Праунук ме пита: „Како је тај Шваба смео да дође у нашу земљу и да пуца на тебе?“

Љубиша Антонијевић (96), пуковник авијације у пензији, један је од малобројних живих учесника борбе за ослобођење Београда од немачке окупације 1944. године. Он је тада имао тек 17 година, али и данас се живо сећа многих детаља битке која је током Другог светског рата, под називом „Београдска операција“, у српској престоници вођена од 12. до 20. октобра 1944.

Кренуло се од Авале

– Био сам у Трећој крајишкој бригади, која је све време рата била уз Прву пролетерску дивизију. Она је 1943. за своје заслуге проглашена за супербригаду, односно за, како су је звали, узор-бригаду. У њу сам ступио са 17 година. Десетар ми је био Војо Суботић, који ми је, чим ме је видео, дао надимак Маћи јер сам растом био ситан. Дошао сам у поцепаним ципелама и каже он мени: „Првом Шваби ког убијемо скидамо ципеле и дајемо их теби“, а ја се мислим: „Таман посла, где ја са мртвог човека да узмем ципеле“ – прича Антонијевић у разговору за Курир.

Он је у Трећу крајишку бригаду ступио 12. октобра, а дан касније јединица је била под Авалом, одакле се кренуло у борбу за ослобођење Београда.

– У Реснику сам 14. октобра добио оружје. Војо Суботић ми је дао пушку офарбану мастилом и неколико метака. Али ја до тада никад нисам пуцао, па ме је одвео у поток и показао како се то ради. Рекао ми је: „Уосталом, само гледај у мене, куда се ја крећем – тако и ти, иди за мном, да ја не морам да мислим где си.“ И тако се ми договоримо да идемо у ослобођење Београда. Иначе, Војо Суботић је, чим сам дошао, тражио да ја као Београђанин будем у строју, иако су сви млади који су дошли кад и ја остали у Реснику док се не заврше борбе у Београду, па да се тек онда прикључе бригади. Ето, нису хтели да их, такве без искуства, воде у прву борбу, зато добар део мојих другара није у томе учествовао – присећа се Антонијевић.

Слобода за Дорћол

Борба за ослобођење Београда, која је вођена заједно са црвеноармејцима, била је тешка и даноноћна, град се ослобађао педаљ по педаљ… Кренуло се из Ресника, преко Бањице, Дедиња, Аутокоманде, Славије и Ташмајдана, па све до Дорћола и коначно Калемегдана, где је уследила тријумфална победа. Жестоко је тих дана било око Електричне централе, „Војне одеће“ (касније „Бека“), Бајлонијеве пијаце и Прве мушке гимназије, у Душановој улици и Улици Страхињића бана…

– Из Ресника смо по ноћи прешли до Бањице. Ту смо без борбе прошли. Онда смо 16. октобра стигли до Ботаничке баште. Затим смо ослободили Дорћол, од Душанове улице па све до Дунава. Наш батаљон се ту два дана борио за Прву мушку гимназију, ја сам, иначе, касније код њих одлазио на меморијалне часове… Уследио је последњи јуриш на Калемегдан, који је извршен у зору 20. октобра 1944. У ту завршну битку за ослобођење Калемегдана водио нас је командант батаљона Ђуран Ковачевић – каже саговорник Курира. На Калемегдану, како додаје, испрва није било великих окршаја, а онда су се пробили, поред цркве Ружице, до Зиндан капије, одакле је на српске војнике била отворена ватра, али је непријатељ брзо растурен.

– Другови који су били у првом реду су брзо ликвидирали непријатеље, а нама осталима су преостали само остаци немачке војске, јер се највећи број њих већ био повукао с те локације 18. и 19. октобра. Победу на Калемегдану је прогласио један од најбољих бораца Владо Мрђа. Он је у руци носио црвену, пролетерску заставу као ону што је била на Рајстагу, само што је била мања. Кад смо дошли до Зиндан капије, Ковачевић је Мрђи наредио да се попне на ивицу зидина Калемегдана и да маше заставом. Та застава је била симбол ослобођења Калемегдана, то је значило да је град ослобођен – поносно нам прича Антонијевић.

Немци су, каже Антонијевић, били добро утврђени на Калемегдану – имали су ископане ровове, где су увукли тенкове и камионе и одатле се бранили. Присећа се и како је град знао да изгледа тих дана:

– Ноћу су се само повремено видели обриси града иза нас, када би их осветлио блесак експлозије. На све стране се чула пуцњава и тутњање тенкова од центра ка Калемегдану. „Каћуше“ су по ноћи гађале део Калемегдана ка ушћу, уз карактеристичан звук ракета, које су се по удару у земљу распрскавале и узносиле много ужарених кугли, као на ватромету. Често смо морали и да залегнемо, јер су Немци стално испаљивали светлеће ракете неке језиво црвено-љубичасте боје, а онда би испаљивали рафале по свему што би уочили.

Рањавање на Сремском фронту

Тог јутра 20. октобра целокупна војска се окупила код Победника и тада је званично била завршена борба за ослобођење Београда. Након што се вест пронела по целом граду, уследило је славље – људи су почели да пуцају из оружја које су имали како би прославили слободу, односно избављање из канџи немачког окупатора. Борба за ослобођење српске престонице у историји је остала забележена као једна од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату.

Антонијевић каже да су му током борбе за ослобођење Београда погинула 52 друга из Треће крајишке бригаде, те да су сахрањени у малом парку на углу Гундулићеве улице и Ђуре Ђаковића. Многи његови другови почивају на Гробљу ослободилаца Београда, а он је годинама редовно односио цвеће на њихове гробове.

Иначе, наш саговорник је убрзо након борби у Београду отишао на Сремски фронт, где је, током пробоја, био и тешко рањен. Након тога се дуго опорављао.

– Кад сам свом омиљеном праунуку Петру причао о томе како сам повређен, он ме је питао: „Како је тај Шваба, тај војник, смео да дође у нашу земљу и да пуца на тебе?“ – прича Антонијевић.

Извор: КУРИР