Објављено у листу „Борац“ број 186

Насиље над историјском истином неће проћи

Зна се коме и зашто одговара да се и само помињање славне борбе партизана сматра светогрђем, али су нацистичке фаланге и квислинзи у домаћој средини осуђени за сва времена на пропаст и презир.- Антифашизам је победоносна идеја и будућност савременог света.- Подмлађени и активни СУБНОР је сваким даном све препознатљивији у друштвеном животу Србије

Одавно СУБНОР није био активан као сада. Нема месне, општинске, градске, окружне, покрајинске организације, да њима, наравно, прикључимо Републички одбор са Председништвом као стожере и покретаче, који не дишу ”пуним плућима” и сваким даном постају препознатљиви у друштвеном животу Србије.

Борба за егзистенцијална питања чланства, статус и репрезентативност пред јавношћу и онима што то у државној власти траже, окупљање нових млађих кадрова, ширење фронта антифашизма, енергично одупирање прекрајању историјске истине  – то су само неке од тема за које се редакција листа ”Борац” интересовала.

Наш саговорник је председник Републичког одбора проф.др Миодраг Зечевић.

БОРАЦ:  Желимо да рекапитулирамо пред читаоцима, у питању је значи чланство наше организације, крај прошле и почетак ове године, али нам се при том намеће утисак да се, по инерцији или намерно, не схватају суштина и природа СУБНОР-а.

МИОДРАГ ЗЕЧЕВИЋ:  У јавности се СУБНОР претежно схвата као организација која баштини НОП и НОБ 1941-1945. и социјалистичку државу. Актуелна власт и политика намерно подржавају такво идентификовање чинећи одговорним СУБНОР за све оно што замерају држави у социјалистичком друштвеном систему. СУБНОР је организација учесника Народноослободилачког (партизанског) покрета, потомака и поштовалаца, учесника одбрамбених ратова 1990-1999. (припадника ЈНА и Војске СРЈ) и људи антифашистичке опредељености. СУБНОР баштини антифашистичке принципе, определења и резултате НОП и НОБ закључно са ослобођењем земље од фашистичких окупатора и квислинга и освајањем слободе. На тој међи се завршава НОП и почиње СУБНОР.

И, према томе, СУБНОР не представља, заступа или брани државу која је настала пошто је народу донета слобода. Та држава се брани оним што је постигла и учинила у периоду свог постојања. Због тога се СУБНОР не може повезивати ни са оним што је та држава успешно учинила, а још мање за оно што је садашња држава и политика нападају и осуђују.

Б: Организација има око 100 хиљада чланова, у току је обимно евидентирање и поменута бројка није потпуна. Шта је основно за даљи рад?

М.З: Организација је у целини постала препознатљива у друштвеном животу Србије, кадровски освежена укључивањем млађих и акционо активна на остваривању циљева удруживања. Повратила је самопоуздање и самопоштовање.

Мислим да је време иза нас кад су потомци и поштоваоци колаборациониста у Србији у време Другог светског рата, уз помоћ власти и политичких странака, чинили све да униште СУБНОР и упрљају нашу часну НОБ и њен допринос победи над фашизмом. Антифашистичка јавност Србије дала је и даје отпор таквој политици, одавно су прочитане намере профашистичких и нацистичких снага да Србију из антифашистичког преведу у фашистичко-колаборационистички табор. Има у томе неке узрочности. Све што је погубније стање у друштву и живот неподношљивији, утолико је притисак на антифашистичке снаге већи и оспоравање резултата социјалистичког развоја Србије агресивније.

За нас је, међутим, важно да организација јача, унапређује рад, шири простор за  активности и тако постаје активни део своје друштвене средине. И значајно је, наравно, што је народ схватио намере политике и потомака и поштовалаца колаборације у Србији.

Б: На разним скуповима бораца, рецимо приликом обележавања Седмог јула или у Шумарицама и Јајинцима, видели смо и много девојака и младића, школске деце, млади су се укључили масовно и у прославу седамдесетогодишњице устанка, у меморијалном комплексу код Шида…

М.З. То је тачно! И радује нас, свакако. За организацију је битно помлађивање, што јача унутрашњу кохезију и шири увереност да је антифашизам, у коме имамо часно место, остао као победоносна идеја и будућност савременог света.

Б: Прилазе организацији, као придружени чланови, утицајна сталешка удружења врхунских интелектулаца. И то је, зар не, још један од доказа поштовања и ширења утицаја?

М.З: Што је наша организација активнија, животно присутнија у проблемима друштвене средине, јасна у определењима и упорна у акцији, утолико су интерес за сарадњу и повезивање погресивних организација и појединаца са СУБНОР већи и спремност за заједничко деловање израженија. Прогресивне снаге се лако међусобно препознају и повезују, јер је насиље на прогресивну друштвену свест велико, а морална компонента друштва срозана до невиђеног.

Б: Врло је разграната и међународна сарадња. Имамо блиске контанте са низом борачких, ветеранских, антифашистичких покрета широм света и у окружењу. То је резултат угледа у борби против нацизма и квислинга  у Другом светском рату и принципијелности у деценијском раду. Да ли смо у праву?

М.З: Апсолутно! Наш СУБНОР је један од седам оснивача Међународне ветеранске организације (ФМАК), која броји преко 30 милиона чланова и ужива велики углед у светским оквирима. Чланови смо и у ФИР-у, који окупља борце против фашизма, више регионалних и преко 40 борачких организација из Другог светског рата других држава са којима имамо, без обзира на недостатак средстава, развијену сарадњу. Углед СУБНОР, који представља нашу народноослободилачку борбу, велик је и има неподељено признање и поштовање широм света.

Б: Поменули сте средства, сви знамо колико се и како кубури. Али, у Србији готово нема места у којој наша организација нема имовину која је, на жалост, на разне начине отета. Шта учинити?

М.З: Та имовина стварно није ни мала, ни безначајна, али је напросто волшебно присвојена од власти и појединаца. А сада морамо да прионемо на посао и најбрже што можемо идентификујемо те објекте и судским путем вратимо у посед наше организације. Почетне информације показују да стварно у Србији готово нема средине у којој СУБНОР није правни власник разнолике непокретне имовине сада у рукама државе, појединаца или организација које немају нити су умале било какве везе са нама. Није, међутим, далеко од истине да ћемо у примени Закона о реституцији имати највеће проблеме и отпор од државних органа који су, користећи право коришћења, спровели приватизацију и имовину СУБНОР-а.

Обавеза финансирања активности СУБНОР-а таква је да неонемогућује постојање и деловање, мада постоје средине које не прихватају такав генерални однос политике и државе према нама.

Б: Желели бисмо да чујемо нешто више о односу власти. Каква је оцена у врху борачке организације?

М.З: Није лако, на жалост, наћи речи оправдања и нешто повољно истаћи кад је у питању генерални однос актуелне власти према СУБНОРУ-у у последњих десет година. Непрекидно је насиље над историјском истином и часном антифашистичком историјом Србије за време Другог светског рата. Не одговара устанак против фашистичког поробљавања и домаће издаје, њој не одговарају НОП и НОБ народа Србије против фашистичког окупатора и квислинга, а још мање што је земља енормно изграђена и што су грађани остварили живот достојан човека. Посебно је острашћена на партизане чије помињање је постало светогрђе јер су се, замислите, дрзнули да казне осионог окупатора и домаћу издају за злочине и недела према грађанима Србије у време четворогодишње борбе.

Држава није презала да повуче потезе супротне међународном праву и цивилизованим тековинама и промени историјску истину и квислинштву и њиховом делу додели национални ореол и вођама  и ствараоцима квислинштва и колаборације ода највиша државна признања. Држава је донела законе и сопственој вољи пружила правно покриће које спроводи такозвано независно судство.

По тим законима терор настаје од дана кад су партизански борци ослободили одређено место од фашистичког окупатора и квислинга. Терор није, по схватању власти, настао окупацијом Србије 1941.године, већ оног дана кад су одређено насеље ослободиле партизанске снаге и казниле окупатора и њихове сараднике због издаје, злочина и сличних недела. А они, фашисти и њихови сарадници, сада су наједном проглашени за браниоце! Те и такве браниоце српског народа и српског историјског интереса неправно су казнили партизани и због тога их треба осудити, а њих рехабилитовати и прогласити за жртве и часне синове отаџбине! Неки њихови челници говоре и да је Београд 20. октобра 1944. окупиран. Може ли неко разуман тако нешто уопште да изусти? И колико то још живи и данас у пракси?

Све су то, дакако, небулозе смишљене са циљем да се минимизира партизански НОП, покушаји да се скрајне огромна улога и допринос победи над фашизмом, што је немогуће због зацементираног планетарног признања које не дозвољава самозвано прекрајање историјских чињеница. Провидна су у том погледу упорна настојања да четници-квислинзи буду признати као наводно још један антифашистички покрет у Србији, иако и њихови промотери и ментори признају да се тај тобожњи покрет није, осим два или три месеца 1941. и то делимично, борио против фашистичког окупатора и да је од хитлероваца добијао издашну помоћ разне врсте због активне и пожртвоване сарадње у насртајима на партизане који су се борили за слободу окупиране земље. Има ли краја оваквом неумљу? Где су границе насиља над историјском истином?

Б: Шта, онда, мислите о савременим историчарима код нас?

М.З: Савремени историчари прате захтеве актуелне политике и државе. Водећој структури власти и политике истина није циљ, већ потреба да историју ставе у функцију својих текућих потреба. За такве намере могли су да придобију само стручно-научно неприпремљене младе историчаре идеолошки опредељене да ”документују” жеље политичких странака и власти, којима не одговара да се сазна како је било. Њима треба да се истина претвори у неистину.

Неприпремљени млади историчари, у умишљеној научној вредности коју обликују и шире ”објективни” медији, делују као политички пропагатори и спикери обманути да су представници историјске мисли и професије. У заблуди о својој мисији, без неопходног знања историчара о ономе шта говоре, постали су оно што јесу – фалсификатори историјске истине о НОБ, НОП и много чему другом што је везано за тај период ове земље и народа. Циљ таквих узалудно фаворизованих људи, који нису имали ни спремности и знања и времена да сазнају о чему ”као историчари пресуђују”, није ништа друго до обмана јавности због партијских и сличних интереса.

  ДАВЉЕНИК  СЕ  ЗА  СЛАМКУ ХВАТА

Б: Много се задњих месеци, не само у јавности Србије, говорило о прекрајању историје, трпања у исти антифашистички кош и оних који ни по чему тамо не припадају. У току је поступак рехабилитација ”ђенерала Драже”. Шта о томе мислите?

М.З: Генерал Драгољуб Михаиловић је суђен за сарадњу са фашистичким окупаторима, квислинзима и учињене злочине над грађанима бивше Југославије.

Право и код нас и у свету омогућава ревизију судског процеса ако се доставе нови докази који оспоравају оне на којима је лице осуђено. Носиоци поменутог предлога за рехабилитацију, иза којег стоје званична политика и водеће политичке партије, знају да су непобитни докази на основу којих је донета судска пресуда и због тога покушавају да случај пребаце на формално правни однос. Притиснути су чињеничним стањем и зато доказе не оспоравају, али своје настојање усмеравају на наводне пропусте у поступку.. Не интересује их садржај преко 1000 приложених докумената, изјаве неколико стотина сведока, признања ген. Михаиловића и других оптужених, већ што није прихваћена одбрана окривљених и о жалбама на пресуду није одлучивао виши судски орган већ шеф државе ( Президијум Нродне скупштине) на основу права на помиловање. Своди се на то да није било другостепеног поступка. Подносиоци предлога за рехабилитацију заборављају, свесно или у незнању, да је судио Врховни војни суд изнад којег није постојала виша судска инстанца, пресуде су биле коначне и извршне сем ако би их, на основу уставних овлашћења, изменио шеф државе помиловањем.

Дављеник се и за сламку хвата. У овом случају иза стоје ”независно” судство, власт и странке, од којих се неке само реда ради, онако вербално, изјашњавају против рехабилитације. Да ли ћемо дочекати да неко покрене сличне поступке и другде у свету? Није било другостепених суђења ни у Нирнбергу свим оним хитлеровцима, ни француском генералу Петену, норвешком колаборационисти Квислингу. Нико ништа не помиње, има, значи, још нормалног народа.

 КО  С  КИМ И  ЗА  КОГА  НА  ИЗБОРЕ

Б: СУБНОР је масовна и озбиљна организација, веома бројна и кад се узму у обзир и чланови породица. Да ли ће се и како изјашњавати на предстојећим изборима у Србији?

М.З: Тачна је констатација. Али, ми нисмо организација која је везана за било коју политичку партију. Не можемо, с друге стране, да будемо равнодушни кад видимо шта власти и поједине странке раде са државом и друштвом. Опште је незадовољство и ми то, наравно, делимо као део тог народа.

У изборној подршци полазимо од интереса и потреба наше организације у остваривања циљева чланства. Тако ћемо се посебно у локалу опредељивати. По природи ми припадамо левици, али нема, по нашем мишљењу, такве политичке опције.

 МЕДИЈИ  ЋУТЕ ЛИ, ЋУТЕ!

Б: Није ли бар чудно да се медији у Србији хвале како су слободни и независни, а нашој организацији не дају ни да привири. Једини извор информисања је ”Борац”, а и сајт СУБНОР-а на Интернету који је све посећенији. Може ли се то дрско игнорисање средстава информисања прекинути?

М.З: Жао ми је што не могу ништа позитивно да кажем о централним гласилима, посебно о РТС и водећим листовима. Они су под контролом државе, политичких партија или моћних појединаца у функцији власти. Сви стварно, без трунка професионалне толеранције, прећуткују наше активности које јесу од општег значаја. Али су зато крцати негативних тема о НОП, НОБ, партизанима и преко тога и уз то против СУБНОР-а којима смо разнима трн у оку и без  повода и још мање потребе.

Желим да подвучем да је такав однос електронских и штампаних медија кад су у питању оне такозване централне редакције. Локални уредници се, углавном, другачије понашају, дају простора деловима наше организације у одређеној средини, али нађу места и за СУБНОР у целини. Схватамо да су и они везани за власт и моћне појединце који имају новац у рукама и знају да заврну славине приликом рекламирања. Али, ето, понекад и понегде дође глас до људи и о нама.

Радићемо и даље све што је у нашој моћи да прекинемо „заверу ћутања” која не приличи једној демократској и европској држави. Али се надам да ће наш ”Борац”, унапређен и још више свеобухватан, као и сајт, допринети да се и у широкој јавности Србије чешће и квалитетно сазна о делатностима борачке антифашистичке оганизације са бројним чланством.