На састанку петочланог жирија Фоднације Драгојло Дудић, (др Милан Кољанин, председник, проф. др Славица Гароња, Љиљана Дугалић, Ђорђе Пражић и Милош Јевтић као председник Фондације), једногласно су додељене три награде из књижевности и историографије, као и пет похвала.

Првом наградом је награђена збирка песама Милана Мицића, Ракија и ране (БКЦ, 2024)

Другу награду добио је роман Неде Бјелановић, Црвени кровови (Архипелаг, 2024).

Трећу награду су равноправно поделили: из књижевности Душко Бабић са збирком Пасја зима (Завод за уџбенике Источно Сарајево), као и историјска студија Небојше Озимића 12. фебруар 1942: сећања. Музеј жртава геноцида, 2024).

Такође је похваљено пет књига:

– збирка прича „12 страдалних дана“, Драгана филиповића

– историографски рад „Народ је овај умирати свико“, Дика Пејатовића

– збирка песама „Јер ми смо иста крв“, Ђурђица Драгаш Вуковњак

– зборник радова „ОРА алманах“, група аутора

– монографија „Добровољци витезови-браниоци отаџбине“, Младен Недељковић

У прошлогодишњој продукцији по квалитету су преовладала књижевна дела, дајући једну литерарну разноврсност сазрелог и сумарног погледа на ратне поломе у 20. веку, како по захватању различитих историјских епоха, тако и по специфично одабраној тематици. Тако првонаграђена збирка Милана Мицића по први пут говори у књижевности, о потпуно непознатој тематици српских добровољаца из Америке у Првом светском рату и њиховој колонистичкој судбини након њега. Збирка Душка Бабића у најбољој песми говори о усташком геноциду у Другом светском рату, кроз казивања преживелог појединца из јаме, у околини Гламоча, док награђени роман Неде Бјелановић, говори о езогдусу сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума, када је рат већ био „готов“. Тиме су књижевно-уметнички покривена сва три највећа полома у 20. веку и српској историји – оба светска рата и грађански рат током распада Југославије, што говори о виталности и богатој продукцији савремене књижевности на ове теме.

Првонаграђена песничка збирка Милана Мицића Ракија и ране (Банатски културни центар, 2024), уводи први пут у српску књижевност судбину српских добровољаца и колониста у Првом светском рату и након њега, и њихово трагично колективно искуство. Као добровољци из Америке, они су похрлили на Солунски фронт, како би створили нову државу, а као награду често добијали „голу ледину“ у Војводини и Славонији, из које је требало створити живот, поново уништаван 1941, да би поново били колонизовану на истом простору. Кроз поједине песничке сегменте (слику, језик, изреку, сцену), пратећи појединца и менталитет колониста (досељеника из Крајине, Херцеговине, Црне Горе), Мицић твори доследну и узбудљиву песничку збирку, где и поред колективног и историјског искуства добровољаца и колониста – који се може подвести под – пораз – провејава висока хуманост и емотивна раскош језика.

Другонаграђени роман Црвени кровови, младе књижевнице Неде Бјелановић, сведочи о егзодусу сарајевских Срба у децембру 1995, а након потписивања Дејтонског споразума. Сконцентрисан на сећања из визуре детињства на ратне и породичне догађаје у родном Сарајеву, на једном београдском мосту, роман сведочи (између две љубавне издаје), и о једној великој геополитичкој, националној издаји – када је 150.000 сарајевских Срба, и поред тога што су четири године бранили и одбранили своје кућне прагове, и свој град, под дејством „велике политике“ ипак морали да оду и оставе своје куће и напуте свој град заувек.

Трећенаграђена збирка Душка Бабића, Пасја зима (Завод на уџбенике Источно Сарајево, 2024), на модеран и артикулисан начин проговара о националним искуствима 20. века, док пажњу по својој упечатљивости посебно привлачи поема „Да ми је запалити једну цигару“. Дата у личном исказу „по казивању Луке Љубоје из села Ћослије код Гламоча, којег су усташе бациле у јаму недокланог, на Илиндан, четрдесет прве“ у шест певања, представља истински антологијски прилог савременом српском родољубивом песништву.

Историографско дело Небојше Озимића, равноправно награђено 3. наградом, под насловом: 12. фебруар 1942: Сећања (Музеј жртава геноцида, Београд, 2024), драгоценим и минуциозним истраживањем, приказује историјски пробој и бекство око стотину логораша из логора Бубањ у Нишу 12.2.1942. Кроз документарну грађу, фотографије и штампу, најпосле методом прикупљених и објављених сећања са фотографијама сведока-учесника пробоја, реконструисан је један историјски догађај од изузетног значаја (једини пробој логораша у Другом светском рату), где, иако сви нису преживели, заправо сведочи о неуништивости и жељи за слободом ухапшених родољуба и талаца током окупације у Србији. Помно проучавајући сваку људску судбину, Озимић пред читаоца доноси галерију ликова, појединачних људских прича, дајући овом књигом оно најбитније – да свака жртва има право на име, на реч, на сачувани помен (кроз фотографију), суштински, за незаборав. Тиме даје модел како би требало истраживати и презентовати све трагичне догађаје из Другог светског рата (и ратова уопште), јер сећањем на погинуле претке тек јача самосвест колектива, као и националног идентитет и самопоштовање.

проф. др Славица Гароња Радованац

(члан жирија)