Преговори у циљу формирања савеза Бугарске, Србије, Грчке и Црне Горе вођени су у другој половини 1911. године и почетком 1912. године. Преговори су вођени у тајности. Споразуми су такође држани у тајности на основу изричитих одредаба садржаних у њима. Гласине о томе да се оснива такав савез најпре су почеле да се шире неколико месеци после закључења значајнијих споразума а дефинитивно сазнање да савез постоји није допрло до европских метропола све до пред сам почетак рата између савеза и Турске у октобру 1911. године. Руска влада је одмах обавештена о бугарско-српском савезу из разлога који ће се видети касније. Споразуме и војне конвенције је, у преводу на француски језик, објавио париски лист Л Матен (Ле Матин) 24. и 26. новембра 1913. године.
Питање савеза или сарадње (у вези са односима с Турском, посебно поводом македонског питања) налазило се на дневном реду четири земље готово стално у последње четири деценије. Суровост политике отоманизације коју је спроводио младотурски режим и избијање турско-италијанског рата у септембру 1911. године утрли су пут и галванизовали импулсе за заједничку акцију и то истовремено у свим земљама. Ниједној од заинтересованих влада не би се могла приписати примарна одговорност за преузимање вођства у преговорима 1911-12. године о којима ће овде бити речи.
2. ГРЧКИ ПРЕДЛОЗИ БУГАРСКОЈ 1911. ГОДИНЕ
Венизелос је постао председник грчке владе у октобру 1910. године. Његова изричита политика на почетку била је да избегава стварање тешкоћа с Турском. Турска влада га је појачаним бојкотом грчке трговине у Солуну и својом политиком репресије и убистава у Македонији принудила да одустане од овог мирољубивог става. Након тога Венизелос је уложио напоре да обезбеди сарадњу Бугарске путем одбрамбеног споразума. У априлу 1911. године послао је у Софију приватним каналима предлог да две земље закључе споразум ради заједничке одбране хришћана у Македонији као и стварања евентуалног одбрамбеног савеза против Турске.
У пролеће 1911. године функцију председника владе Бугарске преузео је Гешов, уз подршку две партије које су се одувек залагале за помирљиву политику према Турској. Гешов је најавио да ће уложити све напоре како би се избегли било какви провокативни потези. Штавише, његове сумње у погледу снаге Грчке као и сумња да је грчко-турски рат због питања Крита неизбежан, биле су разлог што није дао никакав одговор на предлог Венизелоса.
3. ПРЕГОВОРИ О БУГАРСКО-СРПСКОМ СПОРАЗУМУ
Злодела турских власти у Македонији и непопустљив став турске владе у одуговлачењу обећаног повезивања турске и бугарске железнице, довели су до промене Гешовљевог помирљивог става, а избијање турско-италијанског рата у септембру 1911. године изазвало је још веће нестрпљење и агресивно расположење бугарског јавног мњења.
Увиђајући да би војна помоћ Србије била неопходна у савезу против Турске, бугарска влада је предузела кораке како би обезбедила сарадњу Србије пре преговора са Грчком. Србија која је годинама, под окриљем Русије, настојала да створи савез који би јој омогућио да врати у своје окриље „Стару Србију“ ставила је до знања да је спремна да прихвати предлоге. Краљ Фердинанд и Гешов били су на одмору у Вишију кад је избио рат с Италијом. Ризов, (бугарски посланик у Италији, који се налазио на одсуству у Софији) и Теодоров (бугарски министар иностраних послова) састали су се с Миловановићем (председником српске владе) у Београду и Софији и резултат тога биле су припреме за тајни разговор између Гешова и Миловановића. Тај разговор је вођен ноћу у возу од Београда до Ниша. За време овог трочасовног састанка постигнут је договор о уласку у преговоре у циљу остваривања аутономије Македоније, али уз претходно утврђивање сфера утицаја двеју држава.
Коначни преговори почели су у децембру у Софији, а др Спалајковић је именован за српског посланика у Бугарској у горе наведеном циљу. О значајнијим питањима консултовани су краљ Фердинанд и краљ Петар, а др Данев, председник Народне скупштине Бугарске, и Пашић, вођа радикала у српском парламенту, такође су консултовани о неким питањима. Руске интересе у преговорима заступали су руски посланик и војни аташе у Софији, који су искористили свој утицај да обезбеде задовољење територијалних претензија и да инсистирају на томе да стране у преговорима закључе споразум. Споразум су потписали Гешов и Миловановић, као и бугарски и српски монарх, 29. фебруара — 13. марта 1912. године.
4. ОДРЕДБЕ БУГАРСКО-СРПСКОГ СПОРАЗУМА
Српско-бугарски споразум састоји се из два дела. Једним се ствара одбрамбени савез између страна уговорница, у којем оне обећавају да ће „једна другој притећи у помоћ користећи све своје снаге у случају да једну од њих нападну једна или више држава“. Други део је „тајни анекс“ којим стране уговорнице предвиђају могући рат против Турске у случају унутрашњих или спољних тешкоћа Турске које би могле довести у опасност националне интересе једне или друге стране уговорнице или угрозити одржавање статус qуо-а на Балканском полуострву. Карактеристична одредба за овај део је споразум о територијалној подели у случају победничког исхода таквог рата. Било је предвиђено да се све освојене области држе заједно до потписивања уговора о миру. Након уговора о миру, шарпланинско подручје, укључујући Новопазарски санџак и „Стару Србију“, требало је да припадну Србији, а територија јужно и источно од Родопских планина и реке Струмице требало је да припадне Бугарској. Било је предвиђено да средњи регион добије аутономију. Међутим, уколико се обе стране сложе да аутономија за овај регион није практично изводљива, исти је требало да стране уговорнице међусобно поделе дуж линија дефинисаних у уговору, са изузетком још једног средњег региона који преостане неподељен и који би се касније поделио путем арбитраже при чему би руски цар био арбитар. Територијални аранжмани представљају покушај да се помире жеља Србије за разграничавањем за и приступом Јадранском мору и бугарски план за аутономију Македоније. Коначно, споразумом се предвиђало да руски цар буде арбитар и у другим питањима која би могла настати из споразума.
5. ГРЧКО-БУГАРСКИ СПОРАЗУМ
Последње недеље фебруара 1912. године почели су преговори између Бугарске и Грчке. Преговори између председника влада вођени су посредством Панаса, грчког посланика у Софији. Венизелос је предложио да се споразумом обухвате територијални аранжмани. Али будући да би ригидни захтеви Грчке неизбежно дошли у сукоб са бугарским аспирацијама према Солуну и будући да није било времена за одуговлачење, одлучено је да се изоставе сви договори који се односе на територије. Споразум су потписали Гешов и Панас 29. маја 1912. године. По том споразуму две државе су се обавезале да помажу једна другу ако буду нападнуте од стране Турске било путем инвазије било систематским кршењем права која проистичу из уговора о основним начелима међународног права и да искористе свој утицај над својим сународницима у Турској како би допринеле мирољубивој егзистеницији свих националности које сачињавају становништво Турске Царевине и издејствовале да Бугари и Грци у Турској могу да уживају права која су им обезбеђена по основу уговора или признавања.
6. СПОРАЗУМИ С ЦРНОМ ГОРОМ
Црногорски краљ Никол је одувек желео савез против Турске, тако да је више пута подносио предлог за савез уз руску помоћ. Непосредно по избијању турско-италијанског рата предложио је другим државама заједничку војну акцију. Србија, која је у то време очекивала могуће преговоре с Турском, одбила је предлог. Бугарска и Грчка су одмах потписале да су сагласне мада нису закључени формални споразуми пре закључења горе поменутих споразума. Средином априла 1912.године, Теодоров, Ризов и Данев су одржали састанак с црногорским председником владе у Бечу, који је био у пратњи краља Николе који се налазио у званичној посети аустријском цару, и договор је лако постигнут. Није потписан званичан споразум. Што се тиче улоге Бугарске, предвиђало се да Бугарска пружи финансијску помоћ Црној Гори у случају да избије рат. Званичан споразум с Грчком постигнут је убрзо након тога.
Споразум са Србијом је био тежи због узајамних подозрења везаних за династичке интриге. Међутим, савез је коначно постигнут посредством бугарских званичника крајем маја 1912. године. Тиме је формирање Балканског савеза било завршено.
7. ВОЈНЕ КОНВЕНЦИЈЕ
Бугарско-српске и грчко-бугарске споразуме било је неопходно допунити војним конвенцијама како би се утврдиле одговарајуће војне обавезе страна у случају рата с Турском. Конвенција између Бугарске и Србије закључена је 29. априла — 12. маја . Допуњена је споразумима закљученим између генералштабова 19. јуна — 1. јула, 23. августа — 5. септембра, и 15. — 28. септембра.Војна конвенција између Бугарске и Грчке потписана је 22. септембра — 5. октобра.
Извор: Андерсон, Франк Малоy анд Амос Схартле Херсхеy, Хандбоок фор тхе Дипломатиц Хисторy оф Еуропе, Асиа, анд Африца 1870-1914. Препаред фор тхе Натионал Боард фор Хисторицал Сервице. Говернмент Принтинг Оффице, Wасхингтон, 1918.