-Сарајево, 28 јун 1914. – припадник „Младе Босне“ и „Црне руке“ Гаврило Принцип пуца на престолонаследника Аустроугарске Монархије Франца Фердинанда и његову жену, грофицу Софију Хотек. Није то био обичан пуцањ, то је био знак да јужнословенски народи више нити могу нити хоће да буду ичије слуге.
-Беч, 28. јул исте године Аустроугарска монархија објављује рат Србији, рат који је донео тектонске промене у светском поретку. Командант Аустроугарске војске Оскар Поћорек безсрамно изјављује да ће Србија бити окупана челиком. Да ли је то реч коју сме да изговори било који човек, а камоли човек једне од највећих царевина икад; десет пута веће од Србије.?
Аустроугари крећу фуриозно, Срби се бране срчано!
Чувена Церска битка припала је Србима ко победницима, али ипак је непријатељ био више него надмоћан те се краљ, влада, војска и народ пребацују преко албанских планина до Солуна у Грчкој.
Одморени, освежени дигнутог морала крећу на Солунски фронт са само једном мишљу да стигну у своју свету отаџбину. Гинули су много, премного, али циљ је био светао, пресветао.
Видевши ово незабележено, готово епско јунаштво нашег народа, а уз познанство са Михајлом Идворским Пупином, амерички председник Вудро Вилсон доноси одлуку без преседнана у историји дипломатије, да се 28. јула 1918, на четврту годишњицу напада Аустроугарске на Србију завиори српска застава на Белој кући и свим државним установама и црквама диљем Америке. Образлажући своју одлуку Вилсон наводи:
„У недељу 28. јула пада четврта годишњица од дана када је дивни народ српски, објавом рата од стране Аустро-Угарске, био позван да брани своју земљу и своја огњишта од стране непријатеља спремног да га уништи.
Племенити је тај народ одговорио. Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута веће од њиховог становништва и војне моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније.
Иако је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био скршен. Њихова љубав према слободи остала је неумањена.
Да се народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих или великих, да живе сопственим животом и да бирају свој сопствени облик владавине, присети начела за које се Србија витешки борила и пропатила – оних истих начела за која се залажу Сједињене Државе.
И зато позивам народе Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу давања израза подршке овим подјармљеним народима и њиховим рођацима у другим земљама.”
Даље треба напоменути да је после овог симболичног геста дошло и до стварне помоћи америчког председника при одређивању граница будуће државе Јужних Славена.
Кључну улогу је одиграло лично дубоко пријатељсвто нашег научника Михајла Идворског Пупина са Вилсоном, те је ревидиран Лондонски уговор из 1915. По Лондонском уговору из 1915. године било је предвиђено да Италији након рата припадне Далмација. Француска, Енглеска и Русија затражиле су од Србије да након рата начини територијалне уступке Румунији и Бугарској. Тако је Румунији по томе требало да припадне Банат, а Бугарској део Македоније до Скопља.
У врло тешкој ситуацији на преговорима по питању граница Југославије Пупин је лично упутио Меморандум председнику Вилсону по ком подручја Далмације, Словеније, Истре, Баната, Међимурја, Барање и Македоније треба да припадну новој славенској држави. Вилсон је свега три дана касније дао изјаву о непризнавању Лондонског уговора потписаног између савезника са Италијом, као и других одредби, те је млада нова држава Славена на Версајској мировној конференцији 1919. године заживела у својим природним историјским границама.
Као закључак изражавамо наду да ће наше руководство мудром политиком поново имати савезника и у Сједињеним Америчким Државама, а да ћемо све ружно и трагично што се десило од Првог рата на овамо бити заборављено и остављено у прошлости, где и припада.
