Учитељ и народни херој. Рођен је у 2. фебруара 1914. године у Огару. Потиче из учтељске породице која је у току Првог светског рата била у избеглиштву у Свилошу, а затим се вратила у Огар. После завршене основне школе, 1936. године завршио је учитељску школу, а затим отишао на службу. Прво учитељско место добио је у ужичком крају надомак Кадињаче. Због отвореног иступања против режима, власти су га са супругом преместиле у село Факовићи (Босна, где је службовао до Другог светско рата. Почетком Другог светског рата, Душан Јерковић, тада већ члан КПЈ, прешавши у рачански крај, одређен је за командира Рачанске чете Ужичког партизанског одреда. После успешних борбених акција чете, у којима се као командир истакао личном храброшћу, постављен је септембра 1941. за команданта Ужичког НОП одреда]. Са овим одредом одмах је кренуо у нове акције, у ослобађање Бајине Баште, рудника антимона у Лиси, Ивањице, Горобиља, Чајетине, Пожеге, Косијерића. Кад је ослобођено Ужице, створена је слободна територија са око сто хиљада становника, названа Ужичка република. Ужице је постало седиште војног и политичког руководства НОП-а и центар из којег руководило борбама у целој земљи.
У офанзиви окупатора на ову територију, која је почела 25. новембра 1941. дошло је до повлачења партизанских снага. Одбраном Ужица, штитећи одступницу, командовао је Душан Јерковић. У неравноправној борби на Кадињачи код Ужица, 29. новембра 1941. Раднички батаљон је извршио свој задњи задатак, али уз огромне људске губитке: погинуло је око 200 бораца, међу којима и Јерковић.
За подвиг на Кадињачи Раднички батаљон је одликован Орденом заслуга за народ са златним венцем Орденом народног хероја, Душан Јерковић је 25. септембра 1944. године проглашен за народног хероја. Многе школе у Србији носе његово име, као и насеље браће Јерковић, у Београду, које је добило име по њему и његовом брату Небојши.