ПРЕЛАЗАК ИНИЦИЈАТИВЕ НА СТРАНУ САВЕЗНИКА, НОВЕМБАР 1942 — МАЈ 1944.

ОПЕРАЦИЈЕ НА ИСТОЧНОМ ФРОНТУ, НОВЕМБАР 1942—МАЈ 1944.

Зимска офанзива Црвене армије 1942/43. — Врховна команда Црвене армије у октобру 1942. донела је одлуку да са трупама Југозападног, Донског и Стаљинградског фронта предузме офанзиву за уништење немачких снага у ширем рејону Стаљинграда (операција Уран). Прорачуни о попуни и формирању нових јединица показали су да ће Врховна команда располагати до зиме снагама које ће моћи извести офанзиву на фронту од Воронежа до Кавказа и на неким одсецима централног и северног дела Источног фронта. Фронтови, предвиђени за офанзиву, појачани су са 75 артиљеријских и минобацачких пукова, па је укупно у њиховом саставу било 230 артиљеријских и минобацачких пукова и 115 дивизиона реактивне артиљерије (каммиуа). Од оклопних снага на фронту је било при­купљено 7 оклопних и моторизованих корпуса, 14 самосталних оклопних бригада и 3 оклопна пука.

Немци су наслућивали да се прикупљају велике снаге дуж леве обале Дона и јужно од Стаљинграда, али нису сагледали њихову праву јачину, нити су веровали у њихову велику ударну снагу. Од почетка новембра претпостављали су да би Црвена армија на Дону могла извести зимску офанзиву с ограниченим циљем. На Дону су стајале од Воронежа до великог лука Дона мађарска 2, италијанска 8. и румунска 3. армија; касније, позади њиховог распореда, привучене су релативно слабије немачке снаге. У рејону Стаљинграда нем. 6. армија, а на фронту јужно од Стаљинграда била је немачка 4. оклопна и румунска 4. армија.

Уочи совјетске противофанзиве Југозападни фронт (под ко­мандом генерала Н. Ватутина) имао је три армије које су запоселе 250 км фронта; Донски фронт (под командом генерала К. Рокосовског — в.) имао је три армије развијене на 150 км фронта; Стаљинградски фронт (под командом генерала А. Јерјоменка) имао је четири армије и једну привремено код Астрахана; сва три фронта имала су укупно преко 1000 000 војника. Њима ће пружити подршку знатно ојачане совјетске ваздухопловне снаге, укупно 1414 авиона. Задатак тих фронтова био је да пробију непријатељев фронт на Дону и јужно од Стаљинграда, и да широким обухватом затворе обруч код Калача и потом униште опкољене снаге.

Трупе совјетског Југозападног и Донског фронта прешле су са Дона у противофанзиву 19. новембра, а Стаљинградског фронта, јужно од Стаљинграда, 20. новембра. Немачка 6. армија, део немачке 4. оклопне армије и део румунске 4. армије (укупно 22 дивизије са око 300 000 људи) нашли су се убрзо у окружењу. — У покушају да поправе ситуацију, Немци су између група армија А и Б, с обе стране Дона, формирали 27. новембра групу армија Дон под командом фелдмаршала Е. Манштајна, са задатком да задржи совјетске снаге и деблокира Стаљинград. Но, совјетске снаге су је успешним дејствима, до почетка јануара 1943, у томе спречиле. Ситуација опкољене немачке 6. армије у Стаљинграду постала је безнадежна. Пошто је претрпела огромне губитке (у десет дана борби погинуло је или умрло од напора и глади 100 000 војника), 6. армија је пресечена на две групе које су се, напокон, предале: јужна, са фелдмаршалом Ф. Паулусом, 31. јануара, а северна 2. фебруара. Заробљено је 91 000 Немаца, међу којима је био 1 фелдмаршал, 24 генерала и 2500 официра; на бојишту је нађено око 147000 лешева ( Стаљинградска битка). Тако је једна од најзначајнијих битака 2. СР завршена пуном победом совјетских оружаних снага.

Група армија А повлачила се са Кавказа под тешким околно­стима: када је 29. децембра почело повлачење, трупе совјетског Јужног фронта, подржане од 8. ваздухопловне армије, приближиле су се низ Дон Ростову на 150 км, а истурени делови групе армија А били су тада на Тереку, удаљени од Ростова преко 600 км. Ус­клађујући своја дејства с офанзивом јужно од Дона, трупе Закавкаског фронта, уз подршку 4. и 5. ваздухопловне армије, почеле су офанзиву 29. децембра, истог дана када су се Немци почели повлачити са Кавказа. План да се окружи и уништи група армија А није успео; немачка 1. оки. армија (без 2 оклд) успела је да се повуче ка Ростову, а 17. армија (са 2 оклд из 1. оки. армије) ка Таманском полуострву. У фебруару су последње немачке јединице напустиле област између Кавказа и Дона; у њиховим рукама остао је једино Кубански мостобран ( Кубан), који су утврдили.

Док је сав осовински фронт, од средњег тока Дона до Кавказа, био у покрету, 13. 1. 1943. наступила је нова етапа совјетске зимске офанзиве проширењем операција даље на запад, на горњи ток Дона. Трупе Воронешког фронта (3. оклопна, 40, 60. и 38. армија), 13. армија из Брјанског и 6. армија из Југозападног фронта, уз подршку 2. ваздухопловне армије, прешле су у офанзиву на фронту ширине 500 км, против главнине снага групе армија и9 (2. немачка, 2. мађарска и 8. италијанска армија). Њихов задатак је био да у две етапе разбију непријатеља пред собом и створе предуслов за офанзиву ка Курску и Харкову.

Немачка Врховна команда наредила је да трупе групе армија Б одлучно бране овај фронт и не дозволе пробој Црвеној армији ка Дњепру и Азовском мору, јер би се губитак Донецког басена тешко одразио на немачку привреду, а могао би довести до одсецања главних немачких снага на јужном делу Источног фронта. У тој етапи обостране снаге бројчано су биле приближно једнаке, али је ударна моћ Црвене армије била знатно већа, поред осталог, јер су немачке и квислиншке снаге због великих губитака и повлачења биле већ прилично деморалисане. Осим тога, совјетске јединице имале су надмоћност у артиљерији и тенковима; на тежишту офанзиве та надмоћност била је четворострука. У то време стратегијска превласт у ваздуху прелази на страну совјетског ваздухопловства. Немачки фронт одмах је пробијен и убрзо је сав био у повлачењу. Дошло је и до распада неких осовинских јединица; мађарска и италијанска армија дефинитивно су повучене с фронта и замењене немачким. Продирући и даље на југ и запад, совјетске трупе ослободиле су Курск, Белгород и Харков; у другој половини фебруара приближиле су се Дњепропетровску на великом завоју Дњепра и избиле на р. Мијус. Ослобођена су нафтоносна поља Кавказа, житородни Кубан и Поволжје (ТИо6о/иоК.бе), и успостављена жел. веза Стаљинград— Ростов на Дону, веома важна за даље операције Црвене армије.

Немци су улагали велике напоре да зауставе напредовање Црвене армије. На Јужни фронт, на којем је опасност за њих била највећа, пребацили су из западне и југоисточне Европе извесне оклопне и пешадијске снаге. Затим је група армија Југ (1. и 4. оклопна армија, армијске групе Кемпф, Холлидт и Фреттер Пицо), која је 13. фебруара поновно формирана, уз новостигле снаге и подршку 530 авиона извела главним снагама 19. фебруара противудар на велику совјетску избочину јужно од Харкова и на мање истурени клин према р. Десни, на свом левом крилу. Тај противудар је до краја марта довео до повлачења совјетских снага на Донец и до губитка Харкова и Белгорода. У Украјини се фронт тада постепено смиривао и стабилизовао; протезао се од Таганрога на Азовском мору, рекама Мијус и Донец, са испадним луком према западу код Курска.

Док су главне операције Црвене армије водене на јужном фронту, постигнут је успех и на другим фронтовима. Део трупа Волховског фронта, у садејству са снагама Лењинградског фронта и уз подршку 13. ваздухопловне армије, авијације и артиљерије Бал­тичке флоте и Ладошке флотиле, од 11. до 18. јануара разбио је део немачког блокадног фронта на јужној обали Ладошког језера. Због наступајућег годишњег доба то је било од животног значаја за опкољени рејон Лењинграда, који се у току зиме снабдевао, искључиво, преко залеђеног Ладошког језера (Пут живота). Од тада су се Лењинградски фронт, Балтичка флота и становништво блоки­раног ширег рејона града могли снабдевати копненим путем преко деблокираног појаса, на којем је за мање од 15 дана подигнута пруга која је спајала Лењинград са волховским железничким чвором.

Између Волховског и Брјанског фронта остале су од пролећа 1942. две немачке избочине: демјанска ( Демјанск) и ржевска, између којих су се уклиниле снаге Калињинског фронта; трећа је формирана напредовањем снага Црвене армије, северно и јужно од ње, фебруара 1943. у изворном делу р. Оке. У складу планиране зимске офанзиве 1942/43, Врховна команда Црвене армије је наредила да се ликвидирају ове избочине и фронт поравна. У периоду фебруар—март трупе Калињинског и Западног фронта напредовале су до 160 км, ликвидирале ржевску избочину и поравнале фронт на линији Занознаја (3ауо3Хан)—Велиж. Извучене трупе Немци су пребацили на избочину код Орела, решени да је задрже. У нападима на ту избочину, јединице Црвене армије постигле су само мање теренске успехе. Трупе Северозападног фронта приморале су крајем фебруара немачке снаге да напусте демјанску избочину.

Тако је и тај део Источног фронта поравнан и стабилизован; крајем марта северни део Источног фронта протезао се на линији Мценск— Киров—Великије Луки—Иљмењско језеро—Лењинград. — За то време на совјетско-финском фронту није било важнијих промена. Осим локалних активности, цео Источни фронт смирио се до друге половине 1943. Обе стране су се припремале за наредну офанзиву.

Летња и јесења офанзива Црвене армије 1943. — Због великих пораза на Источном фронту у зиму 1942/43, и у Африци средином јануара, проглашена је у Немачкој тотална мобилизација која је обухватила све мушкарце од 16 до 65 година и жене од 17 до 50, што је омогућило да оружане снаге добију још 2 милиона људи. Тиме се број људи под оружјем попео на 9 500 000. Немачка је средином 1943. имала 322 дивизије (32 оклопне) и мање формације јачине 5 дивизија. Производња наоружања била је у пуном успону и поред савезничких бомбардовања ( Немачка).

Наступањем пролећног периода, Немачка је покушавала да поновно преузме иницијативу на Источном фронту. Неуспеси су јој пољуљали углед, па су сада, сем војних и економских разлога, подстицали на офанзиву и политички. Немачка војска на Истоку у пролеће 1943. није била у стању да предузме офанзиву великих размера.

Совјетска избочина код Курска, која се уклинила на споју група армија Југ и Центар, пресецала је рокадне комуникације тог дела немачког фронта. Осим тога представљала је претњу да са ње крену моћне совјетске снаге у напад. С обзиром на то што је лево крило совјетског фронта било јако увучено, постојала је могућност да Црвена армија одсече немачке главне снаге у Украјини и ослободи Украјину. Зато је немачка Врховна команда још у априлу донела одлуку да нападне и уништи совјетске снаге на курској избочини.

Заповест за напад Хитлер је издао 15. априла и одмах је разра­ђен план за ту операцију, названу Зитаделле. Било је предвиђено да се она изведе у две етапе: у првој ће се пробити совјетски фронт са севера, од Орела (Опе/и), и с југа, од Белгорода, а у другој ће се окружити и уништити совјетске снаге у захвату курске избочине спајањем два клина са севера и југа источно од Курска. Да би се привукао што већи број пешадијских дивизија, одгођен је почетак офанзиве и коначно утврђен за 5. јул. До тог времена Немци су око курске избочине прикупили 34 пешадијске, 14 оклопних и 2 мото­ризоване дивизије, укупно око 900 000 војника, 2700 тенкова и 10.000 топова и минобацача; за подршку ангажоване су 4. и 6. вазд. армија са око 2000 авиона.

Совјетска Врховна команда је још у пролеће била упозната са немачким намерама у рејону Курска, те је донела одлуку да се избочина утврди и на њој сачека немачки напад, а касније да се пређе у офанзиву широких размера која ће захватити Источни фронт од Великије Луки до Азовског мора. Материјална основа за ту офанзиву обезбедена је великим порастом производње ратне индустрије. Црвена армија је тада имала преко 450 дивизија. Највећи терет рата, у склопу антифашистичке коалиције остао је и даље на Црвеној армији, али је то сада Совјетски Савез лакше подносио.

Курску избочину је на северу бранио Централни фронт под командом генерала К. Рокосовског, а на југу Воронешки фронт под командом генерала Н. Ватутина. За подршку Централног и Воронешког фронта предвиђене су 2, 16. и 17. вазд. армија и авија­ција за даљна дејства — укупно 2900 авиона. Позади је био Степски фронт под командом генерала И. Коњева.

Немачки напад почео је 5. јула ( Курска битка). У десетодневним борбама Немци су претрпели велике губитке и пот­пун неуспех. То је био крај последњег покушаја да поврате изгубљену стратегијску иницијативу на Источном фронту. Совјетска Врховна команда оценила је да је наступио тренутак за другу фазу битке; да на курској избочини преде у противофанзиву да би ликвидирала орелску избочину на северу и белгородско-харковску на југу. У тешким борбама до 5. августа Орел је ослобођен, а цела избочина ликвидирана до 18. августа, када се фронт поравнао и привремено стабилизовао источно од Брјанска. До 5. августа ослобођен је Белгород. После тешких борби, ослобођен је 23. августа Харков, чиме је ликвидирана белгородско-харковска избочина.

Елиминисањем орелске и белгородско-харковске избочине ство­рени су услови за трећу, главну етапу совјетске летње офанзиве, која ће захватити Источни фронт од Великије Луки до Азовског мора. Још у току курске битке совјетска Врховна команда разрадила је план за општу офанзиву, којим је предвиђено ослобођење источног дела Белорусије, источне Украјине са Донским басеном до Дњепра и Таманског полуострва. У офанзиви ће учествовати 6 фронтова са 38 армија, 6 вазд. армија, као и Црноморска флота и Азовска флотила. То ће бити највећа офанзива по ширини фронта и ангажованим снагама коју је Црвена армија до тада извела. У очекивању те офанзиве, Немци су убрзано утврдили Источни бедем, који је ишао линијом р. Нарва—Чудско језеро—Псков—Невељ (Хеее/иб)—Витебск—Орша—Сож—Дњепар—р. Молочна (Мојиоххо,x)—Керчко полуострво. За његову одбрану привукли су још снага са запада.

Група армија Југ бранила је Донецки басен и Украјину од Азовског мора реком Мијус, Северским Донецом до Харкова и дуж избочине која се ту формирала за време совјетске офанзиве. Ослабљена у курској бици, сада је имала у своме саставу 6. и део 8. армије и 1. и 4. оклопну армију (28 пешадијских, 12 оклопних, 1 моторизовану, 1 брдску и 3 дивизије за осигурање — укупно 45 дивизија); на Таманском полуострву била је изолована 17. ар­мија (16 слабијих пешадијских дивизија, од којих 8 румунских, 7 немачких и 1 словачка), а на Криму румунска 3. армија. Према њој од Азовског мора до Сумија (ЦyМу) била су четири совјетска фронта: Јужни, Југозападни, Степски и Воронешки фронт, а на Кубану Севернокавкаски. Трупе Југозападног фронта (1. и 8. гардијска, 3, 6, 12. и 46. армија), под командом генерала Р. Малиновског, уз подршку 17. вазд. армије, прешле су у напад 13. августа. Јужни фронт (2. гардијска, 5. ударна, 28, 44. и 51. армија), под командом генерала Ф. Толбухина, подржан од 8. вазд. армије, а касније и од Азовске флотиле, прешао је у напад 18. августа. Немци су се у почетку успешно бранили на Донецу. Али, када су трупе Југо­западног и Јужног фронта разбиле 6. армију, продирући према Дњепру и када су трупе Југозападног фронта напале десни бок немачке и. оклопне армије који је остао незаштићен, команда групе армија Југ наредила је 8. септембра да се немачке снаге у Донецком басену повуку под борбом на Дњепар—р. Молочна, на крајњи десни део Источног бедема.

У међувремену, Степски фронт (5. гардијска оклопна, 7. гар­дијска, 53, 57. и 69. армија), под командом генерала И. Коњева, подржан од 5. вазд. армије, Воронешки фронт (4, 5. и 6. гардијска армија, 27, 38, 40. и 47. армија и 1. оклопна армија), под командом генерала Н. Ватутина, подржан од 2. вазд. армије, и Централни фронт (13, 48, 65. и 60. армија и 2. оклопна армија), под командом генерала К. Рокосовског, подржан од 16. вазд. армије, прешли су у офанзиву 26. и 27. августа, на лево крило групе армија Југ (8. и 4. оклопна армија) и деснокрилну 2. армију из састава групе армија Центар. Совјетске снаге су 7. септембра пробиле фронт 2. армије. Тиме је био угрожен леви бок и позадина 4. оклопне армије, која је заједно са 8. армијом била тешко притиснута с фронта. Управо када је попустио отпор немачких деснокрилних армија на Северском Донецу и почело њихово повлачење ка Дњепру и р. Молочни, у немогућности да издрже притисак, 4. оклопна и 8. армија почеле су да се повлаче према Дњепру, на свој део Источног бедема. Одступајући кроз источну Украјину, Немци су систематски рушили градове и комуникације и спаљивали села, стоје знатно успоравало напредовање совјетских јединица. Црвена армија је предузела гоњење и до 22. септембра Централни, Воронешки и Степски фронт избили су на леву обалу Дњепра. Ослобођењем Донецког басена, Црвена армија постигла је велики успех. Рударска и индустријска постројења Донецког басена брзо су поправљена и укључена у ратни потенцијал совјетске државе.

Док су се развијале операције на јужном делу фронта ка Дњепру, групу армија Центар напале су трупе три фронта: Брјанског, За­падног и Калињинског, од Брјанска до Великије Луки. Армије Западног фронта (5, 10, 33, 31, 21, 49. и 68. армија, 10. гардијска армија, 5. моторизовани и 6. гардијски корпус) под командом генерала В. Соколовског, прешле су 7. августа у напад. На десном крилу Калињински фронт (3. и 4. ударна армија, 6. и 11. гардијска, 39. и 43. армија), под командом генерала А. Јерјоменка, прешао је у напад 14. септембра. Трупе та два фронта подржавале су 1. и 3. вазд. армија. Брјански фронт — 3, 11, 50. и 63. армија и 11. гардијска армија, под командом генерала М. Попова, прешао је у напад 17. септембра. Сасвим на југу, на Таманском полуострву, Севернокавкаски фронт (9, 18. и 56. армија), под командом генерала И. Петрова, уз подршку 4. вазд. армије, Црноморске флоте и Азовске флотиле прешао је 9/10. септембра у напад искрцавањем поморског десанта у Новоросијск. У другој половини септембра сав Источни фронт, од Великије Луки до ушћа Кубана, био је у покрету.

Док су напредовале према Дњепру, армијама Централног, Воронешког, Степског, Југозападног и Јужног фронта совјетска Врховна команда је наредила да форсирају реку из покрета, осло­боде Кијев, Дњепропетровск и Криви Рог и образују мостобране на десној обали Дњепра, са којих ће се продужити наступање у западну Украјину. Дњепар је био део Источног бедема, па га је од Гомеља до ушћа бранила група армија Југ и 2. армија из са­става групе армија Центар, које су се под притиском совјетских снага повукле на његову десну обалу. Пошто су ослободили све градове и мања места у простору између Северског Донеца и Дњепра, предњи делови совјетских армија избили су у другој поло­вини септембра на Дњепар, ликвидирали мање непријатељеве мосто­бране и отпочели форсирање реке. Партизани и становништво пружили су значајну помоћ Црвеној армији. И поред најжешћег немачког отпора, до краја септембра Централни фронт образовао је седам, а Воронешки фронт на десној обали Дњепра 9 већих и мањих мо­стобрана. Степски фронт је до 10. октобра образовао 5, а Југоза­падни 2 мања мостобрана. На фронту цд 700 км од Гомеља до Запорожја (3анопооК.бе) на великом завоју Дњепра, совјетске армије у садејству с Дњепарском флотилом форсирале су из покрета Дњепар и, на његовој десној обали, образовале 23 непове­зана мостобрана. Форсирањем Дњепра доведена је у питање одбрана на Источном бедему и створене су могућности за даље напредовање Црвене армије ка југозападној граници Совјетског Савеза. На Таманском полуострву Севернокавкаски фронт избио је до 9. октобра на Керчка врата тако да се немачка 17. армија, после претрпљених тешких губитака, повукла на Керчко полуострво на Криму. Делови совјетске 18. и 56. армије, у садејству са Црно­морском флотом и Азовском флотилом, извели су крајем октобра и почетком новембра два десанта на Керч и успоставили мостобран који је омогућио даље наступање на Криму.

Трупе фронтова који су напредовали на десном крилу, у току септембра ослободиле су Брјанск, Јељњу и Смоленск. Крајем септембра фронт се на северу приближио Источном бедему и протезао од Велижа до р. Сож, а одатле дуж саме линије Источног бедема уз реке Сож, Дњепар, који је на више места преден, и Молочну. Врховна команда Црвене армије преименовала је 20. октобра Воронешки, Степски, Југозападни и Јужни фронт у Први, Други, Трећи и Четврти украјински фронт, Калињински у Први прибалтички, Прибалтички у Други прибалтички фронт, а Централни у Белоруски фронт.

Врховна команда Црвене армије наредила је да Први украјински фронт ослободи Кијев и у његовом рејону образује стратегијски мостобран, да Други и Трећи украјински фронт у завоју Дњепра, западно од Дњепропетровска, образују други стратегијски мосто­бран, а Четврти украјински фронт да пређе р. Молочну и избије на леву обалу Дњепра од Запорожја до ушћа реке.

Борбе су се наставиле на ћелом фронту. Армије Првог украјин­ског и Белоруског фронта продужиле су офанзиву 3. новембра, па је Први украјински фронт ослободио Кијев 6. новембра. Немци су уочили опасност од совјетског мостобрана формираног у рејону Кијева, па су ту прикупили снажну групацију ојачану свежим сна­гама из западне Европе. Прво су извели противудар јужно од Кијева 8. новембра, а потом су са западне стране, с јаким оклоп­ним снагама, покушали 12. новембра да поновно заузму Кијев. У тешким борбама, трпећи велике губитке, заузели су Зитомир, али даље нису могли. У току новембра и децембра повремено су обнављали нападе, али су крајем године одустали од даљих покушаја. Јединице Црвене армије задржале су мостобран ширине око 230 и дубине око 150 км. — Десно од Првог украјинског фронта, трупе Белоруског фронта ослободиле су Гомељ, избиле пред Мозир (Мосупб) и Жлобин и приближиле се Могиљову. Почетком новембра, пошто су пробиле јако утврђени фронт на р. Молочни, трупе Четвртог украјинског фронта избиле су на Дњепар и Перекопску превлаку (ТлепеКонцКуу непеиуеен). Тиме су немачку 17. армију на Криму одсекле од групе армија Југ. Везу са опкољеном армијом на Криму, Немци су одржавали једино морем, а будући да су је нападале совјетске подморнице, торпедни чамци и авијација, организовали су јаку ваздушну заштиту. Трупе Другог и Трећег украјинског фронта на Дњепру, које су се налазиле између Првог и Четвртог украјинског фронта, имале су пред собом око 37 немачких дивизија. У тешким борбама оне су до краја године образовале други стратегијски мостобран у завоју Дњепра, од Черкасија (ВепКаццу) до Никопоља (ХуКоноАб), широк око 400 и дубок око 100 км. За исто време Први и Други прибалтички фронт образовали су избочину између Великије Луки и Витебска, дубине до 150 км. Крајем 1943. фронт на Истоку је био изломљен и протезао се, углав­ном, линијом Лењинград—Кириши—Иљмењско језеро—Великије Луки—Идрица—Витебск—Орша—Злобин—Мозир— Коростењ—Бела Церков (Берна ИлепКоеб)—Черкаси—Никопољ—р. Дњепар дп ушћа. Ослобођена је источна Украјина, део Белорусије и сав преостали део Русије, јужно од линије Вјазма—Великије Луки. У операцијама у лето и јесен 1943. совјетске армије разбиле су око 40 немачких дивизија.

Преокрет ситуације на Источном фронту одразио се на међу­народне односе. Он је утицао на планове западних савезника о Европи и Азији. Немачка Врховна команда била је присиљена да из западне Европе повремено одваја снаге и упућује на Источни фронт, што је олакшало положај западних савезника у Италији и њихов задатак искрцавања у западној Европи. На територији Совјетског Савеза, од припадника народа који су били још под немачком окупацијом, формирају се јединице за борбу против нацистичке Немачке. Од марта у саставу совјетског ваздухопловства дејствовала је француска ваздухопловна група Нормандие. У мају је почело формирање 1. пољске дивизије Тадеусз Кошциусзко. У Москви је 12. и 13. јула основан Национални комитет Слободна Немачка, који је упутио апел немачкој армији и народу за борбу против фашизма. У октобру је формирана румунска дивизија Тудор Владимиресцу. У јулу 1942. формиран је и први чехословачки батаљон, који је у мају 1943. прерастао у 1. самосталну бригаду.

Совјетска влада је у јуну и јулу успоставила дипломатске односе с Египтом и Етиопијом. У августу је, заједно са западним са­везницима, признала Француски комитет националног ослобођења (Цомите Францаис де ла либератион натионале) са којим је већ сарађивала. У децембру је са чехословачком владом у избеглиштву потписала споразум о савезу, а заједно са В. Британијом 29. 1. 1942. и споразум о савезу с Ираном.

Зимска офанзива Црвене армије 1943/44. — Победе Црвене армије у претходној години створиле су повољне услове за офанзивна дејства у наредном периоду. До почетка 1944. она је ослободила око милион км2, са око 46 милиона становника; под окупацијом остало је још око 906 хиљада км2, са око 39 милиона становника. Почетком 1944. у оружаним снагама Совјетског Савеза било је 6 736 000 људи (КоВ 5 987 000, РВ 408 000, РМ 266 000 и ваздушнодесантне јединице 75 000). Укупно је било 480 пешадијских, коњичких, моторизованих и ваздушнодесантних дивизија, 55 самосталних пешадијских, моторизованих, коњичких и ваздушнодесантних бригада (у резерви Врховне команде), 35 оки. и мех. к, 46 самосталних оки. и мех. бр., 80 арт. и минобацач­ких дивизија, 73 самосталне арт. и минобацачке бр, 128 вазд. ди­визија са 8818 авиона; топова и минобацача (без каћушд) било је 97 690, а тенкова и самоходних оруђа 5628. Совјетска РМ (Северна, Балтичка и Црноморска флота, Азовска флотила и флотиле на рекама и језерима) имала је почетком 1944: 2 бојна брода, 6 крстарица, 26 разарача, 126 торпео!них чамаца, 80 подморница и 1206 авиона. У то време Немци су имали на Источном фронту (укључивши и финско ратиште) 205 својих и 20 сателитских дивизија (без финских). У окупираној Европи имали су тада 76 дивизија, а у Немачкој 27 допунских. Немачке поморске снаге, заједно са румунским и финским, имале су тада 2 бојна брода, 5 крстарица, 53 разарача, 120 торпедних чамаца, 230 подморница и 430 авиона. Већина тих снага базирала је у Балтичком мору. Немачке армије имале су два пута више дивизија (16—18) од совјетских; немачке дивизије биле су за 1/3 веће од совјетских, а немачка оклопна ди­визија одговарала је совјетском оклопном корпусу.

Совјетска Врховна команда је, у духу међусавезничких одлука о заједничком удару на Немачку, крајем 1943. планирала да се офанзива продужи по групама фронтова, од Балтика до Црног мора (фронт ширине 2500 км), да се разбију немачке снаге и, у току зиме 1943/44, одбаце 300—500 км на запад. Немци су се ресили на стратегијску одбрану да би одржали освојено земљиште и истрошили совјетске оружане снаге.

Немачка група армија Север (под командом генерала Г. Кихлера), састава 16. и 18. армија (укупно 47 дивизија, 2 бригаде и 2 пука), подржана од 1. вазд. армије (200 авиона), држала је дубоко ешелониран фронт испред Лењинграда до јужно од Невеља. Групу армија Север подржавала је немачка флота на Балтику. Према групи армија Север били су Лењинградски фронт (2. ударна, 23, 42. и 67. армија, укупно 33 пд, 3 самосталне пеш. бригаде, 4 са­мосталне оклопне бригаде и 13. вазд. армија са 461 авионом), под командом генерала Л. Говорова; Волховски фронт (8, 54. и 59. армија, укупно 22 пд, 6 самосталних пеш. бригада, 4 самосталне оклопне бригаде и 14. вазд. армија са 257 авиона), под командом генерала К. Мерецкова; Други прибалтички фронт (1. и 3. ударна, 6. и 10. гардијска и 22. армија, укупно 45 пд, 3 самосталне пеш. бригаде, 4 самосталне оклопне бригаде и 15. вазд. армија са 355 авиона) под командом генерала М. Попова. Поред копнених снага, на Балтику, у Финском заливу, била је Балтичка флота, а на Ладошком језеру Ладошка флотила. Циљ офанзиве био је потпуно деблокирање Лењинграда и Лењинградске области, и стварање услова за ослобођење Прибалтика и Карело-Финске Републике. Истовремено, совјетска Врховна команда припремила је офанзиву на фронту од р. Припет до Црног мора. Тај фронт, јужно од Полесја (Илојиецбе), почетком јануара 1944. браниле су немачка група армија Југ (1. и 4. оклопна, 8. и армијска група Украјина) под командом фелдмаршала Е. Манштајна, и група армија А (не­мачка 6. и 17, румунска 3. армија и немачки самостални 44. кор­пус, уз подршку 4. вазд. армије), под командом фе’дмаршала Е. Клајста. Обе немачке групе армија имале су око 90 дивизија (56 пешадијских, 15 оклопних, 7 моторизованих, 3 коњичке дивизије, 2 ловачке, 5 брдских, 2 полицијске дивизије и 1460 авиона). Према њима били су Први, Други, Трећи и Четврти украјински фронт са 2, 5, 17. и 8. вазд. армијом. Сва четири совјетска фронта имала су 168 пешадијских, 9 коњичких дивизија, и 2360 авиона. За координацију дејстава Првог и Другог украјинског фронта одређен је маршал Г. Зуков, а Трећег и Четвртог маршал А. Васиљевски. Задатак тих фронтова био је да ослободе преостали део Украјине и избију на југозападну границу Совјетског Савеза.

Јединице Лењинградског и Волховског фронта прешле су у на­пад 14. јануара. Наредног дана су пробиле непријатељев фронт и до 30. јануара избиле у висину доњег тока р. Луге, 100 км за­падно од Лењинграда. И Други прибалтички фронт прешао је у напад, везујући немачку 16. армију, тако да није могла помоћи левокрилној 18. армији. Продором на запад ка Чудском језеру скратио се совјетски фронт на северу, па је совјетска Врховна команда 13. фебруара расформирала Волховски фронт и његове армије доделила Лењинградском и Другом прибалтичком фронту. Немци су безуспешно настојали да се одрже на р. Луги. Снаге Лењинградског и Другог прибалтичког фронта избиле су до 2. марта на линију р. Нарва, Чудско језеро, Псков, Пустошка и ту прешле у одбрану. У дотадашњим борбама уништене су 3 немачке дивизије, а 23 су претрпеле тешке губитке. Немачке снаге одбачене су 220— 280 км од Лењинграда.

На јужном делу фронта, Први украјински фронт прешао је у офан­зиву 24. XИИ1943, а Други украјински фронт 5.1 1944. После пробоја непријатељевог фронта, крајем јануара, оба фронта окружила су и уништила у корсуњшевченковској операцији 10 не­мачких дивизија и 1 бригаду из састава групе армија Југ. У току фебруара Трећи и Четврти украјински фронт наставили су офанзиву према Јужном Бугу (ИОокхуу Еyе). Форсирањем доњег тока Дњепра Четврти украјински фронт створио је услове за ослобођење Крима. Совјетска Врховна команда је 24. фебруара формирала Други белоруски фронт (под командом генерала П. Курочкина) и почела прегруписавање снага за настављање офанзиве. Када је 29. фе­бруара, у току једног немачког ваздушног десанта, смртно рањен генерал Н. Ватутин, за команданта Првог украјинског фронта именован је маршал Г. Зуков.

Почетком марта совјетске снаге прешле су поновно у офанзиву. До 4. марта Први украјински фронт разбио је немачку 1. и 4. ок­лопну армију и, у гоњењу, 24. марта избио на р. Дњестар, форсирао га и 28. марта достигао горњи ток р. Прута; при томе је ослободио Коломију (Коломyја — Којиомхх), а 29. марта Черновице. Други украјински фронт избио је 26. марта на р. Прут и на неколико места прешао границу између Совјетског Савеза и Румуније. Влада Совјетског Савеза, сходно међусавезничком споразуму, из­јавила је да нема аспирација на румунску територију, али да прелазак границе захтева војна ситуација. Румунска влада затражила је од Совјетског Савеза услове примирја. Совјетска влада је 12. априла захтевала да Румунија прекине односе са Немачком и уде у рат против ње. Фашистичка влада генерала Ј. Антонескуа није при­хватила совјетске услове ( Румунија), па су операције настав­љене на румунској територији. И Трећи украјински фронт избио је на Дњестар. До друге половине априла Други белоруски, Први, Други и Трећи украјински фронт избили су на линију Ковел (Коwел — Ковељ, Коее/иб) — Броди — Коломија — Паскани (Пасцани) — Оргејев (Опзеее) — р. Дњестар.

Почетком априла Четврти украјински фронт (2. гардијска, 51. армија и 19. оклопни корпус) подржан од 4. и 9. вазд. армије и Са­мостална приморска армија на Керчком полуострву, подржана од 4. вазд. армије (укупно 30 пешадијских дивизија, 2 утврђена рејона и 2 бригаде поморске пешадије, око 470 000 људи) предузели су, уз подршку Црноморске флоте и Азовске флотиле, операцију за ослобођење Крима. Полуострво је бранила немачка 17. ар­мија (5 немачких и 7 румунских дивизија и неки делови за одбрану обале с укупно око 200 000 људи) подржана поморскун снагама (1 помоћна крстарица, 4 разарача, 3 торпиљарке, 28 торпедних ча­маца, 14 подморница). И поред жестоког отпора, совјетске снаге су 12. априла ослободиле Керч, а 9. маја Севастопољ. Немачка 17. армија била је, углавном, уништена (111 587 не­мачких војника погинуло или заробљено); уништено је и око 50% немачких и румунских поморских снага. Свих пет совјетских фронтова, од јануара до маја, продрло је 250—400 км на запад, и уништило око 22 непријатељеве дивизије, а многе друге дивизије претрпеле су знатне губитке. — На центру општег фронта, од Невеља до р. Припета, према немачкој групи армија Центар, у току зиме 1943/44. није било већих промена. Једино је Белоруски фронт (од 17. фебруара Први белоруски), у садејству са Дњепарском флотилом, ослободио 14. јануара Мозир, а 24. фебруара Рогачев, и у његовом рејону, на Дњестру, образовао мостобран. На фронту према Финској у то време није било већих промена. На крају совјетске зимске офанзиве лево крило Црвене армије избило је на западне границе Совјетског Савеза.

Дејства на морима, новембар 1942.—мај 1944. — Арктичко поморско војиште. — Немачка флота од 4 бојна брода, 1 тешке крстарице, 1 лаке крстарице, 14 разарача, 31 подмор­нице, 32 патролна брода, 19 патролних чамаца, 10 торпедних ча­маца, 345 авиона и више помоћних бродова, имала је три главна задатка: напад на арктичке конвоје, напад на совјетски и одбрана сопственог дужобалског саобраћаја. Совјетска Северна флота је почетком овог периода имала 9 разарача, 22 подморнице, 7 патролних бродова, 10 торпедних чамаца, 16 миноловаца, 20 патролних чамаца и око 300 авиона, а Беломорска флотила 15 патролних бродова, 20 миноловаца, 43 патролна чамца и већи број помоћних бродова и ледоломаца. Иако је Северна флота имала приоритет у попуни, једва је надокнађивала претрпљене губитке. Тек при крају периода почела је Северна флота да знатније јача.

Присуство главнине немачке флоте на арктичком војишту знатно је утицало на упућивање савезничких конвоја за Мурманск. Савезници су за време поларног дана потпуно прекидали слање кон­воја. За време поларне ноћи 1942—43. и 1943—44. немачка флота у нападима на конвоје постигла је врло скромне резултате, а при томе је изгубила бојни брод Шарнхорст, док јеТирпиц био оштећен. Почетком 1944. Немци су главнину површинске флоте повукли у Балтик, а задатак напада на арктичке конвоје поверили подморницама и авијацији.

У одбрани сопственог и нападима на непријатељев поморски саобраћај, Северна флота постигла је веће резултате него немачке поморске снаге. Совјети су у преко 400 конвоја изгубили око десет транспортних бродова, док су Немци у нешто више од 300 дужобалских конвоја изгубили око 150 транспортних бродова.

Балтичко поморско ратиште. — Совјетска Балтичка флота преживљавала је у овом периоду рата тешке дане заједно са је­диницама Црвене армије и становништвом опкољеног Лењингра­да. Флота је пружала одбрани на копну чврсту подршку и била је један од важних чинилаца успешне одбране опкољеног града.

У јануару 1942. флота је тесно садејствовала јединицама Лењинградског и Волховског фронта у пробијању блокаде Лењин­града. Изненађени појавом совјетских подморница у Балтику у лето 1942, Немци су у 1943, одмах после одмрзавања леда, предузели опсежне мере да спрече њихов поновни излазак у Балтик. Већ постојеће бараже ојачали су новим минским пољима и противподморничким мрежама, а бранили су их великим бројем противподморничких бродова и авијацијом. Тако је излазак совјетских подморница у Балтик у 1943. био онемогућен.

Када је у јануару 1944. почела совјетска офанзива, којом су до марта одбачене немачке снаге на реку Нарву и Чудско језеро и деблокиран Лењинград, за Балтичку флоту наступио је период мукотрпног и дугог пробијања из Финског залива. Требало је очистити многобројна минска поља и препреке које су Немци упор­но бранили, и на тај начин олакшавах’ положај својих снага на копну.

У то време Балтичка флота имала је 1 бојни брод, 2 крстарице, 11 разарача, 28 подморница, 6 патролних бродова, 51 торпедни чамац, 13 топовњача, 9 минополагача, 55 миноловаца, 85 па­тролних чамаца, 400 авиона и већи број разних мањих ратних и по­моћних бродова.

Црноморско поморско војиште. Крајем 1942. испред Туапса заустављено је немачко напредовање дуж црноморске обале, што је дало неопходни предах снагама Црноморске флоте. По­четком фебруара 1943. снаге Закавкаског фронта и Црноморска флота прешле су у офанзиву да у рејону Новоросијска опколе и униште немачке снаге. Совјетска 47. армија требало је да изврши пробој са фронта и да се споји са десантом искрцаним у позадину Ново­росијска и, потом, заједнички униште опкољеног непријатеља. Немци су упорном одбраном и привлачењем резерви онемогућили пробој снага КоВ на правцу главног удара, али нису успели да баце у море десант искрцан на мостобрану Станичка—Мисхако (Муцxако). Црноморска флота је за седам месеци, колико је мостобран одржан, превезла за његове потребе 80 000 људи и велике количине материјала. Покушаји немачког ваздухопловства и поморских снага да прекину поморски саобраћај са мостобраном, нису имали успеха. Мостобран, назван од Совјета Мала земља — имао је битног утицаја за коначно ослобођење Новоросијска у борбама од 10. до 16. 9. 1943. Том приликом извршен је један од најтежих поморских десаната непосредно у добро брањену луку Новоросијска. У десантном одреду много су коришћени торпедни чамци, због своје брзине и мале силуете.

Продужујући наступање дуж обале, Совјети су почетком но­вембра 1943. искрцали два десанта на источном делу Крима. Под заштитом Црноморске флоте искрцана је 1. новембра код Ељтигена (3/ибмуиеХ) 18. армија, а под заштитом Азовске флотиле 3. новембра 56. армија северно од Керча. Због јаког немачког отпора, искрцане трупе нису успеле да значајније напредују, али је ускоро немачка 17. армија на Криму била одсечена напредовањем трупа Четвртог украјинског фронта од Перекопа даље на запад. Пошто су за Немце поморске комуникације добиле сада прворазредни значај, Црноморска флота усмерила је своје нападе на немачку комуникацију Севастопољ—Констанца; потопљено је око 20% бродова који су одржавали саобраћај. Већи успех није постигнут због око 20 000 мина које су Немци положили у плитким водама северозападне обале Црног мора, као и због лоших метеоролошких услова у зимским месецима 1943/44. Кад су у априлу трупе При­морске армије Четвртог украјинског фронта кренуле према Се­вастопољу, 17. немачка армија била је принуђена на брзу еваку­ацију. У прве две недеље маја 1944. Црноморска флота непрекидно је нападала немачке транспортне бродове који су вршили евакуацију; Немци су изгубили око 50 000 војника, а немачке и румунске поморске снаге око 50% својих бродова. Отада па до краја рата поморске снаге сила осовине нису више представљале значајнију борбену снагу.

Материјали преузети из „Војне Енциклопедије“ – Друго издање, Београд 1970