Одавањем поште и полагањем венаца на Сарића Осоју, обележена је 81. годишњица одбране Ужица у Априлском рату 1941. године. Поред делегација Града Ужица, Градске општине Севојна, СУБНОР-а Ужице и Севојно, Удружења потомака, Удружења ветерана, Месне заједнице Царина и Градског одбора СПС-а Ужице које су положили венце скупу су присуствовали и ученици Медицинске школе и Гимназије. Церемонији полагања венаца претходио је парастос уз саслужење свештенства ужичке цркве.
У име Народног музеја присутнима се обратио кустос историчар, Немања Обрадовић које је подсетио на историјске чињенице које су претходиле одбрани Ужица.
Данас смо се окупили како би обележили 81. годишњицу херојске одбране Ужица у Априлском рату 1941. године. Бранећи Ужице, заједно са војницима и официрима, гинули су омладинци, старци и жене, људи разних професија и занимања. Према подацима којима располажемо погинуло је 118 особа, 67 војника и 51 грађанин, међу којима и 5 жена, док за два лица није утврђен идентитет.
Без објаве рата, 6. априла 1941. године, суровим бомбардовањем Београда и других градова, са хиљадама цивилних жртава и великим разарањима, отпочео је немачки напад на Краљевину Југославију. Главни напад копнених снага извршен је из правца Бугарске, а немачке трупе и њене савезнице похрлиле су преко југословенских граница из Италије, Мађарске, Румуније и Албаније. Југословенска војска је за одбрану земље успела да мобилише 28 пешадијских и 3 коњичке дивизије, што је чинило свега 2/3 војног кадра. Током априлског рата целокупна војна организација Краљевине је отказала, мобилизациони центри нису функционисали па је мобилизација обављена са закашњењем, није било оружја, муниције, одеће, појавиле су се издаја и дефетизам. Суочена са издајом и лошом комуникацијом са врховним штабом војска није могла да пружи јачи отпор. Влада је повлачећи се ка унутрашњости мењала места боравка, све док 15. априла није напустила земљу. У таквим околностима, војници и грађани су се спонтано организовали како би одбранили част своје земље и свог града. И док су у неким деловима земље, немачке снаге дочекиване као ослободиоци или им је пружен незнатан отпор, ужичани су херојски положили 118 живота за слободу свога града. На овом месту храбри наредник Милоје Зечевић је скочио на немачки тенк, и противтенковском мином уништио тенк и његову посаду, али је и сам погинуо погођен рафалном паљбом митраљеза са другог тенка. На месту свог херојског подвига и своје часне смрти је и сахрањен.
Иако је отпор бранилаца града био организован брзо и спонтано, он није био слаб и Немци га нису брзо и лако сломили. Борба са 8. немачком тенковском дивизијом трајала је од 2 часа и 30 минута након поноћи па све до 15 часова. Под притиском надмоћнијег непријатеља војници и наоружани грађани повлачили су се дубље у унутрашњост града.Када су немачки тенкови продрли у град напале су их батерије 3. и 5. противавионског дивизиона 5. ваздушне зоне Краљевo, којима је командовао потпуковник Миливоје Тадић,са положаја на брду Доварје и Забучје. У борби су још учествовале јединице 63.пешадијског пука, Пешадијска подофицирска школа и 1. батерија 6. противавионског дивизиона.
Немачки тенкови су продирали према кључним објектима у граду: војној команди, пошти, железничкој станици, управним зградама и мостовима преко Ђетиње. Међу грађанима посебно се истакао Драгомир Николић, машиновођа из Ужичке ложионице,који је дејствовао митраљезом из кафане „Златибор“. У једном немачком ратном извештају наводи се између осталог: „Али на углу једне куће још увек седи један митраљезац. Проклето вешто овај момак рукује својим оружјем. Не можеш му прићи. Тада командир тенка губи стрпљење. Даје гас, ланци тутње. Тенк се котрља према зидовима куће. Прашина, ђубре, делови зида. Кућа се сама од себе руши, греде, камење, намештај засипа тенк, који се са мељућим ланцима појављује са друге стране из гомиле шута и котрља даље напред. И тек сада митраљез заћута. Митраљезац је покопан испод рушевина куће…“.
Немцима је било очигледно да овом малом граду делује снага на коју нису наилазили у сваком другом месту. У немачким извештајима остало је забележено да су по уласку у разрушено Ужице, њихови војници затекли многобројне цивиле са оружјем у руци крај задимљених пушкомитраљеза или са пиштољима из којих је паљбом испражњена муниција.
На овом месту где је Милоје Зечевић нашао херојску смрт и где је касније сахрањен, подигнута је спомен плоча посвећена свим јунацима који су пали у одбрани Ужица 15. априла 1941. године. На плочи су исклесана њихова имена како би заједно са њиховим херојским делом била сачувана од заборава. Наша је обавеза да свим жртвама априлског рата и браниоцима Ужица искажемо поштовање и сећање на њихова храбра дела.
Заменик градоначелника Ужица Драгољуб Стојадиновић је подсетио да је Ужице један од градова који је пружио најжешћи отпор окупаторској војсци 1941. године. „Ужичани су одувек ценили слободу и за њу знали да се за њу жртвују. Увек је у нашем граду било храбрих, достојанствених људи који су пружали отпор окупаторима који су походили на ове просторе.“
Слобода се скупо плаћа и поносни смо на све наше јунаке у историји – истиче Радоје Митровић, ученик Медицинске школе и додаје да је „важно чувати сећање на њих, јер хероји живе колико их се и ми сећамо“. Ужице је пружило херојски отпор у Априлском рату и Краљевска војска и цивили и показало да је херојски град. Увек има јунака и издајника у једној причи, али Ужице је и тада за разлику од неких већих градова у тадашњој Југославији који су бацали цвеће окупаторима дочекало непријатеља митраљезом“ – наводи Митровић који је недавно освојио прво место на Окружном такмичењу из историје.
