Пише: Драгољуб Филиповић
На фрaнцуском бојишту водио је своју ескадрилу храбро и одлучно – као соко своје соколове
Бранко Вукосављевић је рођен 23. марта 1887. године у Неготину, у Вељковој Крајини, од оца Василија и мајке Фрусине. Гимназију је завршио у Неготину и Зајечару, а потом, од јесени 1905. године, из љубави према војничком позиву, уписао је Војну академију. По завршетку војне академије, као први у рангу постављен је на дужност у Дунавски артиљеријски пук, где је био три године. У трупу је ушао пун одушевљења, воље и енергије, радостан што ће моћи своје знање да пренесе на младе војнике, што ће спремати народну узданицу. У оба Балканска рата учествовао је активно показујући своју спремност и храброст.
После аустроугарске објаве рата малој и нејакој Србији постављен је за командира 6. Шкодине батерије са којом је учествовао у свим борбама током 1914. године, око освајања Фоче, а потом и у позицијској борби на истим положајима августа и септембра 1914. године код Горажда са још једним водом хаубица. Затим, по потреби, као начелник штаба Јаворског одреда у борбама код Новог Пазара и Рожаја, Колашина и Берана. Увеки и у свим одсудним и критичким моментима био је на висини поверене дужности и функције. Као и сви српски војници несрећне и фаталне 1915. године кренуо је у повлачење преко Албаније. После велике голготе стигао је на Крф.
Све до априла 1916. године био је у трупи на Крфу, када је од стране Врховне команде послат у пилотску школу у Француску. Септембра исте године већ је био на фронту Друге армије, где је активно учествовао у ваздуху штитећи своје војнике на земљи, а и своје другове у ваздуху.
Оно што је за Немце био Манфред Фон Рихтофен „Црвени барон”, а за Французе Жорж Гијенемер, чије је име уклесано у зид Пантенеона, за нас Србе је мајор Бранко Вукосављевић. Али његово име није уклесан нигде, чак ни у његовом родном Неготину.
Био је човек ванредних способности, природно надарен да буде вођа, војник, пилот. Сјајна и бриљантна личност у тешким данима српске голготе показао је да је достојан својих другова авијатичара Француза, који су били под његовом командом. Водио их је одлучно и храбро као што соко води своје соколове – из победе у победу из славе у славу. Његова енергична, смела и неустрашива акција осећала се у ваздуху на целом фронту.
Ту је постављен за командира Првог српског авиоодељења у саставу 2. армије. Ескадрила је била наоружана француским ловцима типа Њепор, па у складу са тим добија и назив Њепорско одељење и базира на аеродрoму „Вертекопу”.
У једној од низа борби приликом обарања немачког (непријатељског) авиона 3. маја 1917.г. Бранко је теже рањен у десну руку. Иако рањен, није напустио борбу док свог непријатеља није оборио на земљу. Успео је да се, у таквом стању, са својом летилицом спусти безбедно на земљу. После тога је упућен на лечење у Француску.
Још недовољно опорављен, тридесетак дана након тешког рањавања, на властито инсистирање наставља преобуку на чувеном француском ловцу „С П А Д 7”. На његову изричиту жељу после обуке ступа у француску ловачку ескадрилу и води огорчене борбе на западном фронту. Код Вердена обара непријатељски авион.
По повратку на Солунски фронт, сада као командант Српског ратног ваздухопловства или „СРПСКЕ АЕРОПЛАНСКЕ ЕСКАДРИЛЕ”, активно учествује у борбеним операцијама везаним за пробој Солунског фронта и у коначним операцијама за ослобођење поробљене земље.
Њепор на задатку
Њему и његовом раду приписује се велика заслуга за панично бекство Бугара, који су под његовом командом били митраљирани са висине од 100 и 50 метара. То заправо значи да је наша авијација, под командном мајора Бранка Вукосављевића, значајно допринела брзој капитулацији Бугарске.
Његов успешан и користан рад, његова неустрашивост на земљи и у ваздуху потврђена је следећим одликовањима: – Карађорђева Звезда IV степена са мачевима, Бели Орао V степена са мачевима, сребрна медаља за храброст, Златна медаља за ревносну службу. Његовој признатој храбрости Французи су дали своје велико одликовање: Почасна легија – указом Председника Француске републике, и Француским ратним крстом са три палме.
После рата, Бранко Вукосављевић, у чину мајора постаје Први командант Ратног ваздухопловства Краљевине СХС.
Нажалост, на једном од показних летова, 19. јуна 1919. године мајор Бранко Вукосављевић због квара на авиону, гине. Туга је обузела све оне који су га познавали, пре свих његову мајку Фрусину у Неготину.
Човека који је тако много дао за слободу отаџбине, на жалост, заборавила је управо она, мајка Србија, али и његов родни град Неготин.