Бранко Лођиновић, друг Чичан, из фрушкогорског села Гргуревци, пензионисано војно лице, партизан и сведок страдања села Гргуревци преминуо је у свом родном месту.
Био је редовни учесник у протоколу током обележавања значајних датума везаних за Други светски рат.
Рођен је у селу сремском селу Гргуревци 1927. године. У току Другог светског рата прикључио се партизанима. Највећи део свог професионалног ангажмана провео је у Сарајеву.
Био је сведок је страдања Гргуреваца у Другом светском рату. Немачки фашисти су 6. јуна 1942. године убили 300 сеоских мушких глава, међу којима је били и његов отац и брат. Село је тада десетковано, а уследило је пљачкање и паљење имовине. Немци, усташе и фолксдојчери уништили су тада 288 српских кућа, 38 амбара и 136 других зграда. Од тада, Гргуревици су почели да још активније сарађују са борцима НОР-а.
Био је борац Шесте војвођанске бригаде и истакао се током борби у Босни. Учесник је ослобађања Срема од фашизма 1944. године. Према личном сведочењу: „Прво смо ослободили Инђију. Сећам се како је мајка једног нашег палог друга, кад нас је дочекала тамо, да их ослободимо заплакала и рекла: ‘Децо моја, ала је слобода скупа.’ После смо ослободили Руму, кад смо дошли до Сремске Митровице, она је била утврђен град, све бодљикава жица, мине. Моја група и ја разорили смо бункере и полако смо се повукли. Моје руководство, Коста Нађ комадант и други рекли су да можемо Митровицу разорити до мрака, али шта ће становништво, шта ће бити с цивилима, страдаће они и зграде. Треба освојити град тако да се очувају становништво и најважнији објекти. Немци, Принц Еуген дивизија били су распоређени по кућама, тако да смо ми стали, прву ноћ, другу ноћ. Звали су Камењара да остави Митровицу, да идемо за Суботицу, а он каже: ‘Зар ми ослободили пола Србије и Срема, а Митровицу да ослободи неко други?’ Онда је он наредио: ‘Јуриш!’ И ми јуриш, сви, без обзира ко падне, ко не падне и дошли смо у град, у пет сати ујутру 1. новембра 1944. године, ослободили смо Сремску Митровицу. Немци су се повукли на генерални канал и после, 36. и 16. дивизија кренуле су ка Суботици, уследила је Битка на Батини, једна од најтежих. Тад сам био курир, носио сам командантима наређења, преко Дунава и назад“.
Носилац је бројних ратних и мирнодопских признања, а 2019. године добио је Новембарску награду, највише градско признање Града Сремске Митровице.
