Радник, члан Главног штаба партизанских одреда за Косово и Метохију и народни херој Југославије. Рођен је 1. августа 1912. године у Берцигову у Бугарској. Основну школу и шест разреда гимназије завршио је у Пећи. Рано је остао без оца, па је сав терет око издржавања породице пао на њега. Због тога је прекинуо школовање и запослио се као радник. Радио је у Пећи и другим местима Косова и Метохије. Члан СКОЈ-а је од 1932. године, КПЈ од 1933. године. Већ крајем 1934. године постао је секретар МК КПЈ за Пећ. Због револуционарне активности више пута је затваран, а 1935. године је мучен у полицијском затвору у Пећи и изведен пред суд, али је ослобођен оптужбе због недостатка доказа. На I обласној конференцији КПЈ за Косово и Метохију, почетком јула 1937. године, изабран је за организационог секретара Обласног комитета, почетком августа 1940. године и за члана ПК КПЈ за Црну Гору, Санџак и Косово и Метохију. Организатор је штрајкова, демонстрација и других акција радничке класе у Пећи и другим местима Косова и Метохије, посебно великих антифашистичких демонстрација 11. маја 1940. године и мартовских демонстрација 1941. године у Пећи.

После априлског рата, радио је на сређивању партијских организација на Косову и Метохији, као члан Војног комитета, на организовању борбе. После хапшења Миладина Поповића, преузео је функцију секретара Обласног комитета КПЈ. По директиви ЦК КПЈ, успоставио је је везе са албанским комунистима, помогао им у раду и организовању КП Албаније. За његово име и рад везани су многи успеси НОП-а на Косову и Метохији у првим годинама ослободилачког рата. Од октобра 1941. године је био комесара Метохијског НОП одреда, а од октобра 1942. године члан привременог Главног штаба партизанских одреда за Косово и Метохију. Тада је покренуо, и до смрти уређивао, лист „Глас народа“, орган ОК КПЈ и НОП-а за Косово и Метохију. Био је неуморан борац и у сталном покрету, обилазио је партијске организације, држао саветовања, радио на ширењу братства и јединства и формирању партизанских одреда на Косову и Метохији.

Одлазећи из Ђаковице, са Садиком Рамизом, по партијском задатку, на састанак са Светозаром Вукмановићем Темпом, делегатом ЦК КПЈ и Врховног штаба НОВ и ПОЈ, упао је, 7. априла 1943. године, у заседу, и у борби с италијанским фашистима и балистима рањен и ухваћен. Знајући кога има у рукама, непријатељ је настојао да мучењем изнуди признање. Ни у најстрашнијум мукама Боро Вукмировић није казао ни речи. Стрељан је 10. априла 1943. године у селу Ландовици, код Призрена, заједно са Садиком Рамизом. Загрљени, отишли су у смрт, кличући Партији и народноослободилачкој борби.

За народног хероја Југославије проглашен је 6. марта 1945. године.