Куда то идеш, Србијо?

Куда то идеш, Србијо?

Објављено у листу „Борац“ број 186

Пише: Душан Чукић

О томе је реч

Куда то идеш, Србијо?

Нема земље у свету која ће сарадњу са нацистичким окупатором у Другом светском рату прогласити за антифашизам. Французима и Норвежанима, на пример, не пада ни на крај памети да маршала Петена и премијера Квислинга помилују за колаборацију са хитлеровском солдатеском.

Прича је оновремска, окупацијска, из Другог светског рата, београдска.

Мајка је чврсто држала синчића за руку. Пењали су се уз Балканску. Тамо где се калдрма на сокаку рачва удесно, према улици у којој сада, већ деценијама, у великом дому одјекује зов тек пристигле рођенчади, стерала их је у ћошак угланцана тројка. Упарађени официр Вермахта се смешкао и лупкао кратким корбачем по чизмама, два мргуда за њим, без чиновских ознака и са оружјем на грудима, у хору су узвикивали безусловну наредбу пролазницима да се склоне.

Неки минут позније, височије уз Балканску, према Теразијама, слила се према железничкој станици још једна тројка. Без униформе уобичајено војничке, али са огромним шубарама и густим брадама испод којих се јасно цаклило оружје.

Дечак је знао за Немце, под крај 1943. видео, ето, четнике у Београду. Годину дана касније, 20. октобра 1944, на Чубури, код Каленићевог гувна, махао ослободиоцима – партизанима и борцима Црвене армије.

Друга је прича садашња, опет београдска, може да буде из било које средине у Србији.

Дични шпански социјалиста Солана, док је поцупкивао по црвеном тепиху који су прострли наши петооктобарски ослободиоци, много се срдио што нису уклоњене рушевине у Улици кнеза Милоша, којима је и он допринео као генерални натовски секретар. Ти монументи грађевинске културе сметају и ординирајућем немачком амбасадору у Београду, не скрива уверење да се становништво, посебно српска младеж, гледајући шта су удружени пријатељи ракетама уништили 1999, оптерећује и после толико година остацима атмосфере створене бомбардовањем.

Простор испред железничке станице, на тргу, деценијама је дично носио име братства и јединства, прекопавали су ових дана за споменик свим цивилним жртвама из деведесетих прошлог века. Сећања су увек цивилизацијски дуг, историјска правда, традиција и потреба. Али, зашто су власти напречац одустале од наума да се у главном граду издвојено одуже страдалницима немилосрдног анђела, који је 78 дана и ноћи мучки терорисао, убијао и рушио? Због чега докосурују обелиск на Новом Београду, зашто су утулили буктињу слободе на ушћу двеју река?

У име чега хоће да истисну из наших сећања недело удружене алијансе и европских савезника?

У Шапцу се, постао је познат и Београд по томе у „реформисаном правосуђу“, прочуо судија који је дао опрост сваком који је по завршетку Другог светског рата осуђен због сарадње или учешћа у злоделима фашистичких окупационих власти. Правда мора да буде достижна ако се огрешила, али масовна рехабилитација, заснована на идеолошким и политичким новим и изопаченим  правилима, одудара од принципа антифашистичке борбе и историјски доказаних чињеница које у Европи нико није порекао. Зна се ко је и где учествовао у сламању хитлеровске нацистичке пошасти. Накнадна памет и тобожња сазнања о заједничком учешћу су наивни фалсификат и закаснела освета.

У Француској или Норвешкој, рецимо, ни једна власт нема ни у примисли да рехабилитује маршала Петена и премијера Квислинга, они за сва времена остају колаборационисти, верни савезници окупатора, извршиоци одлука фашиста. Само у Србији, у времену које преживљавамо, могу борце за слободу, признати у свету народноослободилачки покрет и беспоштедну битку, раме уз раме са антихитлеровском коалицијом у Европи и Америци, чак законски да изједначе са доказаним сарадницима нациста и прогласе их, силом на срамоту, за учеснике борбе против фашизма.

Србија ће ускоро, ако се овако настави, постати лажни сведок о Другом светском рату, али такво прекрајање историје тешко да ће на дужи рок имати прођу у Европи и широм планете. Приупитаће нас куда ми то стварно идемо, наступиће опет време истине. Србија није земља квислинга. И зна се одувек ко овде, у нашој средини, високо држи поносни барјак антифашизма.