Рођена је 4. августа 1918. године у Студеницима, Перушић, Госпић, Хрватска. Била је четврто дете у породици пензионера. У кући је добила патриотско васпитање, пошто је Сашин отац био југословенски оријентисан човек. Основну школу похађала је у Студеницима, и завршила је 1930. године. Као ђак-путник, сваког дана је пешачила више од седам километара до школе. Гимназију је учила у Госпићу и Загребу; завршила је шест разреда 1935. године, а затим је дошла у Београд и уписала се у средњу медицинску школу. Живела је у интернату. У време школовања упознала се с другарицама које су припадале комунистичком покрету. Читала је белетристику социјалне садржине, посебно је заволела Максима Горког и Џек Лондона, упознала се и с марксистичком литературом. Још као ђак Медицинске школе била је први пут ухапшена, с групом ученика Школе, 1937. године, и око месец дана задржана у Главњачи. Заједно с другима, борила се против готово војничког режима у школи. Посећивала је омладинску организацију и учествовала у раду Омладинске секције женског покрета и у раду стручног удружења медицинара. Школу је завршила 1938. године, и одмах се запослила у дечјем обданишту Радничке коморе, у коме је радила до краја 1939. године. Као члан стручног удружења, радила је међу женама-радницама на Чукарици, објашњавала им положај жена, основе здравственог васпитања… У то време је Саша члан синдиката приватних намештеника и Удружења здравствених радника. Крајем 1939. године, не желећи да постане члан Југорас-а, мења место службе и прелази на Медицински факултет, на Клинику за кожно-венеричне болести. Поново је ухапшена средином фебруара 1940. године, и месец дана задржана у Главњачи. Пред полицијом се држала добро, ништа није признала. После тог хапшења, априла 1940. године, Саша је била примљена у КПЈ. После формирања партијске ћелије здравствених радника на сектору клиничке болнице, Саша је постала њен секретар. У ћелији су проучавали партијски материјал, прикупљали народну помоћ, организовали курсеве прве помоћи, обезбеђивали предаваче, успостављали везе са здравственим радницима у Београду. Саша је била организатор тог рада, држала је предавања и одржавала везу са Школом медицинских сестара.
После бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године, Саша се укључила у припреме покрета отпора и устанка. Била је члан Градског одбора Народне помоћи, који је 1941. године прерастао у илегални Градски одбор националног ослобођења. У том одбору радила је на обезбеђењу станова за илегалце, скупљању санитетског материјала, одела и других средстава за партизанске одреде. Поред тога, указивала је помоћ заробљеницима, радила на организовању курсева прве помоћи и активно суделовала у свим акцијама Партије у Београду. Почетком септембра 1941. године, морала је отићи из окупираног Београда у партизански одред. Од 10. октобра 1941. до 6. фебруара 1943. године налазила се у Расинском партизанском одреду. Најпре је била борац, а затим руководилац санитета Одреда и политички комесар чете. Учествовала је у свим биткама Одреда на Блацу, Шиљеговцу, Рибарској Бањи и у другим борбама. У борбама показала је храброст и одлучност. Била је вољена као присан и искрен друг, близак сваком борцу. У Расинском одреду добила је и име Саша, а борци су је звали Сашењка. Била је, крајем 1942. године, одређена за делегата жена Србије на I конгресу АФЖ, због чега је у децембру била повучена из Одреда. Због покиданих веза, није успела да оде на Конгрес. После доласка у Србију делегата Врховног штаба, Светозара Вукмановића Темпа, била су извршена кадровска померања. Саша добија задатак да иде на Косово. Од 6. фебруара до 13. маја 1943. године путовала је у Црну Траву преко Топлице, Пасјаче, Кукавице и Мораве. Затим се вратила на Јабланицу, одакле је пребачена на Косово. Путовала је преобучена у албанску ношњу. На Косову је постала члан Обласног комитета КПЈ, у коме је била задужена за рад с омладином и женама, до октобра 1943. године. Тог месеца, с групом македонских и косовских партизана, одлази на терен Куманова и Врања, где је фебруара 1944. године био формиран Косовски одред, а у мају Косовска бригада. Саша је била комесар у Одреду и у бригади. Била је задужена за политички рад у јединици и на терену, на повезивању с Косовом, извлачењу бораца с Косова. Као комесар бригаде, Саша учествује у свим борбама; у бици с бугарским окупаторским јединицама, фебруара 1944. године, на Биљачи рањена је. После оздрављења, с бригадом пролази пут до Козјака; уз пут бригада разбија четнике, пробијајући се ка Јегејској Македонији, до Кукуш-планине. Тај пут је трајао 25 дана, током којих је бригада водила тридесетак борби. У свим тим борбама Саша је показала ванредну издржљивост, одважност и пожртвовање. Могла је и да носи пушкомитраљез, води рањеника, морално подржава другове. Јула 1944. године Саша прелази у 8. српску бригаду 22. српске дивизије, у којој је била политички комесар бригаде. Учествовала је у ослобођењу Врања, Владичиног Хана, Грделице, Власотинца, Ниша, Приштине, Вучитрна, Косовске Митровице, Новог Пазара, Сјенице. 28. децембра 1944. године дошла је у ослобођени Београд на четворомесечни курс у Партијску школу за руководиоце из бригада и дивизија. Пријавила се ПК КПЈ за Србију, и била је задржана на партијском раду у Београду. Постала је секретар Рејонског комитета I рејона; учествовала је, марта 1945. године, у раду I београдске партијске конференције. Затим је прешла на терен Трећег рејона за секретара ПК, где је радила до септембра. Као делегат београдске партијске организације, учествовала је у раду Оснивачког конгреса КПЈ Србије.
Крајем 1945. и почетком 1946. године похађала је, и с одличним успехом завршила, тромесечни курс на Вишој партијској школи „Ђуро Ђаковић“. По налогу ЦК КПЈ Србије, 1946. године одлази у Бор и Зајечар; била је секретар Среског комитета Бора и члан Окружног комитета КПЈ, одговорна за рад са женама. Године 1947. враћа се у Београд, пошто је њен супруг из Бора премештен у Београд. Ради у Кадровској управи ЦК КПЈ Србије као помоћник, а до 1950. године као начелник Одељења за привредне кадрове у Кадровској управи ЦК; касније, до 1951. године, ради као инструктор ЦК КПЈ Србије у инструкторској управи ЦК. Од 1951. до 1953. године похађа и одлично завршава Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић“. Јануара 1953. године, после премештаја њеног супруга за директора фабрике каблова у изградњи у Светозареву, постаје секретар Среског комитета СКЈ у Светозареву, где остаје до септембра 1955. године. Поново се враћа у Београд и ради као начелник Одељења за заштиту деце у Министарству здравља и социјалне политике Савезног извршног већа. У то време Саша је члан политичког актива ЦК СК Србије, члан Председништва Савезног одбора СУБНОР, Савезног и Републичког одбора Савеза друштва жена Југославије, члан Савета Медицинског факултета. Од 1960. године је председник Централног одбора синдиката здравствених радника Југославије и члан Савезног већа синдиката Југославије. Године 1964. изабрана је за секретара Савезног одбора СУБНОР. На тој дужности остаје до краја 1969. године, када одлази у пензију. Активан је друштвено-политички радник, члан је Конференције Месне заједнице и Секретаријата Месне конференције СКЈ, као и Градске конференције Социјалистичког савеза Београда и Савета Београдског универзитета. Од 1975. године Саша је члан Савета Републике Србије и политичког актива ЦК СКЈ Србије.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и више других одликовања. Народним херојем проглашена је 9. октобра 1953. године.
(На. Јо.)