ГОРНИЧЕВСКА БИТКА, 12—16. IX 1916, обухвата офанзивна дејства 1. и 3. српске армије против делова бугарске 1. армије на Солунском фронту у којој је она протерана са грчке територије. На конференцији свих команданата савезничких снага на Солунском фронту, одржаној 20. VIII 1916, донета је одлука да се изврши прегруписавање снага и да се са 1. и 3. српском армијом на левом крилу предузме офанзива са почетком 12. септембра. Део борбених дејстава те офанзиве, која је имала за циљ да протера бугарске трупе са грчке територије, названа је по месту Кели (Келли, Горничево) горничевска битка. Распоред снага за битку: 3. армија (кдт ген. Павле Јуришић-Штурм) ојачана 1. бригадом Тимочке дивизије са Дринском и Дунавском дивизијом напада непријатељеве положаје на линији Кајмакчалан—Малка Ниџе (Ворас Орос, Ворас)—Безимени вис северно од Горничева, са задатком да Дринска дивизија овлада Кајмакчаланом, а Дунавска гребеном Малка Ниџе и дејствује на леви бок и позадину бугарских трупа око Горничева и Вевија (Ветии, Баница), и тиме помогне 1. армију; 1. армија (кдт војвода Живојин Мишић) Вардарска, Моравска и Коњичка дивизија напада непријатеља на линији: Безимени вис северно од Горничева до комуникације Птолемаис (Птолемаис) —Аминдеон (‘Амyнтаион, Соровићево)—Веви, са задатком да Вардарска дивизија овлада делом гребена Малка Ниџа; Коњичка дивизија да дејствује према Аминдеону, а Моравска дивизија у армијској резерви. Десно је вршила демонстративни напад на Козјак 2. српска армија, а лево француско-руска армија генерала Е. Кордонијеа (Емилиен-Лоуис Цордонниер) са задатком да обухвати десни бок бугарских трупа и наступа према Битољу. Пред напад српске армије ојачане су артиљеријом: 3. армија са 2 дивизиона од по 2 батерије дугачких топова 120 мм, 1 батеријом дугачких топова 155 мм., 1 дивизионом кратких топова 155 мм, брдском батеријом 65 мм, са 3 рововска оруђа 58 мм, одељењем топова на аутомобилима и оклопним возом. Јачина 1. и 3. армије била је: 51 батаљон и 55 батерија. Делови бугарске 1. армије држали су по­ложаје према 1. и 3. армији од Кајмакчалана преко Малка Ниџе и Петрон језера (Лимни Петрон) и имали су 40 батаљона и 44 батерије. Офанзива је почела 12. септембра у 6 ч. јаком арт. припремом која је целог дана преносила ватру на отпорне тачке бугарских трупа. На гребен Малка Ниџе нападала је Дунавска дивизија у три колоне. Под јаким дејством артиљерије потресена пешадија бугарске 3. дивизије почела је да напушта предње положаје. Око 12 часова арт. ватра с обе стране била је јака; тада је откривено 10 арт. група бугарске артиљерије на Старковом гробу, код с. Совица, на Малка Ниџе и код с. Горничева, и њихово дејство зауставило је напад Дунавске дивизије.

Битка код Горничева, борбе 13. – 16. IX 1916. године

Вардарска дивизија у нападу са две колоне била је заустављена на полазном положају, а Коњичка дивизија прешла је реку Пендаврисос (Пентаврyсос, Налбандска река) 1 потиснула бугарске делове од с. Лакије (Лакид) и Филотаса (Филотас). Сутрадан, 13. септембра, продужена је арт. припрема, а потом напад пешадије и поред јаке арт. ватре непријатеља. Поподне су колоне Дунавске и Вардарске дивизије подишле гребену Малка Ниџе на 100 до 600 м, а 2. пп Моравске дивизије упућен је у напад према Горничеву, пошто су у његовом рејону ућуткане 2 бугарске батерије. Одред пуковника Васића из Коњичке дивизије избио је на линију Аминдеон—Сотир (Сотир). Ти почетни успеси 1. и 3. армије принудили су делове бугарске 1. армије који су били пред фронтом француско-руске армије, иако је она била доста неактивна, да се повлаче према Битољу и источно од њега. Предвече, на основу извештаја о стању на фронту, донета је одлука да сутра­дан 1. и 3. армија преду у одлучан напад и заузму Малка Ниџе. Четрнаестог септембра развиле су се најжешће борбе. Бугари су пружили најјачи отпор на гребену Малка Ниџе и у рејону к. 1500. Њихов отпор помагала је артиљерија са Старковог гроба и из рејона с. Совица. На њиховом десном крилу и код Горничева отпор је био слабији, јер је дејство српске артиљерије поколебало морал бугарских трупа. То је искористио 2. пп Моравске дивизије и око 8 ч. у снажном јуришу заузео Горничево. Једновремено обе колоне Вардарске дивизије напале су бугарске положаје код Горничевске карауле и југозападни део гребена Малка Ниџе (к. 1111). После кратке борбе Вардарска дивизија је заузела те бугарске положаје, а истовремено растројена је бугарска одбрана од Горничева до Вевија и Бугари су се повукли према Флорини. На овом крилу одред пуковника Васића из Коњичке дивизије разбио је око 15 ч. отпор Бугара на положајима код Аетоса (‘Аетћс) и, надирући на север, задржао се код Перасме (Перасма). Дунавска дивизија је око 10 ч. и 40 мин. избила на гребен Малка Ниџе и тиме начела бугарски главни положај. До 16 ч. заузела је и највиши врх к. 1996, у чијем је рејону запленила 7 пољских топова (без затварача), 3 хаубице, 3 минобацача, 9 кара, 18 предњака и др. Око 18 ч. заузети су положаји у рејону к. 1500 и разбијене бугарске јединице биле су приморане на повлачење на десну обалу р. Палеореме (Палаиорема). У борбу је убачена и Моравска дивизија која је предузела гоњење. Увидевши да су доживели неуспех на ћелом фронту, јединице бугарске 1. армије повукле су се на своје раније положаје Кајмакчалан, Старков гроб, с. Сович, с. Гермијан и даље на запад јужно од Битоља, остављајући пред 1. и 3. армијом своје предње делове на линији Ахлада (Ахлада)—Неохоракион (Неохоракион)—Итија (Итид).

Сутрадан, 15. септембра, све јединице 1. и 3. армије обазриво су испитивале положаје бугарске 1. армије и прикупљале податке за наредне борбе. Коњичка дивизија са 5. пуком избила је до железничке станице Флорина и до с. Палестре (Палаистра). Пошто тешка артиљерија није била пребачена на нове положаје, а француско-руска армија генерала Кордонијеа јако заостала у својим операцијама, 16. септембра је само Дунавска дивизија у свом нападу избила пред бугарске положаје Старков гроб, с. Живојно; Моравска и Вардарска дивизија остале су на десној обали р. Палеореме а Коњичка дивизија на положајима од претходног дана. Наређено је да се не врше напади без арт. припреме, а то је трајало до 30. септембра, тј. до заузимања Кајмакчалана од јединица Дринске дивизије. Битка је завршена 16. септембра протеривањем јединица бугарске 1. армије на гранични фронт чиме су побољшани борбени и животни услови српске војске. Битка је била прво веће одмеравање бугарских и српских снага, после повлачења српске војске кроз Албанију 1915, и чисто српска победа. Њен значај може се јасније сагледати ако се има на уму какве би биле последице да бугарска 1. армија није задржана на пл. Малка Ниџе, а затим одбачена на гранични фронт. Продором у Островску, а потом у Солунску котлину, биле би угрожене комуникације и позадина савезничких снага, а тиме доведен у питање и сам фронт. Српски губици до 17. септембра били су: избачено из строја 347 официра и 6933 подофицира и војника. Највеће губитке имала је Дунавска дивизија.

Материјали преузети из 
„Војне Енциклопедије“ 
– Друго издање,
Београд 1970