ДР МИЛИВОЈЕ ПЕТРОВИЋ, ЈУНАК И ХЕРОЈ СА ЛЕГЕТА, ЗБОГ СПАШАВАЊА ЗАСТАВЕ ПУКА, ОДЛИКОВАН ПРИЗНАЊИМА И ИЗ ЗАВИСТИ ОСУЂИВАН И КАЖЊАВАН

Пише: Драгољуб Филиповић

Овде, на пољу Легет се после прелаза, Тимочке дивизије првог позива, преко Саве код Чеврнтије, у демонстративном нападу, десило велико страдање 13.пешадијског пука „Хајдук Вељко“ првог позива народне војске и делова 15.пешадијског пука „Стеван Синђелић“ првог позива. Реч је, о томе што желимо да потврдимо да се пре 106. година на овом месту догодило једно од најстравичнијих ратних поглавља у историји Србије. Често овај догађај називамо Плава граобница на Сави. Нажалост, страдање читавог борилачког састава 13.пука, страдање Тимочана и Ресаваца на Легету у оквиру сремске офанзиве прећутно је добило статус несрећне ратне епизоде.

И као што је то правило са непријатним збивањима не само у историји него и у нашим животима, истина о драми на Легету препуштена је забораву.

13.пешадијски пук „Хајдук Вељко“ првог позива народне војске мобилисан је јула 1914.године у Неготину, у касарни подно Бадњева, где је текла мобилизација слило се много првопозиваца. Њима је овај рат требало да буде ватрено крштење, У самом граду су звонила звона и праштале прангије. Млади војници, Неготинци, и стари певачи, настојали су да се песмом од реше суморности и јулске врелине у овом граду. Певала се сентиментална песма:

  • Овим шором више проћи нећу,
  • А гараву заборавит нећу,
  • Збогом вино и мила Крајино

Певачи су, сведочио је капетан Обрић из облиожњег села Душановац који је вршио мобилизацију, сетном мелодијом предсказивали своју мрачну визију и слутњу.

Пук је под командом потпуковника Драгутина Ј. Ристића из Неготина упућен у Зајечар. Одатле је преко Параћина до Цера и Липолиста.

Наредбом комананта дивизије за команданте батаљона 13.пешадијског пука првог позива именовани су мајори:

  • Драгољуб Лазић у 1.батаљону
  • Милан Вељковић у 2.батаљону, /због болести остао у Зајечару извесно време/
  • Радосав Старчевић у 2.батаљону,
  • Јован Оцокољић у четвртом батаљону,

Пуковски лекар мајор др Миливоје Петровић, телеграфском наредбом из Трњана са марша враћен је у Неготин где је требао да сачека даљи распоред. По доласку у Неготин добио је задатак да још неизлеченог Војводу Радомира Путника, на повратку у Србију, преко Румуније, јула 1914. године дочека код Прахова и преко Зајечара отпрати до Крагујевца да преузме дужност начелника Ђенерал штаба. Војводу Путника је избијање рата затекло на лечењу у аустроугарској бањи Глајхенберг. Кад је ово одрадио мајор Петровић се вратио у своју јединицу.

Војничку част Крајинаца и Тимочана из 13.пешадијског пука „Хајдук Вељко“ првог позива спасао је мајор др Миливоје Петровић. По наређењу команданта пука потпуковника Драгутина Ристића др Петровић је заставу пука обавио око себе, скочио у реку и заједно са Јаковом Нелихом редовом војником ђаком – јеврејином из околине Кладова, препливао Саву. Потребу да се очува војничка част спасавањем заставе командант Ристић је имао због тога што није хтео да дозволи да њеним заробљавањем, осрамоти и избрише 13.пук из евиденције наше војске. Посебно и због тога што се на Церу пук овеначао славом.

Др Миливоје Петровић, родом из Неготина био је праунук брата славног хајдук Вељка Петровића. За свој подвиг на Легету одликован је Карађорђевом звездом 4.реда с мачевима. У три ослободилачка рата од 1912. до 1918. године био је једини српски лекар који је добио ово одликовање. Командант здружених савезнички снага на Солунском фронту Франше д’ Епере одликовао га је 1918. године француском Легијом части.

Карађорђева звезда 4.реда са мачевима била је борилачко одличије које се није додељивало санитетским официрима. Стога је између два рата било покушаја да се мајор Петровићу одузме ова медаља. Избила су у први план „критичка запажања“ као један санитетски официр не сме никада ни због чега, по својој вољи да напусти рањенике који су му поверени.

Ти критичари су изгубили из вида следеће чињенице:

  • Његовим одласком рањеници нису били напуштени јер је постојао још један дивизијски лекар – др Никола Ристић, 
  • др Петровић није својевољно напустио рањенке и бојиште већ по наредби предпостављеног старешине, команданта 13. пешадијско пука првог позива потпуковника Драгутина Ристића.
  • др Миливоје Петровић, јунак са Легета и Чеврнтије умро је 1938. године у Београду.

Др Миливоја Петровића за живота сустигао је усуд историјске ироније да крвари против нечега што је његов предак некада спасавао. Милутин Петровић, средњи брат Хајдук Вељка Петровића, чукун деда др Петровића, повео је 1848. године омладину пожаревачке нахије у помоћ пречанским Србима. Са козачким јединицама Николе Првог спасио је од револуције режим Франца Јозефа, који ће 1914. године бајонетима убијати жене, децу и старе немоћне људе по Мачви, а на Легету је умало коштао главе.

За овог и многе друге јунаке са Саве – прве српске плаве гробнице, где је за мање од једног дана на стратишту настрадало близу 7.000 бораца: 1.600 убијених, 4.800 бораца одведено у мађарске логоре за Србе, одакле се већина није вратила. На аустријској страни је по оцени тадашњег министра војног остало 3 до 4.000 рањеника који су касније поубијани или удавили не могавши да препливају реку, мало смо или скоро ништа учинили. Сви они мобилисани су 26. јула, а погинули 6. септембра 1914. године – положили су своје животе овде на пољу части и таласима Саве. Нека им је вечна слава!