САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 827256Укупно посета:
  • 2583513Укупно прегледа:
  • 1Тренутно посетилаца:

Објављено у листу “Борац” број 186

Пише: Душан Чукић

О томе је реч

Куда то идеш, Србијо?

Нема земље у свету која ће сарадњу са нацистичким окупатором у Другом светском рату прогласити за антифашизам. Французима и Норвежанима, на пример, не пада ни на крај памети да маршала Петена и премијера Квислинга помилују за колаборацију са хитлеровском солдатеском.

Прича је оновремска, окупацијска, из Другог светског рата, београдска.

Мајка је чврсто држала синчића за руку. Пењали су се уз Балканску. Тамо где се калдрма на сокаку рачва удесно, према улици у којој сада, већ деценијама, у великом дому одјекује зов тек пристигле рођенчади, стерала их је у ћошак угланцана тројка. Упарађени официр Вермахта се смешкао и лупкао кратким корбачем по чизмама, два мргуда за њим, без чиновских ознака и са оружјем на грудима, у хору су узвикивали безусловну наредбу пролазницима да се склоне.

Неки минут позније, височије уз Балканску, према Теразијама, слила се према железничкој станици још једна тројка. Без униформе уобичајено војничке, али са огромним шубарама и густим брадама испод којих се јасно цаклило оружје.

Дечак је знао за Немце, под крај 1943. видео, ето, четнике у Београду. Годину дана касније, 20. октобра 1944, на Чубури, код Каленићевог гувна, махао ослободиоцима – партизанима и борцима Црвене армије.

Друга је прича садашња, опет београдска, може да буде из било које средине у Србији.

Дични шпански социјалиста Солана, док је поцупкивао по црвеном тепиху који су прострли наши петооктобарски ослободиоци, много се срдио што нису уклоњене рушевине у Улици кнеза Милоша, којима је и он допринео као генерални натовски секретар. Ти монументи грађевинске културе сметају и ординирајућем немачком амбасадору у Београду, не скрива уверење да се становништво, посебно српска младеж, гледајући шта су удружени пријатељи ракетама уништили 1999, оптерећује и после толико година остацима атмосфере створене бомбардовањем.

Простор испред железничке станице, на тргу, деценијама је дично носио име братства и јединства, прекопавали су ових дана за споменик свим цивилним жртвама из деведесетих прошлог века. Сећања су увек цивилизацијски дуг, историјска правда, традиција и потреба. Али, зашто су власти напречац одустале од наума да се у главном граду издвојено одуже страдалницима немилосрдног анђела, који је 78 дана и ноћи мучки терорисао, убијао и рушио? Због чега докосурују обелиск на Новом Београду, зашто су утулили буктињу слободе на ушћу двеју река?

У име чега хоће да истисну из наших сећања недело удружене алијансе и европских савезника?

У Шапцу се, постао је познат и Београд по томе у “реформисаном правосуђу”, прочуо судија који је дао опрост сваком који је по завршетку Другог светског рата осуђен због сарадње или учешћа у злоделима фашистичких окупационих власти. Правда мора да буде достижна ако се огрешила, али масовна рехабилитација, заснована на идеолошким и политичким новим и изопаченим  правилима, одудара од принципа антифашистичке борбе и историјски доказаних чињеница које у Европи нико није порекао. Зна се ко је и где учествовао у сламању хитлеровске нацистичке пошасти. Накнадна памет и тобожња сазнања о заједничком учешћу су наивни фалсификат и закаснела освета.

У Француској или Норвешкој, рецимо, ни једна власт нема ни у примисли да рехабилитује маршала Петена и премијера Квислинга, они за сва времена остају колаборационисти, верни савезници окупатора, извршиоци одлука фашиста. Само у Србији, у времену које преживљавамо, могу борце за слободу, признати у свету народноослободилачки покрет и беспоштедну битку, раме уз раме са антихитлеровском коалицијом у Европи и Америци, чак законски да изједначе са доказаним сарадницима нациста и прогласе их, силом на срамоту, за учеснике борбе против фашизма.

Србија ће ускоро, ако се овако настави, постати лажни сведок о Другом светском рату, али такво прекрајање историје тешко да ће на дужи рок имати прођу у Европи и широм планете. Приупитаће нас куда ми то стварно идемо, наступиће опет време истине. Србија није земља квислинга. И зна се одувек ко овде, у нашој средини, високо држи поносни барјак антифашизма.

Print Friendly, PDF & Email

Једно реаговање на Куда то идеш, Србијо?

  • Lune каже:

    Kuda to ode, Bosna ponosna..?

    BOSANSKA SRAMOTA:
    Škola u Goraždu zove se po SS oficiru! Iako Husein Đozo, čije ime sada nosi škola, nije učestvovao u vojnim operacijama, učestvovao je u brojnim drugim aktivnostima i nosio oficirsku uniformu s nacističkim obeležjima. Ova škola nekad se zvala po Nikoli Tesli

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
Ведро
06:4416:04 CET
ПетСубНед
min 3°C
11/4°C
12/6°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2020. износи 1.000 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2020.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.