На дан 2. фебруара 1943. године завршена је најкрвавија битка у историји – Стаљинградска.
Стаљинград је за Хитлера био опсесија и циљ који је постао приоритет, бацајући у други план све друго. Ова опсесија ће га коштати свега. Крајем јула 1942 године Хитлер издваја немачку 6 армију из групе армија Југ а за комаданта поставља генерала Фридриха фон Паулуса, човека који никад није командовао ни пуком. Даје им задатак да по сваку цену заузму Стаљиград.
Са друге стране Црвена армија је добила наређење да град брани по сваку цену. Тако је дошло до најкрвавије битке у историји где ни једна ни друга страна није штедела материјал и животе, дајући све од себе ради заузимања нечега што је на крају, био потпуно разорен град. На почетку битке немци су имали 330.000 војника. Касније их је било 1.143.000 војника. Под зидинама Стаљинграда заједно са Немцима, нападале су трупе свих европских земаља, укључујући усташку дивизије, ханџар дивизију. Сви изузев војника Србије и Грчке.
Дана, 23. августа немачко ваздухопловство је бомбардовало Стаљинград. У том ваздушном нападу погинуло је више од 40.000 становника Стаљинграда.
Почетком септембра Немци улазе у град. Рушевине које су направили отежале су кретање оклопних јединица, а Совјетима су послужиле за скровишта за снајперисте. Најкрвавије борбе су се водиле за брдо у центру града Мамајев Курган и 14. септембра Немци уз велике губитке освајају брдо. То је значило да је град у њиховим рукама. Фон Паулус јавља Хитлеру да је освојен Стаљинград, а Хитлер одмах сазива конференцију и саопштава поносно „Руски бродови више не плове Волгом“. Радост му је кратко трајала. Истог дана совјетска 13 гардијска стрељачка дивизија извршила је јуриш на брдо и повратила га. 16. септембра Немци поново заузимају брдо, али Совјети су га повратили већ следећег дана и тако још неколико пута. Битка за брдо Мамајев Курган била је толико жестока да на пролеће 1943. године трава није могла да никне од згуснуте крви и тела погинулих. Четвороспратна зграда у центру града постала је један од главних циљева за Немце, јер је имала посебан значај и гледала је на Волгу.
Јединица Црвене армије од укупно 24 војника, бранила је зграду, од свакодневних немачких напада пуних два месеца.
Трг (Трг 9. јануара) на коме се зграда налазила, био је препун тела мртвих Немаца.
Mаршал Жуков 19. новембра 1942. покреће операцију Уран – опкољавање 6. амрије. Фон Паулус тражи од Хитлера дозволу за повлачење, али овај одбија. Фон Паулус још неколико пута тражи одобрење, али сваки пут бива одбијен.
Пред крај децембра 1942. године 6. армија је потпуно опкољена у Стаљинграду. Један немачки војник је записао у свој дневник: „Напредак се више не мери метрима, већ лешевима. Ово је пакао на земљи“.
У јануару 1942. Фон Паулус још неколико пута безуспешно тражи од Хитлера дозволу да се преда, али овај упорно одбија, сматрајући Фон Паулуса одговорним за пропаст 6. армије. Онда га, 30. јануара унапређује у чин фелдмаршала. Паулус је знао шта то значи – самоубиство: Или да се убије или да крене у пробој где ће сви изгинути. Али Фон Паулус већ следећег дана, 31. јануара заједно са својим штабом предаје се Совјетима, а остаци некада моћне немачке 6. армије, њих 91.000, капитулира – 2. фебруара 1943. године.
Некада моћна, Хитлерова армада, корача поражена, промрзла, изгладнела, бедна и безнадна, пут Сибира.
За 5 месеци битке, погинуло је 400.000 немачких војника и њихових сателита, 480.000 совјетских војника и више од 90.000 цивила, што значи да је сваког дана битке страдало по 10.000 људи.
Ови подаци сврставају Стаљинградску битку у најкрвавију у људској историји.
Само да се историја не понови!
Приредио: Драгољуб Ђорђевић