Дана 11. фебруара 2024. године нас је заувек напустио Вуковић Драгослав капетан фрегате у пензији, учесник рата од 1941. године.

Рођен је 27. фебруара 1924. године у селу Вране код Ариља, у скромној сеоској породици. По завршеној основној школи у Ариљу наставио је школовање у IV мушкој гимназији и затим у Учитељској школи у Београду, где га је у априлу 1941. године затекао Други светски рат.

Следећи стопе оца Живка који је учествовао у ослободилачким ратовима Србије од 1912. до 1918. године из којих је изашао као тешки инвалид, вођен слободарским и патриотским опредељењем, приступио је партизанском покрету, односно народноослободилачкој борби Југославије.

И док се целокупан тадашњи административни и безбедносни апарат Краљевине Југославије ставио у службу окупатора, у Ариљу и региону је јачао покрет отпора спољном и унутрашњем непријатељу. Ариљска партизанска чета је учествовала у борбама и ван Србије, у Босни и Црној Гори. У тим тешким условима Драгослав је оболео од пегавог тифуса, а на маршу преко Сутјеске је добио запаљење плућа и дизентерију. Све то у сталном покрету, без хране и било каквих нормалних услова, у борбеним дејствима. У Босанској Крајини је био заробљен од стране четника, преживео тешко рањавање и прикључио се 4. крајишкој бригади. Након неколико лакших рањавања у борбама задобио је тешку повреду грудног коша и руке, након чега је авионом Црвене армије пребачен у Италију, у болницу 8. енглеске армије у Барију.

По завршетку рата је остао активан као политички комесар КНОЈ-а, да би 1948. био пребачен у команду Ратне морнарице у Сплиту, где је стекао војно-поморско образовање. Тада је већ оформио породицу, са супругом Зором и ћерком Сашом, па је позиције команданта разарача, корвета и десантних бродова убрзо заменио службом у Команди речне флотиле, одакле је и превремено пензионисан.

Након пензионисања, волонтерски је радио на организовању и функционисању народне одбране и Организације резервних војних старешина у Новом Саду. Радни век је провео у Загребу, Сплиту, Крушевцу, Београду и Шапцу, где се родила и друга кћерка Вера.

Пресељењем у Ужице, настављен је Драгослављев друштвени рад у Месној заједници „Трг партизана“, Савезу резервних војних старешина и Савезу бораца.

Иако је био учесник НОР-а од почетка до краја, скроман и честит какав је одувек био никада није затражио ни искористио своја права по том основу.

Носилац је бројних државних и друштвених признања, плакета, повеља, захвалница итд. Одликован је, између осталог, Орденом братства и јединства са сребрним венцем, Орденом за храброст, Орденом за војне заслуге са златним мачевима, Орденом заслуга за народ са срeбрним зрацима, Орденом Народне армије са сребрном звездом, Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима и Медаљoм борца највишим признањем СУБНОР-а Србије

Како сажети готово цео један век живота у неколико реченица? Наш капетан је оставио нама да на основу реченог наслутимо шта је све у међувремену проживео, а он је на крају запловио у нека друга мора и неки нови свет.

Сахрањен је у Ужицу на гробљу Доварје 13. фебруара 2024. године.

Нека му је вечна слава и хвала.

СУБНОР УЖИЦЕ

13.02.2024. године