Поводом 110 година искрцавања Српске војске на Крф

Пре 111 година Срби из царске Русије кренули су на Солунски фронт и победили!

Срби из Русије, више од 60.000 добровољаца у Великом рату, добили су специјално одобрење од руског цара да се са својим народом боре за слободу.

Када је бечко царство објавило рат Краљевини Србији у границама ове црно-црвене монархије живело је око милион наших људи. Срби који су живели у Аустрији, Мађарској, Хрватској, Босни, Словенији, али и деловима Словачке и Чешке, дакле на подручју Аустроугарске нашли су се у Првом светском рату присилно мобилисани на Источном фронту. Не желећи да ратују за Хабзбуршку монархију, а против словенске браће на Балкану и у Русији, многи су се Срби предавали руским бригадама.

Историчари тврде да је око 100.000 Срба из бечке монархије емигрирало у Руско царство, а многи су постали добровољци руске и српске војске.

Још у јесен 1915. у Русији су почели да се појављују добровољци, углавном Срби, војници и официри аустроугарске војске, који су се налазили у руском ратном заробљеништву. Они су хтели да помогну Србији. Захваљујући томе поникла је идеја о формирању читаве добровољачке дивизије, која би се састојала од тих некадашњих аустријских Срба. Требало је да се та дивизија организује у Русији. Руски цар Николај Други Романов и Врховна команда Руске војске су изашли у сусрет овој идеји и омогућил њено формирање 1916. године.

Српски представници у Одеси др Шаиновић, трговац Александар Ћирковић и конзул Цемовић сматрали су да је у том руском, црноморском граду, могуће стварање и већих војних формација, које би се, у каснијој фази, пребацивале на Солунски фронт. Цемовић је понизно молио цара Николаја да одобри образовање добровољачког одреда у Одеси, речима:

„Хтели бисмо, Господару, да створимо добровољачки одред, али немамо ни копејке…”

Руски император је пажљиво саслушао саговорника, климнуо главом и ауторитативно одговорио: „Скупљајте их ви, а ја ћу вам све дати.”

Уз споразум са српском владом, у лето 1915. године отпочело је организовано пребацивање добровољаца из Украјине реком Дунав у Србију. Тако је до септембра 1915. на балканска ратишта пребачено око 3.500 руских војника српског порекла. Одмах затим, добровољно су прелазили у Српску војску, која је на почетку рата против Централних сила однела велике победе у Церској и Колубарској бици.

У Одеси је новембра формиран Српски добровољачки одред, који је убрзо бројао више од 1.000 војника и официра. Прва српска добровољачка дивизија формирана је 16. априла 1916. у Одеси. Имала је скоро 10.000 добровољаца под командом пуковника Стевана Хаџића. Током маја 1916. српске добровољце у Одеси посетио је Никола Пашић, председник владе Краљевине Србије.

Руска врховна команда је Прву српску добровољачку дивизију укључила у састав 47. руског корпуса генерала Зајончковског и упутила на фронт у Добруџу. Тада је у саставу ове дивизије било близу 20.000 добровољаца.

У јесен 1916. године формиран је и Српски добровољачки корпус, чији је командант био генерал Михаило Живковић. Уочи Фебруарске револуције 1917. корпус је имао око 40.000 добровољаца. Штаб му је био у Одеси. Штаб Прве дивизије био је у Вознесенску, а Друге дивизије у Александровску.

Међу војницима највише се пријавило у добровољце Банаћана, око 4.000, из Бачке је било око 1.500 а из Срема и Барање око 3.000. Онда следе Срби из Славоније, Лике, Баније, Кордуна, а био је и велики број Херцеговаца, Бокеља, Далматинаца.

Због лоше обучености румунске војске у бици против Бугара код Добруџе десио се пораз. Тада почиње права епопеја српских добровољаца. Један њен део повлачи се, преко руских северних лука Мурманска и Архангелска, око Скандинавије до Британије, па на Солунски фронт стиже преко Француске и Италије. Овој групи ће у Солуну бити придодато још српских војника, који ће формирати Вардарску дивизију

Друга група добровољаца до Солуна ће стићи преко Сибира, Кине, Сингапура, Индије и Египта. Њен пут трајао је више од пола године. Само је пут Транссибирском железницом трајао више од три месеца. Ова железница била је од виталне важности за снабдевање руске војске ратним материјалом, те су добровољци, који су се кретали у супротном смеру морали дуго да чекају да прођу возови које су имали приоритет.

Ситуацију су додатно закомпликовале политичке прилике у Русији  у време повлачења српских добровољаца кроз Сибир догодила се Октобарска револуција и почео је грађански рат. Добровољци су се укрцали на бродове у Владивостоку, а у кинеској луци Дајрен преузели су их британски бродови који ће их, опловивши Азију, Суецким каналом пребацити у Солун. Овој групи придодати су добровољци у Солун пристигли из САД, па је од њих формирана Југословенска дивизија.

На изложби о добровољцима из Русије, која је одржана у Београду, приказани су војнички предмети једног од официра дивизије, пуковника Драгутина Мартиновића. Мартиновићеви потомци сачували су његову комплетну војну опрему, од шлема, сабље, српских, руских, британских и франских одликовања, до мањерки и његовог ратног дневника, који до детаља описује Мартиновићев ратни пут од 1912. до 1920. Породица Мартиновић сачувала је и ратни албум свога претка који има више стотина фотографија, на којима свака има потпис када је и где је фотографисана и ко су људи на њима.

Када се рат завршио краљ Александра Карађорђевић је Србима добровољцима из расејања који су дошли на Солунски фронт и победили, обећао да ће их даривати кућама и имањем у отаџбини.

Младен Лукићевић, коњички пуковник српске војске, који је у Одесу стигао са Крфа, заједно с осталим личностима из штаба био је на списку приспелих официра, чиновника, подофицира, каплара ра и редова Прве српске добровољачке дивизије четврти по реду. Био је задужен за распоређивање добровољаца у војне позадинске службе и у грађанске дужности у жандармерији, Граничној трупи и уопште за службу у Новој Области код Одесе.

„Добровољачки покрет достигао је своје највише домете и остварио најзначајније циљеве у Великом рату, 1914-1918. године. Он је био део свеукупног ратног напора Краљевине Србије, али и део националних, ратних, политичких и социјалних тежњи дела српског народа који је живео у оквирима Аустроугарске.

У добровољачким формацијама у самој Русији било је много Срба Војвођана, а нарочито Сремаца и Банаћана. Највише их је било у најелитнијој јединици – Првој српској добровољачкој дивизији, која је формирана у Одеси, 29. априла 1916, под командом Стевана Хаџића. Када је Прва добровољачка дивизија изашла на фронт Добруџе, имала је око 18.000 бораца. У њој је било 6.255 Срба из Баната, Бачке, Барање и Срема, што је чинило више него трећину укупних припадника Прве добровољачке дивизије. Ипак највише их је било из средњег Баната. Доста бораца ове војне јединице из средњег Баната, истакло се у борбама на Добруџи, од почетка септембра до почетка октобра 1916. године. Због својих заслуга и храбрости коју су показали у борбама, многи од њих су и одликовани.

Добровољци из средњег Баната дали су вишеструки допринос у Великом рату 1914-1918. Помогли су рушењу Хабзбуршке монархије, ослобођењу некадашње Краљевине Србије, српског народа у целини, свог банатског завичаја и целе Војводине, али и ослобађању већине других Јужних Словена – Македонаца, Црногораца, Хрвата и Словенаца од туђинске власти. Коначно својом борбом и добровољством Срби из Баната су допринели присаједињењу Баната, и осталих војвођанских крајева – Бачке, Барање и Срема – Краљевини Србији.”

Посебан и немерљив допринос целовитости српског Баната, Војводине  и Србије, дао је Михајло Пупин, рођени банаћанин из Идвора, користећи се својим ауторитетом научника, члана Академије наука САД, а превасходно се користећи својим личним пријатељством са председником УСА Вудроу Вилсоном, утичући, да по окончању Првог светског рата, Банат припадне Србији, онако како је то одлучено на Великој скупштини, одржаној у Новом Саду 1918. године, а не суседној Румунији, након пораза и распада Аустроугарске монархије.

Заложио је целокупан свој, огроман  иметак, да од америчких банкара добије кредит за набавку оружја за Српску војску. На опаску да ће, ако Србија изгуби рат, да и он пропасти, одговорио је: „Ако пропадне Србија, онда нек пропаднем и ја.“

Србија је победила !

Приредио

Драгољуб Е. Ђорђевић