о свему разговарамо, бићемо способни да зауставимо десничарске политике. Како кроз правни систем, тако и интегришући и оне који другачије размишљају.

Искрено, по том питању и нисам претерано оптимиста, пошто демократије у својој правој суштини није претерано прихваћена“ – рекао је др Улрих Шнајдер, генерални секретар Међународне федерације антифашиста, у разговору за „Борац“ и Портал СУБНОР-а на интернетској мрежи.

Сл.Самарџија